Милан Ружић

Човек

20.04.2016.

Бити човек… Тешко је то у данашње доба. Поред свих неморалних искушења која вребају и поред свих злих људи који су настанили ову планету, ретко ко се одважи да буде човек. То је слабост. То је ноћно небо без месеца. Покушали су неки да буду људи, али кажу да их више нико никад нигде није видео. Можда су још живи. Можда нису. Можда лутају негде прерушени у нељуде. А можда само нису истрајали.

Кажу суграђани да су видели једног што је имао манире људске, човечно понашање. Покушао је да помогне једном нечовеку на улици и онај га уби. Значи и то што смо имали у нашој околини, више немамо. Плаши се индивидуа да постане човек. Плаше се њих неколико да буду људи, а сви заједно су ужаснути од идеје да буду народ. Сви захтевају да им се издају папири како су лоши људи, како су робијали, како имају куће и бесне аутомобиле, како вадају по неколико љубавница и томе слично. Чим то добију црно на бело, онда су неко и нешто. Званични нељуди. Није проблем у њиховом злу, јер је и то човечно. Није проблем ни у робији, она из зла и произилази. Кућа је одувек била људска творевина, али не њих двадесет. Аутомобил је нужна ствар, али нужно не значи да треба нуждити по онима који то не поседују. Љубавнице су одувек присутне, али има ли тог једног који је нема? Све у свему, човек и нечовек се, изгледа, разликују не по броју горенаведених ствари, већ по томе колико о тим стварима причају.

Био једном један који је имао све те ствари, али му пао цреп са куће, ударио мермерног лава, лав пао у базен па пробио дно, базен, пошто је на другом спрату виле, процурео у дневну собу, а дневна соба поплавила, прошло још низбрдо до гараже, ухватила вода неке каблове и на крају струја убила власника који је био водећи хуманитарац (али онај прави). Дакле, ни такве куће не трпе човека. После се ту доселио неки дилер и одлично му иде.

Покушавао сам и сам да будем човек, али не може то тек тако. Тад уследе испитивања. Откуд си ти човек кад нико твој то није био? Како баш сад пред изборе? Шта ћеш црни човече ако неко сазна? Има ли шта у тој твојој глави? Да нећеш и да пишеш? После свих испитивања, одлучих да наставим са човештвом, али дођоше да прете. Е па има да будем човек, па макар не био ништа друго.

Свако на кога наиђем је исти. Иста одећа. Исте фризуре. Исте песме. Исте ствари. Исти аутомобили. Исте приче. Исте књиге. Исте девојке. Исте зграде. Исте боје. Исто небо. Исте звезде. Исти месец. Исто сунце. Болујемо од истости. Када би свако бар мало очовечио себе, ни одећа, ни фризуре, ни песме, ни ствари, ни аутомобили, ни приче, ни књиге, ни девојке, ни зграде, ни боје не би биле исте. Све би било разнобојно и маштовитије. Небо, звезде, месец и сунце… е то би било исто. Али не бисмо сви на њих гледали као на рај, политику, религију и претњу. Неко ко је човек би ту видео лепоту, уметност, наду, вољу, узвишеност, свет маште, симфонију, претке, своју земљу, балет, књигу без краја, бесконачност, величину, инспирацију, себе и многе друге ствари у зависности од тога колико је човек.

Међутим, лако је о томе причати. Али у времену у којем је човек занимање, а не природа живих, остаћемо бића која ће на другога гледати као на човека само ако је тај за то плаћен.