Милан Ружић

Црнина за намучену Србију

21.10.2022.

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

Невероватан је таленат који наш народ има у смислу да сваки светски сукоб претвори у сопствени – у борбу нашег народа са самим собом. Кад год се игде запуцало, потегли смо оружје међу собом. Неко језик, неко руку, неко пиштољ, неко телевизију

Уневреме цивилизације, када ветрови историје мрсе све токове и у ком олује империјалистичких нагона појединих псеудоимперија прете фабриковањем неких нових ратова, јер ово клупко се не може размрсити једним великим ратом, српски народ није спас од надолазеће хладне и гладне зиме нашао на својим пољима, нити је житом, према коме су се наши преци односили као према мањем божанству, напунио своје амбаре, хангаре и магацине, већ је нашао начин да се још више ангажује око међусобних подела и направи нови фронт на никад мирном пољу партикуларизације.

Јавне личности у Србији, биле оне јавне због свог интелекта или одсуства интелекта (случај естраде), воде рат око тога треба ли подржати Русију или Украјину, речју, треба ли увести санкције Русији. И док се сви баве питањима шта би евентуално увођење санкција Русији донело, а шта однело нашој земљи, заборављамо да бацимо поглед на своје пресахле палете које би требало да буду пуне хране. Уместо да се бавимо опстајањем, ми се бавимо нестајањем и растајањем са својим пријатељима, сарадницима, родбином око тога да ли би Русија требало да сравни Кијев или би требало помоћи „јадном Зеленском и намученом украјинском народу“. Славске трпезе – последњи трзаји иметка – постале су попришта заваде око сукоба који на нас свакако утиче, али не у мери у којој утиче празнина којом смо напунили складишта.

Невероватан је таленат који наш народ има у смислу да сваки светски сукоб претвори у сопствени – у борбу нашег народа са самим собом. Кад год се игде запуцало, потегли смо оружје међу собом. Неко језик, неко руку, неко пиштољ, неко телевизију. Најгоре од свега је то што је жртва сукоба – патриота и другосрбијанаца, познатих и оних који би желели да буду познати, карађорђевићеваца и обреновићеваца, хепијаша и новоесоваца, образованих и неписмених, верника и атеиста, проруских и проукрајинских, интелектуалаца и псеудоинтелектуалаца, часних и покварених, људи и нељуди – увек и само Србија.

Не тражим помирење између оних који подржавају Украјину и НАТО са онима чија је жеља победа Русије, али било би добро имати свест о томе да навијајући за Украјину, што не значи Украјина већ НАТО и Америка, навијате за оне који су и нашу земљу намучили, уназадили и начинили је жртвом.

И увек ћемо пре потегнути декларативну црнину за руским или украјинским војницима, за невољама црнаца и Латиноамериканаца у САД, за жртвама тероризма у Француској, за статистиком ратова у региону, за страдалницима разноразних режима свуда у свету, али као да нам никада не падне на памет да бисмо црнину могли носити и за своју земљу. За намучену и изморену Србију. За мајке наших бораца, за жртве нашег народа, за децу наших мајки, за немаштину наше сиротиње, за јаме нашег народа…

Схватам законитости сукоба у Украјини и свестан сам његовог исхода уколико победи једна или друга страна, па зато и подржавам руску страну. Али зар ме то дисквалификује у очима неког проукрајинског Србина активисте у смислу да не би могао заједно са мном држати свећу над Корићком и Шарановом јамом, над Казанима, или пустити сузу у Пребиловцима, у Крагујевцу, ридати у Залазју и на Косову и Метохији…
И треба држати очи уперене у актуелне светске сукобе, али не навијачки и не због боље политичке процене или јефтиног поена у медијима већ због промишљања о томе како ће се тај сукоб одразити на нас и каква би нам зла могао донети. Увести санкције Русији било би исто што и репетирати пиштољ НАТО-а уперен у Србију и око тога нема расправе. Барем не би смело да има. Али уколико до расправе и дође, може ли један Србин да не потегне ишта осим аргумената на оног другог?

Знам да све написано звучи наивно, али узмимо се у памет! Док ми бројимо бомбе по Украјини, водимо записник о томе где се појавио Зеленски, сазнајемо који ће генерал водити Русију даље кроз тај сукоб, наша деца не знају ништа о страдању свог народа, живе глупо заробљена у паметним телефонима, купују дрогу од новца који им дате за ручак, туку се по школама, пребијају палицама, злостављају слабије од себе…
Деца нису крива, као што није ни Србија. Криви смо ми што нам је свачија мука већа од сопствене и што сваку туђу победу прославимо као да је наша, а од наших победа стварамо нове губитке и од времена за породицу правимо време за депилацију и теретану.

Ко зна колико ће ме после овог текста мојих пријатеља и познаника позвати, а сви орни да се свађају. Нећу им се јављати – читам сину Душка Радовића.