Мило Ломпар
Црњански и коментари: Драгош Калајић
У разумевању и тумачењу књижевног искуства увек постоји особена двострукост. Иако је мало који тумач спреман да је отворено призна, она се може препознати у различитим садржајима књижевне херменеутике. У књизи Поглед на свет Достојевског, која је код нас објављена под именом Дух Достојевског, Николај Берђајев наглашава двострукост своје интерпретативне оптике. Јер, он објашњава како се спрема да напоредо са анализом књижевног искуства писца Браће Карамазова изложи и своје сопствене погледе на теме које поставља као сидришта уметности Достојевског. Нема сумње у то да оваква усмереност – како је то нагласио Никола Милошевић – подразумева начелну несагласност токова књижевне интерпретације: било као несагласност са анализираним садржајем, било као несагласност унутар аргументације тумача.
Но, резултати интерпретативног подухвата нису нужно непродуктивни упркос постојању ових несагласности. Они су свакако непродуктивни у случајевима када тумач намеће своје схватање на начин да изневерава елементарну књижевну евиденцију. Није мање штетно ни када у једном нивоу интерпретације тврди нешто што се разилази са другим нивом исте интерпретације. То су случајеви када се слабости тумачења појављују на нивоу евиденције или на нивоу кохеренције. Но, унутар интерпретативног тока у којем се аутономна схватања тумача подударају са пишчевим усмерењем, може доћи до битног продубљивања књижевног садржаја. Моменат продубљивања не само да је продуктиван него је и оправдан, јер залази у књижевни подтекст и открива запретане и дејствене учинке у књижевној конфигурацији. Он остварује синтезу троделне уметничке егзистенције, јер од сазнања о томе који елементи састављају књижевну структуру, преко сазнања о томе шта она значи, стиже до сазнања о њеној реактуелизацији у читалачкој свести.
У времену када су се појавила нова дела Милоша Црњанског, у периоду од 1958. до 1971. године, њихова рецепција била је одређена неколиким правцима размишљања. Долазило је до постепеног смањивања пажње у вези са предратним пишчевим антикомунистичким опредељењем. До тога је долазило зато што није било могуће понављати уходану матрицу идеолошког сумњичења Црњанског и оставити без критике одлуку власти да се он врати у земљу. Како се власт није смела изложити критици на тај начин, онда је одабран пут постепеног премештања јавне пажње са политичких на књижевна својства Црњанског. Но, због очувања идеолошког континуитета комунистичког режима, сáмо смањивање критичко-политичког интензитета није било потпуно, јер се као по правилу појављивао понеки чланак у којем се наглашавала пишчева предратна идеолошка проблематичност. Део политичких ресантимана премештао се у естетско подручје, па су изрицане негативне књижевнокритичке оцене нових пишчевих дела. Нарочито су их добијали Конак, Друга књига Сеоба и роман Код Хиперборејаца, док су Ламент над Београдом и Роман о Лондону добили позитивнији одјек, тек понегде прошаран негативним набојем.
Тадашња схватања целокупног опуса писца Сеоба образована су на устаљеној књижевнокритичкој процени да су дела написана између два светска рата вреднија од дела која су се појавила после Другог светског рата. Само је Никола Милошевић износио супротан вредносни суд, јер је тврдио да је Друга књига Сеоба најбољи роман српске књижевности и дело које се може мерити са најбољим делима светске литературе. Временом је ова оцена добијала своје приврженике. Парадоксалне су путање којима се превредновање пишчевих домета ширило на друга дела. Премда Никола Милошевић није давао високу оцену Роману о Лондону, већ је износио одређене резерве, управо је овај роман добио прегршт позитивних критичких приказа. У палети књижевнокритичких перспектива, могла се разликовати традиционална критичка оптика, у којој су понављани и проширивани давнашњи судови о пишчевим уметничким особеностима, од успостављања новог хоризонта разумевања, у којем су дискурзивни садржаји пишчевих дела односили превагу над устаљеном представом о његовом поетском, стилском и поетичком авангардизму.
У таквој књижевнокритичкој ситуацији, есеји Драгоша Калајића су били потпуно посебни. Јер, насупрот хегемонији коју је схватање аутономне функције књижевног искуства освојило у књижевнотеоријској свести XX века, коју је код нас пратило позитивистичко и архивистичко схватање уметности, Калајић је дело Црњанског постављао у хетерономну позицију. Он, дакле, није реконструисао биографске појединости и историјске околности пишчевог живота, нити је утапао пишчево књижевно искуство у стилско и поетичко подручје, у великој мери стабилизовано и очврсло у саморазумљивости, него је настојао да опише значења уметничких дела у резонанци са духовноисторијским векторима модерности: политичким, моралним, вредносним. Он је, дакле, књижевна значења доводио у дотицај са епохалном свешћу модерног времена: оно аутономно у тим значењима преносио је у оно хетерономно у њиховом уметничком дејству. Тиме је интуитивно оцртао пут којим је књижевнокритичка рецепција књижевности кренула касније.
