Зоран Шапоњић

Чува НАТО Србе да им све кости пуцају!

17.02.2016.

На данашњи дан, пре равно осам година, био сам у Косовској Митровици. На северној страни Ибра, међу групама Срба који су гледали војнике КФОР-а како са средине главног моста мирно посматрају своје штићенике, Шиптаре, како рафалном паљбом са околних зграда славе тек проглашену независност своје тзв. државе, уствари отете српске покрајине. На рафалну паљбу и експлозије, војници КФОР-а реаговали су као да Албанци са околних зграда бацају конфете. Цеви њихових митраљеза биле су окренуте, овамо, ка Србима. Педесетак километара јужније, у Приштини, Америка, Енглеска и НАТО тог поподнева ударали су печат на свој дугогодишњи пројекат – независно Косово. Печат на једноставно отимање великог комада земље и историје Србији.

Дан раније, пријатељ из Митровице, одвезао ме је до српског гробља у јужном, албанском делу града. „Да видиш“, рекао ми је, „шта нас Србе чека у шиптарској НАТО држави“. Прошли смо поред гробља, успорили мало, видели из кола порушене споменике, разбијене крстове, разваљене гробнице, прекопане гробове, окренули се и хитно, преко моста у Бошњачкој махали, вратили у српски део града. Да смо свратили на гробље, приметили би нас… На српском гробљу у јужној Митровици сумњив је свако ко мацолом не разбија крстове и крампом не прекопава гробове…

Од тог дана прошло је много дана. Бог сам зна колико сам од тог дана, колико сам од мартовског погрома Срба, од оног дана у ком је на Косову под заштитом КФОР-а, боље рећи НАТО пакта, запаљено стотину и више српских цркава, протерано на хиљаде Срба, написао текстова о побијеним Србима на Косову, о запаљеним кућама, о отетим њивама, о протераним, о пребијеним, о ојађеним… О тешкој неправди према онима који су остали и које, неко, као штити…

И заиста, чува КФОР, хоћу рећи НАТО, Србе на Косову. Чува их да им све кости пуцају! Чува их тако да ускоро од Приштине до Пећи и Ђаковице неће остати ни један једини. Чува их тако да се Шиптарима подразумева право да у било које доба дана и ноћи некажњено могу припуцати на Србе, да их могу пребити, убити, да им могу кућу запалити, да их ноћима могу плашити рафалима, отети им њиве и стоку, док је Србима остављено право да се не смеју ни бранити.

Много сам зла, много суза, много се јада нагледао за ово година да бих данас веровато у оно у шта ме убеђују, да, ето, НАТО штити Србе на Косову. Да их штите ухапсили би и осудили макар једног јединог Албанца, од оних који из ноћи у ноћ пуцају на српске енклаве, поручујући Србима – идите у Србију, овде за вас нема живота. Да чувају Србе, ухапсили би за ово година и осудили онога што је дигао у ваздух аутобус Ниш експреса и убио 12 Срба који су кренули тек да својим мртвим на Косову упале свеће на Задушнице… Да чувају Србе нашли би и осудили оне што су живим Србима у „жутој кући“ жива срца вадили и продавали…

Шта бих данас требало да урадим, да затворим оба ока, да будем глув и слеп па да верујем у причу о мултиетничком Косову у дану када се у Приштини спремају демонстрације против Срба који се у Приштини могу пребројати на прсте једне, две или три руке, свеједно?

Шта бих данас требало да радим, да будем одушевљен што је НАТО војницима допуштен слободан пролаз кроз Србију? Нагледао сам их се на Косову за ово година, и знам, сваки пут кад сам их видео нешто ми се везивало у стомаку, нека мука и бес… Да не кријем, крв ми на очи кад год их угледам. Једноставније речено, не волим да их видим на својој земљи, и – тачка. Превише волим сваку ову стопу.

Кад год сам их видео сетио бих се оног јутра на Торнику, кад смо делове тела оних мученика, тројице невиних српских младића, убијених НАТО крстарећом ракетом, сакупљали по боровима, стотину метара около… Ја то јутро никад не могу заборавити, нити ћу им кад то јутро опростити, нити ћу кад моћи да поверујем да они, који су то урадили, сад желе добро мојим сународницима на Косову… Да желе добро мени.

Можда грешим? Можда! Али, мислим да имам право да питам, шта су им учинила она тројица младића који су заноћили у дрвеној бараци на Торнику, на својој земљи, у својој шуми, на својој планини? И што су их побили на правди Бога? У име ког пројекта? Да ли у име мултетничког Косова на коме ће, ето, штити Србе? Једне убијати, друге штитити? И, када су били искрени? Тада кад су нас убијали, или сада када нас штите?

И, како да верујем у добре намере онога који је моју земљу засуо тонама радиоактивног уранијума, хиљадама касетних бомби, оном у чијим казаматима труну и умиру моји сународнци без права на основно људско достојанство? Онима који не престају да уцењују Србију, да уради ово или оно, или ће бити ово или оно?

Ја им не верујем, ја им не могу ни опростити ни заборавити. А што то неки други чине, нисам толико паметан да то докучим.