Слободан Антонић
Да нас ситно не самељу
Слободан Антонић
Реч је о нашим „прозападним“ медијима и о томе колико им се може веровати – поготово данас.
Почећу од извештавања о Румунији, где су поништени председнички избори. Нигде код нас нисте могли прочитати да је то било након што је утврђено да ће Ђорђеску, према истраживању јавног мнења, убедљиво да победи у другом кругу. О томе је код нас писао само Спутњик.
Потражио сам изворно истраживање и ево шта сам нашао. Центар за урбану и регионалну социологију (ЦУРС), који сондаже ради још од 1990. године, спровео је излазну анкету (exit poll) на парламентарним изборима, не би ли утврдио како ће ти исти бирачи гласати у другом кругу председничких избора. Анкетирано је 24.629 бирача.
Према овом истраживању, Калин Ђорђеску би добио 57,8 одсто, а Елена Ласкони 42,2 одсто. Анкета има маргину грешке од 0,6%.
Анкета је објављена истог дана када је Уставни суд потврдио резултате првог круга председничких избора. Настала је паника – Ђорђеску ће бити председник!
Одмах су румунске обавештајне службе „декласификовале“ документе по којима је, пред први круг, тобоже било „агресивних хибридних руских напада“. Онда се Уставни суд предомислио и поништио изборе.
Један политички маргиналац, делујући изван естаблишмента и у апсолутном НАТО окружењу, уз помоћ ТикТока и злих Руса, преварио је систем и покрао изборе? Да, да.
Међутим, пустимо сад Румунију и такву „демократију“. Запитајмо се зашто наши западнољубиви медији нису пренели кључни тренутак румунске кризе – сазнање о томе ко ће бити победник другог круга? Зар то није важан податак без ког се, заправо, и не могу разумети догађаји?
А можда нису знали? Но, о истраживању ЦУРС-а писали су Ројтерс, Глас Америке на енглеском, Алџазира на енглеском, Еурактив… Чак је и Блиц превео с Politico.eu коментар у коме се помиње ово истраживање – премда замотано у гомилу дисквалификација типа „ултранационалистички председнички кандидат“, „непријатељски став према инвеститорима“, „могао би озбиљно да угрози и румунску економију“, „улога страних инвеститора одувек је била деликатна тема“….
Не, не, знали су. Али, одлучили су да српску публику поштеде тог сазнања, како не би сабрала два и два, и боље разумела природу „демократије“ каква је намењена Источној Европи. Што да нас плаше истином, када се ионако све мање овдашњих урођеника клања пред ЕУ тотемом?
Пређимо сада на ово што се дешава код нас. Да ли сте приметили радикалну промену реторике за један те исти тип догађаја, за само девет месеци?
Сећате се пролећне блокаде Филозофског факултета у Новом Саду због Динка Грухоњића? Како су називани ти студенти?
- „група људи“ („Слободна Европа“);
- „група младих особа, махом младића“ (021);
- „Група људи упала у Филозофски факултет“ (наслов), „углавном млађи мушкарци који личе на навијаче“ (Н1);
- „група младића и девојака, у мајицама са ликовима осуђених ратних злочинаца и криминалаца“ („Време„)
- „стотинак млађих људи и студената“; „у холу Филозофског факултета заправо је најмање студената овог здања, а добар део окупљених уопште нису студенти, него младићи повезани са десничарким организацијама и владајућим режимом“ („Данас„). Блокада истог факултета, само девет месеци доцније, одједном је описана потпуно другом лексиком.
- „Студенти Филозофског факултета у Новом Саду, који су данас почели блокаду“ („Данас„);
- „Студенти трећи дан заредом блокирају Филозофски факултет у Новом Саду“ (поднаслов; 021).
- „студенте је једногласно подржао Одсек за медијске студије“;“студенти захтевају оставке и кривичну одговорност…“; „студенти траже и отварање све документације…“ (N1);
- „одржани су преговори студената који блокирају Филозофски факултет у Новом Саду…“; „студенти ће на пленуму одлучити да ли ће дозволити административним радницима да обрачунају плате запослених за новембар“ (N1).
Блокадери, онда и данас, у персоналном смислу нису исти, али у структуралном јесу. Већина су студенти али, као и увек, има студената с других факултета, као и падобранаца са стране.