Но, тај пут се разилазио са његовом основном интуицијом. Јер, са наглашавањем првенства које су културалистичке студије освојиле у XXI веку, од историјских преко феминистичких до родних студија, као да се књижевнокритичка жижа поново померила са аутономног на хетерономно подручје разумевања: књижевно дело је постало превасходно артефакт једне културне ситуације, једног друштвеног распореда сила, једног наметнутог очекивања. У тако успостављеној жижи разумевања распознаје се обновљена идеолошка функција – оличена у политичкој коректности – која постоји као дејство, а прећуткује се као подстицај и задати правац размишљања. Иако се Калајићев асоцијативни правац размишљања није подударио са правцем и садржајем овог хетерономног проучавања књижевности, ипак му је припадао услед своје хетерономне природе: чији је правац и садржај био битно друкчији.
Објавивши четири есеја о Милошу Црњанском, он је оснажио свест о дискурзивном потенцијалу пишчевог књижевног искуства и, истовремено, вредносно високо одредио позна пишчева дела. Два есеја носе исти наслов: „Роман о Лондону и Европа”. Припадају различитим годинама, један је из 1972, а други из 1975. године, као што им се садржај – и читаве текстуалне деонице – прилично поклапају. У 1978. години Калајић је објавио есеј под насловом: „Значења Хипербореје”. Сва три есеја објављена су у часопису Дело. Тај часопис је у југословенској јавности био сматран часописом авангардне теоријске оријентације: са отвореношћу према садржајима модерног искуства. Околност да је Калајић био члан редакције једног модернистички оријентисаног часописа сугерише нам да је у његовим ставовима, и када су имали изразито конзервативну интонацију, био жив и делотворан модернистички импулс. То уклања и помисао да је његов конзервативизам традиционалног и архаичног типа, већ сугерише како је он суштински парадоксалан, јер има особен модернистички карактер. У тадашњем Београду, Дело је било супротстављено традиционално и грађански оријентисаном Савременику, док је часопис Књижевност заузимао неутралну позицију у књижевним расправама. Последњи есеј о Црњанском, Драгош Калајић је објавио као поговор роману Кап шпанске крви 1984. године. Тако је заокружио своја размишљања о овом писцу, са којим је осећао велику духовну сродност.
Драгош Калајић је Роман о Лондону поимао као један од величанствених примера онога што је схватао као кризу европске свести: и њој саображене историјске стварности. Он је ту препознавао трагове „процеса распадања европског погледа на свет, односно процеса алијенације од темељних вредности и оригиналних етно-етичких принципа” (РЛ, 571).[1] Услед овакве интерпретативне перспективе, Калајић је Црњанског поимао у кључу својих разумевања европске судбине, па је устврдио да је писац Романа о Лондону „једна од најмаркантнијих и најзначајнијих појава у европској култури XX века, с мером и врлином сведочења или изражавања битних садржаја европске трагедије” (РЛ, 571). У одређењу духовне позиције писца Романа о Лондону може се пронаћи нешто битно за Калајићеву духовну позицију. Он методолошки неоправдано, премда хетерономски исправно, поистовећује позицију Црњанског и кнеза Рјепнина, писца и јунака, јер их спаја изазовно ношење војничког шињела. Тако активира однос између војника и цивила као формативни однос једног схватања света. Јер, ово заједничко својство писца и јунака „изражава, фигуративно, далеко дубљу, заправо основну диференцијацију виталне, оригиналне, аутентичне европске традиције од света подвргнутог бастардној анти-традицији”.
