Милош Ковачевић
ЋОПИЋЕВО ВИЂЕЊЕ МУЛТИКОНФЕСИОНАЛНЕ И МУЛТИЕТНИЧКЕ БОСНЕ
„Данас дело Бранка Ћопића“ – вели један од највећих познавалаца тог дјела Воја Марјановић – „живи зависно од рецептивне снаге и потребе читалачке публике. ‘Цео Ћопић’ не може се ‘допасти’ савременом читаоцу. Пре свега зато што у његовом списатељском рукопису има тема и мотива, а онда и књига, које замичу ‘својим бићем’ у прошлост, чинећи тако ткиво поезије и прозе превазиђеним“ (Марјановић 2014:19).
Под тим се темама и мотивима што савременом читаоцу „ткиво“ прозе Ћопићеве чине „превазиђеним“ подразумијевају, прије свега, партизанске приче, међу које улази готово свака од прича из Ћопићеве прве послијератне збирке Свети магарац и друге приповетке, штампане у Београду, у издању „Јежа“, 1946. године[1]. Свих једанаест прича што чине ту збирку из хумористичког угла осликавају ратне и непосредно поратне догађаје, по правилу с утканим експлицитним или имплицитним „наравоученијем“ заснованом на комунистичким аксиолошким погледима на живот.
Међу тим причама, међутим, прва – „Варцар Мркоњић“– по својој тематици врло је актуелна, данас вјероватно чак и актуелнија неголи је то била у предратном, ратном и непосредно поратном Ћопићевом времену. У њој Ћопић на хумористично-сатиричан начан осликава суживот трију босанско-херцеговачких конститутивних народа, у чијој националној посебности најзначајнију улогу имају конфесионалнe разликe. Друкчије речено, прича „Варцар Мркоњић“ за тему има из хумористичког угла (са)гледане босанске етничке и вјерске подјеле и тензије. То „мултиетничко“ и/или „мултиконфесионално“ вишевјековно ткиво Босне и Херцеговине у мирним временима чита се као њена „вриједност“, у смутним, бурним, посебно ратним временима оно се показује „маном“ која за посљедицу има велике, готово непремостиве конфликте. Боље потврде тој констатације и не може бити од данашњег стања етничких и на њима заснованих политичких односа у Босни и Херцеговини.
У богатом Ћопићевом књижевном опусу само је прича „Варцар Мркоњић“ цјелином посвећена суживоту протканом „љубављу“ и „мржњом“ Срба, Хрвата и муслимана као међуусловљених конститутивних етничко-вјерских дијелова Босне и Херцеговине.
Као да се тематски и по „наравоученију“ та прича сусреће и преплиће с познатом Андрићевом причом „Писмо из 1920 године“. Андрићева прича тиче се Првога, а Ћопићева Другога свјетскога рата. Андрићева је „врло озбиљна“, Ћопићева „хумористички прожета“, али и једна и друга готово с истим процјенама и порукама, само што су оне код Андрића експлицитно изречене, а код Ћопића због одјенутости „хумористичким рухом“ преведене у имплицитно читање.
Андрић ће рећи да је „Босна земља мржње. То је Босна. И по чудном контрасту, који у ствари није тако ни чудан, и можда би се пажљивом анализом дао лако објаснити, може се исто тако казати да је мало земаља у којима има толико тврде вере, узвишене чврстине карактера, толико нежности и љубавног жара, толико дубине осећања, привржености и непоколебљиве оданости, толико жеђи за правдом. Али испод свега тога крију се у непрозирним дубинама олује мржње, читави урагани сапетих, збијених мржњи које сазревају и чекају свој час“ (Андрић 1981:183). Јер у Босни је „неразумевање, које повремено прелази у отворену мржњу, готово општа карактеристика становника. Између разних вера јазови су тако дубоки да само мржња успева понекад да их пређе. […] (Ја сам, чини ми се, за ово неколико месеци добро видео страшне међусобне односе међу људима разних вера и разних народности у Сарајеву!) Штампаће се и говориће се свуда и сваком приликом: ‘Брат је мио, које вере био’, или ‘Не пита се ко се како крсти, нег чија му крвца грије прси’. ‘Туђе поштуј, а својим се дичи’, ‘Интегрално народно јединство не познаје верских ни племенских разлика’. Али одувек је у босанским грађанским круговима било доста лажне грађанске учтивости, мудрог варања себе и других звучним речима и празним церемонијалом. То прикрива како-тако мржњу, али је не уклања и не спречава у растењу“ (Андрић 1981:185).
Све те (пр)оцјене о Босни као земљи „чудног контраста“, а заправо земљи „мржње“ као посљедице „дубоких јазова“ који постоје „међу људима разних вера и разних народности“ –Андрић ће приписати свом гимназијском другу, „покрштеном“ Јеврејину Максу Левенфелду, „лекару и лекарском сину“, који се „родио и одрастао у Сарајеву“, и који Сарајево и Босну, управо због спознаје карактера те вјерски-народносно утемељене босанске мржње, и напушта.