Пре девет месеци се, међутим, пажљиво гледао полни састав, процењивале политичке склоности, загледале су се мајице, терминолошки диференцирали студенти од не-студената…
Данас пак свега тога нема, већ постоји само јединствена и апстрактна маса студената, која исто мисли, исто осећа и исто хоће, која све обухвата, и која ужива високи и неупитни друштвени/политички статус…
Наравно, ако би се и ови студенти данас једнако пажљиво загледали, и ту би се сасвим природно откриле разлике – не само између учесника и неучесника, већ и међу онима који блокирају зграду.
Мој колега с факултета, Чедомир Антић, држао је час када је почела блокада у Београду. „Ушла је непозната девојка“, каже он, „са њом и нека млада жена, па још девојака. Сместа су почеле да дувају у звиждаљке, трубе и узвикују: ‘Блокада’!“
Антић говори о „групи од седамдесетак младића и девојка, међу којима су студенти Филозофског факултета били мањина„, а која је „дошла да избаци своје колеге из учионица и амфитеатара“. „Они који воде блокаду се крију. То је мали покрет анархиста који не поштује ниједну установу државе, па ни универзитет“, оцењује он.
Овај професор је одмах нападнут у саопштењу Анархосиндикалистичке иницијативе, организације која подржава студентску блокаду, као „лажни вођа лажних студентских протеста деведесетих“, као „режимски човек“ и „британски шпијун„, а који, ето, „поново помаља своју ружну главу“.
Мање је важно, за ово о чему пишем, какво је стварно расположење на универзитету и какав је стварни састав студената који учествују у блокадама. Битно је да медији не могу имати два аршина.
Не могу се једном студенти који протестују стављати под микроскоп и бројати им се свака (политичка) длака, а други пут да их се гледа из небеске перспективе, те да се третирају као (политички) бестелесна, етарска бића, романтични јунаци што узвишено левитирају ходницима факултета…
Медији ваљда треба доследно истраживачки (аналитички) да нам представљају стварност, остављајући нама да извлачимо закључке. Али, очигледно, не ови.
Уосталом, лицемерство њихових двоструких мерила одавно не изненађује. Сећате се случаја са спомеником Немањи и с Балашевићем, пред крај короне?
Када је отваран споменик Стефану Немањи, иако се све дешавало на отвореном, дигнута је паника епских размера. „Плес смрти око Стефана Немање“, гласио је наслов на Новој.рс. „Већина окупљених била је без маске, а није поштована ни дистанца. Многи су носили заставе Србије“, био је ужаснут Данас.
Коментатор Novе.rs користио је изразе као „денс макабр„, „каприциозна оргија“ и „јесу ли ови људи нормални?“, а Миодраг Мајић је прокоментарисао: „Први корак у превазилажењу оваквог стања била би едукација о томе колико је ово штетно и колико нам је несреће већ донело.“
Само месец дана раније, међутим, када је на вест о смрти Ђорђа Балашевића публика масовно изашла напоље да ода пошту, наслови су били сасвим другачији.
„Какав опроштај од Ђолета, препуне улице и мостови Новог Сада“, гласио је наслов на одушевљеној Новој.рс. „Како је НС испратио свог панонског морнара„, блистао је поносни Н1. „На новосадском кеју вечерас ‘Ноћ кад је Ђоле препливао Дунав'“, читали смо као наслов у листу Данас – све са описом како се „хиљаде грађана, у миру, са сузама у очима, упаљених свећа и са белим ружама у рукама, опраштају од свог Панонског морнара“.
Исто понашање – са (анти)епидемијског становишта, иначе, у оба случаја готово потпуно безопасно, исти медији и исти људи оцењивали су као „катастрофу“ и као „предивно“ – зависно само од њихове сопствене политичке агенде.
Обратите пажњу да у свим овим случајевима није реч о лажи, већ о систематској манипулацији, коју није тако лако препознати. Али, ма како наизглед неупадљива била, ова технологија „информисања“, практикована годинама, у ситно меље наш мозак.
Ако смо преморени, деконцентрисани, изнервирани или збуњени – а ко није – немојмо седати пред телевизор. Превариће нас, чак и прекодирати, а да то и не приметимо.
Верујмо првенствено оном што смо видели и чега се јасно сећамо, поуздајмо се у свој разум, а ако нам се и у њега роди сумња, држимо се оних елементарних вредности којима су нас родитељи учили.
Само тако ћемо моћи да преживимо ова тешка времена, и све ове људе који нам или раде о глави, или који хоће да од нас направе само још једног магарца…