Ово разликовање води препознавању духовног залеђа из ког израња: „Узгред речено, било би веома драгоцено упоредити литературу бораца првог рата са оном коју су конструисали дезертери, симуланти и интернационални олош по циришким и париским кафанама.” Ова широка алузија – у коју је могуће сместити и дадаисте и Лењина – призива једно духовно разликовање: „Прва носи изразито обновилачки, херојски, трагични карактер, друга субверзивни, шизофрен и комичан; прва је изразито вирилина, мушка а друга декларативно импотентна; прва упркос призора разарања носи идеје реда, хармоније, лепоте а друга управо идеје хаоса, неуравнотежености и монструозности.” (РЛ, 574) Сáмо разликовање припада једном духовном покрету у Немачкој после Првог светског рата. Он се обично назива покретом конзервативне револуције. Чинила га је група интелектуалаца различитих оријентација: од писаца, преко економиста и новинара, до филозофа. Значајно су били одређени немачким поразом у Првом светском рату. Тај пораз је био повод да дубље проникну у духовну ситуацију времена. Били су складнији у дијагнози модерног стања него у предлозима за његово превазилажење.
Њихове међусобне разлике нису биле мале, али су ипак постојале унутар сродног духовног струјања које су у јавној свести изазивали писци различитих оријентација, попут Освалда Шпенглера, или Ернста Јингера, или Мартина Хајдегера. И Томас Ман је био духовно близак овом покрету. То је трајало до 1923. године када је писац Чаробног брега извршио промену својих схватања и ставова: у корист либерализма и Вајмарске републике. У исто време, у схватању привреде, Вернер Зомбарт је имао ставове који су одударали од уврежених представа о значају финансијског капитала или о прикладној структури привреде. Он је, током Првог светског рата, обликовао антитезу јунака и трговаца као основу културнополитичких разлика између сукобљених сила. То је имало својих одјека у каснијој европској мисли. Необичан у свом обликовању разнородног садржаја, изнутра премрежен битним разликама, зачудно везан за пред-грађански свет вредности, у суштини аристократски, и − упркос неповерењу у демократију − модерно-грађанске покрете у техници, створивши парадоксалне идејне склопове, покрет конзервативне револуције је имао различите садржаје, па је имао и различит статус у духовној ситуацији времена: као и у ретроспективној панорами идеја.
Поводом Романа о Лондону, Драгош Калајић реактуелизује нека од њихових схватања, која су флуидно натопила европску ситуацију после Другог светског рата. Он прећутно врши један од могућих избора из садржаја идеја и фигура мислилаца конзервативне револуције. Он ставља у сенку разнородност и двосмисленост њиховог садржаја, каткад злокобно распрострту до антисемитизма, што им је обезбедило рђав глас у јавној свести: често су свођени на нацистичке и фашистичке претходнике и следбенике. Тако је продорност њихових критичких мисли, анализа и увида, циљано и пропагандно неутралисана у јавној свести: унапред је онемогућавана свака њихова алтернативност владајућем поретку времена. Јер, свест о проблематичним аспектима конзервативне револуције – каква је развијена после Другог светског рата – превасходно је служила као облик послератне апологетике владајућег распореда сила у Европи: који су диктирале САД. У реакцији на то стање, критичари су проналазили тачне наговештаје и сазнања у мислима писаца конзервативне револуције. Они су створили подлогу за садржајну критику демократије као нихилистичког инструмента владавине англосаксонских сила. Иако Калајић ништа од тога не спомиње, није неоправдано његово посредно довођење Црњанског у овај хоризонт. Јер, писац Књиге о Немачкој је био савременик и сведок међуратног времена у којем су идеје писаца конзервативне револуције имале знатан одјек у немачкој јавности, па је нешто од тога и отиснуто у његовом путописном приповедању.[2]
Како год оценили писце конзервативне револуције, оценама које варирају од жига крајње деснице, преко националистичких ознака, са јаким нагласком на нацистичким и фашистичким својствима њихових оријентација, до виђења херојских значења у њима, у готово сваком од садржаја њиховог мишљења као средишњи мислилац појављује се – Фридрих Ниче. Писац Антихриста и Воље за моћ био је од формативног значаја у Калајићевом схватању европске судбине: и у његовим темама када је реч о Црњанском. Калајићева подударност с Црњанским имала је своје порекло у стрепњи европских интелектуалаца која се видно оспољила између два светска рата. Ту стрепњу је, наиме, писац Сеоба могао осетити у атмосфери сопственог корачања кроз време: као савременик. Свест о тој стрепњи продубила се после Другог светског рата: када је Драгош Калајић ишао путем духовног изграђивања.