Толико су различите а сличне Андрићева и Ћопићева прича о вјерско-етничким односима у Босни и Херцеговини, који кад-тад проговоре препознатљивом „босанском мржњом“. Андрић свог јединог јунака Макса Левенфелда смјешта у Сарајево, и пушта га да епистоларним жанром изнесе у виду дескриптивно-расправљачког дискурса своје оцјене о „вјерско-етничкој структури Босне“, чија је најиманентнија карактеристика мржња, чак и онда када је та мржњу потиснута „празном грађанском учтивошћу и мудрим варањем себе и других звучним речима и празним церемонијалом“.
Ћопић, пак, своју причу „Варцар Мркоњић“ смјешта у завичајну Крајину, у Мркоњић-Град, и везује је за међуоднос трију становника тог града, припадника три Босни иманентне вјере и народности. Главне јунаке своје приче – месарa Ђуку, кафеџију Арифа и ковача Јозу – Ћопић прати у ратноме Мркоњић-Граду, а они својим понашањем потврђују Андрићев став о (не)видљивом контрасту босанске љубави и мржње.
Три Ћопићева јунака међусобно су се разликовали „у старости, изгледу, вјери, обичајима и другим ситницама“. Што се старости и изгледа тиче, између трију јунака готово да није било ниједне подударне црте. Јер, Ђука је „био човјек у четрдесетим годинама, дежмекаст и црн попут угљара, Ариф штркљаст и сув као бахалар, сав зеленкаст, сијед и без зуба, док је Јозо, опет, био неодређених година, неодређене боје и дебљине и неодређеног брачног стања“. И вјерски су се „разилазили на разне стране: Ариф је ишао петком у џамију, Јозо недељом у католичку цркву, док је Ђука, као добар Србин, ишао у своју богомољу само рано на Ускрс – да се туца шареним јајима“. И популарноисторијска детерминисаност, или негативно насљеђе прошлости, упућивали су на непремостиве разлике тројице Мркоњићана, које је обилато користила „непријатељска пропаганда“ свих боја. Тако су „Јози трубили о његовој вишој расној вриједности причајући му о томе како он потиче од Гота“; Арифа су увјеравали „да је он, у ствари, цвијет хрватског народа“, а Ђуку да је Босна заправо „Велика Србија“.
Све их је, дакле, супротстављало: и године, и изглед и вјера и увријежене поруке прошлости. Све те разлике упућивале су их прије да дјелују једни против других него једни за друге; прије да се сукобљавају него испомажу. Управо зато ће Ћопића њихов „прећутни споразум, без писмених обавеза и обећања“, односно „тајни уговор о међусобном помагању, обавјештавању и пријатељству“ у тешким ратним данима, пропратити народским изразом невјерице: „с опроштењем“.[2] Тајни неписани споразум тројице Мркоњићана готово да је насупротан свим њиховим међусобно искључујућим особинама. А ни те особине нису код Ћопића остале само на нивоу констатација.
Тако Ћопић вјерску припадност својих јунака није непосредно именовао, него ју је изразио својеврсном „пропозиционалном метонимијом“: исказом о чину одласка сваког од тројице јунака у сакрални објекат као симбол дате вјеру у дану вршења вјерског обреда. Тако је Ариф вјерски детерминисан као онај што иде „петком у џамију“, а Јозо као онај који одлази „недељом у католичку цркву“. Употребом регуларног временског итератива петком, односно недјељом (што значи: сваког петка, односно сваке недјеље) Ћопић је посредно указао на Арифову и Јозину укоријењеност у вјери, на њихову вјерску постојаност. Сасвим друкчија је „пропозиционална метонимија“ којом је Ђука вјерски идентификован. За Ђуку ће Ћопић рећи да иде у „богомољу“, тако да хиперонимско значења сакралног објекта онемогућава једнозначну идентификацију Ђукине вјере. Осим тога вријеме Ђукиног одласка у „богомољу“ искључује регуларну временску итеративност (регуларну временску дистрибутивност), јер је везано за један празник, подразумијевајући тако временску референцијалност. Наиме, Ђука, „као добар Србин“, у богомољу одлази „само рано на Ускрс“, и то првенствено из „прагматичких“ разлога – „да се туца шареним јајима“. Тако пропозиционална метонимија којом се осликава Ђукина вјерска припадност сугерише његову вјерску непостојаност и чак несуштаствени карактер вјере. При томе Ћопић Ђуку управо по тој особини иронијски одређује као „доброг Србина“, што ће рећи да за Србе, за разлику од Хрвата и муслимана, вјерски компонента нема великог, ако има икаквог, идентитетског значаја и да је она код Ђуке и свих „добрих Срба“ прије свега обичајна, а не иманентна карактеристика. Ту (не)суштаственост вјерске компоненте код трију јунака Ћопић потцртава и њиховим управним говором, у изразима сакралног карактера. У појединим, репликама Ђукиног и Арифовог управног говора специфичне језичке јединице, које ћемо при навођењу истицати курзивом, недвосмислено одају њихову вјерску и из ње изведену етничку припадност, као нпр.:
– Сапела ме блажена дивица, ако сам и у сну за њих чуо – клео се Јозо, жут као светац, леден као боза. – Арифе, реци коју за нас, ти их сигурно знаш, видим ја.
