Тадија Чалуковић

Да је Толстој добио прву Нобелову награду за књижевност…

16.09.2017.

Kао што је фудбал готово незамислив без Бразила, тако је и велика књижевност непостојећа без Русије и руских класика. Још је Ернест Хемингвеј када је састављао листу његових омиљених књига истакао као најзначанију – „Рат и мир“ од Лава Толстоја. Марио Варгас Љоса се питао, онако у неверици, како би изгледала историја светске књижевности да је Толстој добио прву Нобелову награду за књижевност, а не Француз Сили Придом, кога се данас ретко ко сећа.

Борис Пастернак, писац ,,Доктора Живага“, морао је, међутим, да се одрекне Нобелове награде, јер је Никита Хрушчов, тадашњи лидер СССР био бесан што је једна тако антисовјетска књига добила тако значајно признање. „Др Живага“ се, додуше, данас сећају сви, а заслугу томе има и редитељ Дејвид Лин који је ово ремек-дело пренео на филмско платно.
По многима највећи руски геније Достојевски био је мање читан од Толстоја за живота, као што је Kјеркегор био мање прихваћен од Хегела. Оно што су пак имали заједничко, Достојевски и Толстој сем тога што су најпознатији руски писци, јесте да су обојица неизмерно волели децу. Kад већ помињемо филозофију, занимљиво је да Достојевски никада није прочитао ниједан Kјеркегоров редак, али су њих двојица по неким ставовима били веома слични. Због тога Достојевски и јесте на граници између писца и филозофа. Теорије које данас заступају аутори окупљени под називом: ,,Четири јахача новог атеизма“, само су парафразе, реплике, да не кажем и плагијати на генијалне мисли Достојевског, јер о томе што они пишу данас, Фјодор је писао век и по пре.

Разговарајући у једној библиотеци са неким читаоцима чуо сам и мишљења да је његова књига „Браћа Kарамазови“ дубоко атеистична, због реченица: „Бог не постоји, али њега има“ или „Заиста је човек измислио Бога. И није то необично нити би било чудновато да Бог збиља постоји, него је чудновато што је таква мисао – мисао о неопходности Бога – могла залутати у главу тако дивље и зле животиње као што је човек.“ Достојевски, дакле, јесте сумњао и негирао постојање Бога,  али искрено верујем да је он у души био религиозан.

Нешто слично томе, Ото Вајнингер, када описује генијалност у књизи „Пол и карактер“ каже да је типичан пример генија – Фридрих Ниче – радикални атеиста, што је мене довело у размишљање да ли је и он био неверник? На Сајму књига прошле године велики ерудита Владета Јеротић, се насмејао када сам му рекао да сам прочитао „,Пол и карактер“, и саветовао ми да не узимам све „здраво за готово“ из те књиге. „И сигурно је био религиозан“, решио ми је недоумицу академик Јеротић.

Но, занемаримо тај религиозни сегмент. Први руски писац са којим сам се у Основној школи сусрео јесте отац модерне руске књижевности – Алесандар Сергејевич Пушкин и његове дивне приче, песме и изврсна бајка „Цар Салтан“. У „Мајстору и маргарити“ Михаила Булгакова преплићу се психологија, социологија, сатира и љубав и самим тим указују на најслојевитији роман руске литературе. Треба имати у виду да су неки делови романа цензурисани од стране издавача, јер је роман објављен постхумно.  Оно што је још интересанто јесте да ниједна друга велика светска сила није имала такве писце као Русија, али ни у једној књижевности није било толико свађа и конфликата као међу руским класицима. Примери су: Достојевски и Тургењев, Јесењин и Мајаковски, Буњин и Набоков, Бродски и Јевтушенко и многи други. Онима који примећују да светској литературе можда недостаје више женских руских класика, као утеха би могле да послуже дела у којима доминира лепши пол, као што су “Ана Kарењина” или “Лолита”.   “Тихи Дон”, „Један дан Ивана Денисовича“, “Тарас Буљба”  или „Ујка Вања“ од апсолутног мајстора драме – Антона Павловича Чехова… само су још неки од фасцинантних наслова, а ова прича о руским класицима, била би штура и помало празна, ако не бисмо поменули Шолохова, Горког или Гогоља. Гледајући анкете, њих тројица су најпопуларнији руски писци после Чехова, Достојевског и Толстоја.На први поглед њиховог карактера или опуса делује да су из те унутрашње борбе настала највећа књижевна дела човечанства. Уосталом, немогуће је „уловити“ све руске књижевне класике И њихова остварења, али је зато и те како могуће „ухватити“ их у библиотеци.