Била је то стрепња над европском судбином каква се све више помаљала: укљештена између совјетизма, односно комунизма, и американизма, односно либерализма. Да је сама стрепња била широко распрострањена, да она није била само привилегија десних мислилаца, показује Сартров спис Шта је књижевност, из 1947. године, у којем Сартр тематизује ову упитност која лебди над европском судбином. Распони овакве интелектуалне стрепње припадали су, дакле, и Калајићевим годинама учења. Упркос магистралном току времена, он је несавремено одабрао маргинални ток, који је имао потпуно друкчији садржај: и у њему пронашао приповедање Милоша Црњанског. Била је то сличност две ситуације, међуратне и послератне, три фигуре које се подударају у истом времену, Црњанског, Рјепнина и Калајића. Као што оне – било фикционалне, било стварне – деле епохално искуство, тако у њиховим егзистенцијалним одговорима сијају несумњиве разлике.
Оне се препознају пред питањем које је припадало не само немачкој него и европској судбини. Као нека врста заједничког именитеља различитих духова, оно се језгрило у заокупљености смислом жртве. У одјеку на Први светски рат, оно је различито осветљавано. Да ли су жртве пале у рату обесмишљене сазнањем о рату који је изгубљен? Где потражити њихов смисао упркос ратном поразу? Одјек тог питања могао би се потражити у мислима кнеза Рјепнина: где припадник у грађанском рату поражене царске војске може потражити смисао властитог емигрантског живота? Код писаца конзервативне револуције, смисао се није могао потражити у исходу рата, већ се могао потражити у динамизму и интензитету човекове одлуке да учествује у рату. Јер, то учешће је обезбеђивало осећање човековог самопотврђивања без обзира на исход рата. Овакав одговор није, међутим, био у складу са Дневником о Чарнојевићу. Зашто Драгош Калајић пројектује позног Црњанског у хоризонт идеја конзервативне револуције, иако се Дневник о Чарнојевићу, као дело много ближе у времену, разилази са њиховим одговором на питање о смислу жртве? То би значило да он редукује вишесмерност приповедања Црњанског, пишчево дубоко поунутрашњивање нихилизма, на активистички пол у схватањима писаца конзервативне револуције. Оваква интерпретативна редукција је карактеристични плод херменеутичке хетерономије.
Отуд сазнање да је „сам роман у суштини хроника судара између идеје вредности коју носи принц Рјепин и света не-вредности који га окружава” (РЛ, 575). У овом тачном увиду је језгро читаве линије разумевања Романа о Лондону која се протеже до наших дана: низови интерпретативних уопштавања, који почивају на приказаној предметности књижевног света, од наглашавања како долази до уклањања простора среће у урбаном простору до владавине велеграда над светом, воде оваквом закључку. Они, отуд, тематизују сукоб јунака и света – као темељну опозицију у доживљају Црњанског, која разгранава наслеђе романтизма – у оквиру оријентације у свету: као најпрепознатљивијег облика приповедног искуства. Отуд у њима изостаје свест о приповедној проблематизацији лика кнеза Рјепнина, јер она доводи у питање једнозначност саме интерпретативне конструкције.
Управо трагови те проблематизације постављају сукоб јунака и света у подручје расветљавања егзистенције, у којем се кроз вишеоблични однос надличних сила жеље и смрти препознају моменти који дају егзистенцијалну дубину кнежевом лику. Унутрашња приповедна путања самог сукоба, која уклања идеализујуће моменте кнежевог лика, доводи до препознавања метафизичког језгра самог сукоба: као сукоба човека и ђавола, који је, истовремено, унутрашњи сукоб у човеку и спољашњи сукоб у свету. Књижевна хетерономија, нужно остварена као интерпретативна редукција, као да не може обухватити приповедну слојевитост Романа о Лондону. Но, из перспективе егзистенцијалности и метафизике, који су похрањени у приповедној слојевитости, природно проистиче и увид на којем завршава интерпретативна путања критичке хетерономности.
Он баца светлост и на односе жеље и смрти као романескне везе између расветљавања егзистенције и метафизике у Роману о Лондону. У формули „секс је корен свега” може се потражити траг омнипотентне жеље. Она – на нивоу расветљавања егзистенције – разлистава приповедање, распростире га у разним правцима. Но – на метафизичком нивоу – она одговара либертинском аспекту гностичке осећајности. У Нађи – као јединственом лику приповедања, чија јединственост проистиче из непорекнуте везе са Христом – структурирана је равнотежа између љубави и секса: као равнотежа између продуктивне и рестриктивне жеље, приповедања и приче, егзистенције и метафизике. У Рјепнину, пак, одјекује – у нивоу расветљења егзистенције – жеља за смрћу, прича а не приповедање, док – на метафизичком нивоу – постоји аскетски аспект гностичке осећајности.
