Баждарење полиграфа
Црвен тепих, нано!
Оно кад је грунуло у бившој Југославији да се растајемо, једна од најомиљенијих песама рајетинског лудила била је ”Црвен фесић, нано/ црвен фесић, јој, нанице/ црвен фесић у драгана могаааа…”
Односила се на међусобно разбијене главе, окрвављене фесове, али и кечета, шајкаче, беретке: тукли смо се песницама и моткама, у почетку, а онда на главе ставили шлемове и узели пушке у руке.
Еда ли би једни друге научили демократији великога света!
Много пре нас, тај велики, демократски западни свет, скинуо је фесове са глава и од њих начинио црвене тепихе.
Онима који нису хтели да скину фес, поскидали су главе.
А фес је стар колико и црвени тепих. Потиче из старе Грчке, одакле су га преузели Турци и раширили по читавом Отоманском царству, где су га радо носили и припадници других вера и етничких скупина.
Први црвени тепих разастрт је такође у Грчкој: учинила је то Клитемнестра, у част Агамемноновог повратка из Троје, како је написао Есхил у драми из 458.године п.н.е.
У новије доба, црвени тепих разастире се за означавање пута којим кроче шефови држава о свечаним пригодама.
У најновије, данашње доба, црвени тепих се не ”разастире”, него ”подастире” ”важним и познатим личностима” из света гламура.
Подастртим црвеним тепихом у Кану, 1985.године, Емир Кустурица није прошао да би примио ”Златну палму”, јер је морао да, код пријатеља Мледена Матерића, у Сарајеву, намешта паркет…
Тај паркет вероватно је искоришћен за кување ратне супе без резанаца и меса, тепих у Кану је и даље црвен, али сада црвен под чизмом и пушком која је и у име Француске ”уводила демократију” у ону Југославију и оно Сарајево у којем је кански победник хобловао паркет, и у Сирију, Иран, Алжир…
Црвен тепих, јој, нано, нанице…
Вратиле се француске јединице из инсталирања демократије по свету, да мало раде и код куће, на очувању демократије, је ли..?
Нису, тамо у свету, заслужили да се врате својима корачајући испод Тријумфалне капије у Паризу, а црвени тепих је, некако, и доличнији оном што су радили, црвенији… Крваво црвенији!
У изливу беса, препознатљивом по црвенилу на лицу, тим поводом прва дама Француске, Брижит Троње, могла би да каже свом мужу:
– Макроне, дете, не говорим ти као супруга, већ као твоја учитељица која те зна од малих ногу: немој више, Емануеле, водити Француску у свет да ратује, ослобађа народе уводи демократију! Знам да ти то је то, као председнику, посао, али препусти то одраслима, и – немој више, дете моје невино, толико радити и немој посао доносити кући!
Са друге стране Ламанша, у другом стожеру западне демократије, у Енглеској, Британци већ схватили да им је Тони Блер посао редовно доносио кући! О, Бого! Тај је радио свуда по свету, и дању и ноћу, али се посао нагомилао, па га је почео доносити и кући…
Је л’, оно, би да је Блер предводио велики демократски свет у ослобађању Либије од Гадафија..? Гадафија убио, народ и паре ослободио, Либијцима инсталирао велику демократију, а паре однео у Лондон?
У Манчестеру, Блер је подаструо црвени тепих оном Либијцу.
А Французи не чувају свој кански црвени тепих због оног што се догађа у другим великим западним земљама, него зато што знају шта су они чинили малим народима ”приводећи их познању демократије…!