Саму перспективу егзистенцијалности и метафизике оснажује, иако је не остварује, Калајићев увид да је „идеја губитка средишта… једна од константи дела Милоша Црњанског”. Но, нагласак који на ово сазнање ставља наш аутор открива природу његове рецепције: идеја губитка средишта битна је зато што „кроз фигуре отаџбине, ватре или дома евоцира идеје традиције, енергије и бити” (РЛ, 576). Наш интерпретатор настоји да двосмислено искуство страности у доживљају Црњанског, са његовим непрекидним осцилирањем између страности и аутентичности, постави у обавезујући однос са проналаском реда и енергије у јунаку, ако не у свету. Он прецизно именује да је губитак персоналности темељан за Рјепнинов доживљај света, али не наглашава непрестану борбу за аутентичност у јунаку. Отуд тврди да је кнежево самоубиство „агенс принципа акције, пошто се корозија времена не прихвата пасивно већ се губљење интегритета поставља у домен искључиво личне одлуке”. У овој перспективи, самоубиство није чин немоћи него моћи једног вишеструко немоћног јунака. До оваквог разумевања долази услед неопажања трагичне сфере у којој пораз јунака није уклањање његове величине. Јер, када подлегне пориву поништења, када се потврди у смрти као последњој аутентичности, Рјепнин досеже трагичку сферу у себи: открива њену величину као своју величину трагичког јунака. Али, он – у томе је учинак нихилистичке двосмислености у приповедању Црњанског – не уклања свест о свом свеобухватном поразу: и као човека полиса, и као човека космоса.
Одсуство тематизације сукоба унутар јунака, пораза који је његов, а не долази од света, његовог подлегања распростирању свеобухватне сексуалности, која празни личност, последица је основног наума нашег интерпретатора, који у кнежевом самоубиству види разлику „између европског поимања феномена судбине и источњачког фатализма” (РЛ, 579). Калајићу је стало да кнез Рјепнин превасходно репрезентује европску, а не човекову судбину. Иако с правом наглашава да Русија у меморији кнеза Рјепнина има различита значења, наш интерпретатор у њима види „релеј ка младости, искони, прапореклу, идеји великог повратка или Европи у највишем смислу тог појма” (РЛ, 579). Он, међутим, не може да тематизује раскол између метафизичке и политичке идеје искона, какав ствара сугестија проистекла из гностичке осећајности, која је обновљена у модерној идеји аутентичности. Као човек космоса, Рјепнин не може – и кад хоће – бити човек полиса: и обрнуто. У том непрелазном расколу очитује се његова модерност.
Но, Калајић мисли да се у идеји Европе синтеза остварује на карактеристично ничеовски и, необично, политички начин: „То је, у ствари, једна велика, европска идеја империје, потпуно различита од империјализма.” (РЛ, 580) Није тешко наслутити дух конзервативне револуције: негде између американизма и комунизма мора постојати империја која их превазилази. Ако она постоји у духу, као космосу, онда не може постојати у свету, као полису. Наш интерпретатор као да осећа известан несклад између своје конструкције и приповедања Црњанског, јер опажа да „ова димензија меморије европског прајединства нигде није експлицитно присутна” (РЛ, 581). Тај увид показује да приповедање Романа о Лондону није могуће свести на оријентацију у свету, јер оно ставља у дејство садржаје који њој измичу: садржаје карактеристичне за расветљење егзистенције и метафизичко искуство као такво.
Препознавши у роману Црњанског, као контраст судбини кнеза Рјепнина, као епохалном билансу европске судбине, категорију кризе и опадања, Драгош Калајић експлицитно помиње – декаденцију. То је један од формативних појмова Ничеовог начина мишљења. Он наводи нашег интерпретатора да уместо судбине Руса открије судбину Европљанина. Његова универзализација превасходно је културалистички одређена. То је отвара за књижевну хетерономију каква је у нашим данима готово преовлађујући вид разумевања књижевности. Но, сам Црњански − и то Калајић обзирно бележи − не нуди никакво разрешење кризе европске свести. Као да његове приповедне универзализације иду друкчијим правцем. У кризи свог јунака, он тематизује кризу Руса и, са битном резервом, Европљанина. Али, он много наглашеније тематизује кризу емигранта, која доводи до исходишне егзистенцијалне, а не ситуационе одреднице: до кризе странца. Није у кризи само човек полиса него је његова криза само образина за кризу човека космоса: то је крајњи разлог алузивног посезања за параболом о ђаволу. Интерпретација Драгоша Калајића − у два момента − одваја се од приповедног тока Црњанског: у препознавању симбола кризе, у којем наш интерпретатор види европског човека, а не човека космоса, и у свести о томе какве су могућности за разрешење кризе.
Он разрешење кризе види у духу ничеовске обнове: кроз став „песимизма снаге”, који у наредном кораку доводи до утемељења вредности. Отуд наш интерпретатор једну сцену спасавања бродоломника, која је приповедно полемички управљена на формулу да је „секс корен свега”, што је формула ђаволове понуде у Роману о Лондону, тумачи на карактеристичан начин: „Ова слика, такође, евоцира јаву оног етоса када су се људи помагали а нису питали зашто ни пошто, евоцира, такође, зашто не, и вредност другарства која је једна од основа сваког друштва инспирисаног младошћу, покренутог високим путем идеалима обнове, где се компактност целине ствара спонтано а не принудом, и где коначно херој има своје право место примера.” (РЛ, 583−584) Обликовање обновљеног етоса европског човека, обнављање ратног другарства у мирнодопској ситуацији, идеали обнове целине који су плод спонтаности, херој као пример заједнице: све су то појмови конзервативне револуције који остају да лебде над тумачењем Романа о Лондону као несумњив Калајићев удео. Јер, приповедање Црњанског има своју кореспонденцију са њима, али их у много чему не поткрепљује: у смислу да се не исцрпљује у њиховим значењима.
Да означи духовне основе свог разрешења кризе европске судбине и утврди његово присуство у приповедању Црњанског, Драгош Калајић је посегао за препознавањем и одређењем топоса хиперборејства. То је учинио у есеју „Значења Хипербореје”. У њему је направио своју скицу универзалистичког и европског пута Црњанског. Обележивши његову Итаку и лирику Итаке као неку врсту српске Итаке, обележивши његове Сеобе као место где се као симболичка идеја појављује Русија, обележивши његов Роман о Лондону као нешто што описује европску судбину човека, он је у Хипербореји препознао жаришну тачку митског и надисторијског завичаја свих европских народа (ЗХ, 2).[3] То је „хијерархијски врх осовине” пишчевог опуса (ЗХ, 1). Понекад би га обузетост оваквом представом о пишчевом духовном кретању одвела до евидентних чињеничних погрешки, попут тврђења о пишчевом „последњем роману Код Хиперборејаца” (ЗХ, 1, 3). Зато што поставља хиперборејство као исходишну тачку пишчевог духовног лука, наш интерпретатор мења чињенице о томе који је роман Црњанског последњи. Он настоји да духовни лук пренесе у елементарну евиденцију. То значи да тежи емпиријској евиденцији као поткрепљењу своје представе и, важније, да не уважава друге типове онтолошког искуства који стварају симбиотичке склопове са хиперборејством у делу Милоша Црњанског. У овој интерпретативној замисли, линија симболичке топографије Црњанског ишла би препознатљивим стадијумима: српска Итака → Русија као симбол → Лондон као криза Европе → Хипербореја као завичај. Да је Калајић држао до овог закључка, показује околност да га је − у општем и завршном контексту − поновио у поговору за роман Кап шпанске крви: 1984. године (П, 200).[4]
Пут ка Хипербореји је Драгош Калајић описао као „пут обнове првобитног стања потпуности, дакле као средство рехабилитације или освајања изгубљених вредности” (ЗХ, 2). Да би се то постигло, неопходно је да „дух… упућен светлости Хипербореје” буде оно што „тријумфује над силама уништења материјалног света” (ЗХ, 9). Као да је он пут ка Хипербореји поимао у духу Ничеове идеје о ономе што долази после стрмоглавог пада европске судбине који је изазвао нихилистички талас. У односу на приповедни тон Хиперборејаца има сувише делатног активизма у оваквом разумевању, јер се оно налази у противности са пасивним и резигнирајућим размишљањима јунака Хиперборејаца. Да би ову интерпретативну пукотину прекрио, наш интерпретатор наглашава како је „неопходно… тај мит о празавичају разматрати у ширем контексту индоевропских традиција које не само допуњују његове празнине, већ га и низом аналогија потврђују у његовом језгру” (ЗХ, 5). Иако се неке од аналогија појављују у широком спектру веза које помиње роман Црњанског, ипак је остало скривено која текстуална евиденција оправдава њихову употребу у тумачењу Хиперборејаца: мора постојати извесна хијерархија у приповедној реализацији сваке од могућих аналогија. Овакво затајивање је карактеристично за критичку хетерономију.
Но, као да је за нашег интерпретатора пресудан духовноисторијски стадијум европске свести који одсликава употреба мита о Хипербореји: „Историјско искуство учи да се, попут реке понорнице, мит о Хипербореји појављује на површини историје као израз свести о кризи најширих комплекса европске културе: у доба хеленистичке декаденције; у сумраку римске империје; у ̕ јесен Средњег века̕ , те у ̕катастрофолошкој̕ литератури модерне западне културе, од Ничеа, преко Рене Генона, све до савремених, популарних библиотека ̕фељтонистичког доба̕ које подстичу и експлоатишу масовне потражње ̕фантастичног реализма̕.” (ЗХ, 9) Мит о Хипербореји обележава, дакле, приповедну свест Хиперборејаца као премрежену знаковима духовноисторијског слома европског човека. Ту се налази срж Калајићевог поимања романа Црњанског: „идеологија романа Код Хиперборејаца се може свести на категорију нео-паганске тенденције савремене европске мисли.” У овом закључку видно одбљескују одсјаји рецепције Ничеа у кључу конзервативне револуције. Јер, „највреднији изрази неопаганске тенденције посматрају кризу западне цивилизације као последњу трагичну последицу уношења страног тела, хришћанства, у тело исте цивилизације. Међутим, крајем западне цивилизације окончава се само погубни утицај хришћанства, отварајући простор за обнову веродостојних европских вредности.” (ЗХ, 11) Нема сумње у то да постоји јака и освешћена деструкција хришћанства у Хиперборејцима. Она показује на који начин, у случајевима подударности текстуалне евиденције и интерпретаторове диспозиције, долази до продубљивања значења уметничког израза. Но, изван интерпретатовог видокруга остаје чињеница да пораз прати свако искуство јунака у приповедању Хиперборејаца. Оставши резигниран у односу на епохално искуство нихилизма, које прожима европску свест, не успротививши се, за разлику од кнеза Рјепнина у Роману о Лондону, јунак Хиперборејаца није открио тежњу за превредновањем вредности у правцу веродостојних европских вредности. Нема таквих назнака у приповедању Хиперборејаца.
То је, дакле, моменат у којем се раздваја приповедање Црњанског и Калајићева интерпретација. Јер, наш интерпретатор почиње да плови сопственом уметничком и интуитивном барком, у којој, под заставом Црњанског, обликује сопствени одговор на изазов који упућује слика света у сумраку хуманизма: „Одговор Црњанског се може дефинисати у терминима волунтаристичке рехабилитације оригиналних вредности европске традиције, које су упркос свом праисторијском пореклу увек актуелне јер су трајне.” (ЗХ, 10) Како би, међутим, јунак Хиперборејаца могао бити волунтариста, када је он резигнирани посматрач себе и света? Није акција него контемплација његово изабрано својство. Које то традицијске вредности он рехабилитује? Ни класични појам истине, ни античко поимање лепоте, ни ренесансно откриће човекових моћи, нису у приповедању Хиперборејаца лишени приповедног, контрасног и перспективистичког посматрања. То значи да су истовремено посматрани не само са позитивног него и са негативног становишта. Овакав раскол између текстуалних назнака и интерпретаторових тврђења показује оригиналну усмереност Драгоша Калајића. Он – за разлику од Црњанског – има потребу за креативним и активистичким одговором на распростирање европског нихилизма. Као да је Црњански – у Хиперборејцима – ближи позном и посмртном Хајдегеровом уздаху: „Само нас неки нови бог може спасити.”
У есеју посвећеном потцењеном роману Црњанског Кап шпанске крви, Драгош Калајић је изричито полемисао са дотадашњим негативним критичким оценама овог романа (П, 173−174). Он је указао на метафизичко залеђе, мистеријску подлогу и књижевни значај фигуре фаталне жене. Утолико их је повезао са својом опсесивном темом „агоније ancien règime Европе, јер је хибридност или не-аутентичност културе обавезни симптом декаденције. Дакле, спектакл не-аутентичности је скуп показатеља сумрака аристократске Европе” (П, 177). Оценивши да „роман Кап шпанске крви можемо читати и као једну велику лекцију о дуалности (а не дуализму), те органској спрези ероса и смрти” (П, 178), он је устврдио да „можемо у Лоли Монтез Милоша Црњанског препознати један секуларизовани пример сексуалног вампиризма који се храни жудњама, жртвама и смрћу љубавника” (П, 181).
Поново долази до занемаривања књижевне евиденције у корист критичке хетерономије: зато што му је стало да укаже на слабљење мушког начела у декаденцији европског човека, унутар епохалних „процеса де-вирилизације” (П, 184), наш интерпретатор превиђа да је јунакиња романа и сама изиграна и одбачена у колоплету друштвених сила које је покренула. Отуд она тешко може бити „инкарнација виталности и снаге која ту свима недостаје” (П, 186). Уздижући њеног антагонисту кнеза Валерштајна као „живо отелотворење спиритуалне вирилности на сцени минхенске декаденције и разврата” (П, 198), као „један од најоригиналнијих доприноса великом пан-историјском кругу тематике аскезе као специфичног пута метафизичке реализације човека” (П, 198), наш интерпретатор ставља у сенку приповедне назнаке о могућој кнежевој хомосексуалности. Он би тада био неподложан чарима фаталне жене не зато што је аскета него зато што је човек друкчије усмерене сексуалне жеље. Приповедно није приказано ни да је доследни аскета нити остварени хомосексуалац. Све могућности су остале да лебде у хотимичној неодређености.
То наговештава да постоји програмска двосмисленост у обликовању фаталне жене у Капи шпанске крви. Она би могла проблематизовати садржаје које наш интерпретатор настоји да афирмише. Даљи корак на стази приповедне проблематизације представља чињеница да је католичка црква, у чијем знаку постоји минхенска позорница, и чији је Валерштајн опуномоћеник, истински победник над изазовом који је створила фатална жена. Тешко да се овакав тип односа може уклопити у схему спиритуалне вирилности као победника. Зато што је двобој између фаталне жене и минхенске средине поставио само у хоризонту полне сукобљености, као мистеријске позадине друштвених сукоба, наш интерпретатор је превидео да постоји друга мистеријска могућност самих сукоба. То је сукобљеност девице, коју репрезентује црква као заштитни знак минхенске сцене, и блуднице, коју очитује фатална жена. Ова сукобљеност сведочи о дуализму женског начела који иде у структуру гностичке осећајности.
Ако осмотримо есеје Драгоша Калајића у хоризонту књижевне херменеутике, можемо уочити да је наш интерпретатор – у време доминације представе о аутономији књижевности – самосвојно нагласио битне аспекте хетерономности пишчевог искуства. Тиме је отворио хоризонт разумевања Црњанског у сасвим новом правцу. Ту лежи велика заслуга његовог асоцијативног и промишљеног приступа пишчевим делима. Не само да је Црњански био писац о коме је Драгош Калајић писао добро, већ је писац Романа о Лондону служио као ослонац његовом интерпретатору да неке од својих ставова изоштри, неке нагласи одлучније, а у некима потражи упориште. Било је то продуктивно подударање интерпретаторовог погледа на свет и уметниковог књижевног искуства.
Свакако је био одважан – у мају 1972. године и у тадашњем окружењу – суд нашег интерпретатора да је дело Милоша Црњанског „несумњиво… једна од најмаркантнијих и најзначајнијих појава у европској култури XX века” (РЛ, 571). Но, он је ишао и даље од оваквог суда. Није најмања заслуга Драгоша Калајића, већ је она од знатнијих, околност да је у Милошу Црњанском осетио и нагласио једну егзистенцијалну особеност која је ретка и у свету и у времену, јер „представља, у масифицираном свету културе, појаву која одступа од правила, која иде насупрот струји и која се одмах уочава као лабуд међу свракама” (РЛ, 572). Као да је у таквом мишљењу било истине и симпатије, али је на њиховом дну било и – самоидентификације. Јер, Драгош Калајић је на крају свог есеја о Капи шпанске крви, назвао Црњанског − не, дакле његове јунаке, кнеза Рјепнина или јунака романа Код Хиперборејаца, него самог Црњанског − „једним од последњих ̕ гибелина̕ Европе” (П, 200). То се подударило са насловом његовог потоњег романа: Последњи Европљанин. То што је он видео у Црњанском одјекивало је некако идентификационо у слојевима његове личности. Драма Европе је спојила највећег модерног српског писца и његовог особеног тумача.
Није дозвољено преносити текст без дозволе аутора.
[1] Ова скраћеница означава есеј: Dragoš Kalajić, „Roman o Londonu i Evropa”, Delo, Beograd, maj 1972.
[2] Мило Ломпар, Црњански – биографија једног осећања, 1, Православна реч, Нови Сад, 2023, 143−178.
[3] Ова скраћеница обележава есеј: Dragoš Kalajić, „Značenja Hiperboreja”, Delo, Beograd, maj 1978.
[4] Ова скраћеница обележава поговор Драгоша Калајића издању: Miloš Crnjanski, Kap španske krvi, Književne novine, Beograd, 1984.