– Вала хавле, вала куветиле! – уздисао је Ариф. – У ватри џехенемској горио, ако имам ишта с овим харамијама.
– Јест, вјере ми, могло би то бити! – присјети се и Ђука. – Али опет ја ни теби, Арифе, не вјерујем. Ником ја данас не вјерујем.
– Валахи, билахи, не вјерујем ни ја! — дочека Ариф.
– Блажене ми госпе, ни ја не вјерујем вама двојици! – узвикну Јозо. – Најбоље је одсад: свак себи. Нек се брани и чува како ко зна.
За разлику од Арифа и Јозе, у Ђукином управном говору нема језичких јединица које „одају“ његову вјерску или етничку припадност. Као и код именовања објеката-симбола вјере, и овдје је Србин Ђука говорно окарактерисан употребом вјерски неспецификованог израза „вјере ми“. И не само према употреби сакралних јединица, него и по употреби специфичних говорних особина што одају њихову етничку припадност Ћопић прави диференцијацију између Ђуке, с једне стране, и Арифа с друге. Тако се Арифова вјерска и народносна припадност лако препознаје не само по употреби турцизама него и по говорном неразликовању африката Ч и Ћ, али и по употреби за муслиманске босанске говоре карактеристичних фонетских нестандарднојезичких особености, као нпр.:
… Јозо из своје собице над ковачницом и тајанствено домахује Арифу, који је и овај пут, облигатно, поред свог ниско уграђеног широког прозора, јер „ђе друкчије море и бит инсан, већ крај пенђера, неће ваљда на крову ко тица или шејтан“ (10-11)
– Пух, дошао је онај ваш хајван – крмак! (11)
Не само у представљању јунака приче него и у цијелој причи „Варцар Мркоњић“ основно структурно начело јесте контраст. Контраст се препознаје у неподударном мишљењу и дјеловању сваког од тројице вјерски и етнички диференцираних Ћопићевих јунака: Хрвата Јозе, муслимана Арифа и Србина Ђуке. Тако заправо основни предмет приче чине (не)помирљиве супротности тројице јунака. Као један од критеријума супротности нужно се јавља и језички. Језичке карактеристике улазе у предмет и начин изражавања супротности. Тако је реферанцијална основа приче „Варцар Мркоњић“ контраст, који истовремено постаје и доминанта њене поетске функције. „Тамо где је основни циљ говорног лица саопштавање чињеница или изношење идеја, порука нас првенствено упућује на ванјезички контекст: доминантна улога припада референцијалној или когнитивној функцији језика, која тежи да сведе реч на средство означавања, лишено аутономне вредности. Уколико, пак, сазнајни циљеви уступају место жељи за изражавањем сопствених осећања и реакција (емотивна функција), за изазивањем осећања и реакција другога (конативна функција) или за обезбеђењем комуникације и налажењем ‘заједничког језика’ са саговорником (фатичка функција), ванјезички контекст престаје да буде кључна компонента говорне ситуације; порука је сада усредсређена на пошиљаоца и његов однос према стварима, на примаоца и његово евентуално будуће понашање, или на контакт између пошиљаоца и примаоца као неопходан предуслов сваког међусобног разумевања“ (Којен 1978:22). А све те функције језика, само различито хијерархизоване, реализоване су у овој Ћопићевој причи.
Суштина језичко-стилске структуре књижевног дјела јесте „литерарност – то јест, претварање језичког материјала у песничко дело и систем поступака путем којих се оно врши“ (Јакобсон 1978: 374). Из тога проистиче да у језичко-стилистичкој анализи приоритетно треба освијетлити како језички елементи „ма каква била њихова природа, функционишу тако да истакну у први план саму језичку организацију, пригушујући све асоцијације које би могле лишити речи њихове аутономне вредности“ (Којен 1978: 16-17). А стављање у први план језичке организације, тј. „усмерености (Einstelung) на ПОРУКУ као такву, довођење у фокус поруке зарад ње саме, – то је ПОЕТСКА функција језика“ (Јакобсон 1966:294).
А структурно-семантичка доминанта поетске функције у овој Ћопићевој причи лако препознатљива у готово свим аспектима њене језичке организације јесте контраст, под којим овдје подразумијевамо било који тип супротстављања. Контрасно структурисање тако се препознаје као доминанта и у наратолошким, и у стилиситичким и у сематичким поступцима обликовања приче.
Кренемо ли од наратолошке структуре приче, принцип супротности најприје се и најлакше препознаје у типовима говора приповиједања. Од свих типова говора[3] у причи „Варцар Мркоњић“ доминирају два: ауторски и управни говор. То су два типа говора која су једино присутна у бајкама и народним причама. У овој Ћопићевој причи управо је примијењен модел причања бајке, или народне приче. Приповиједање је у трећем лицу, у питању је свезнајући приповједач, а у приповиједању су чак употријебљени и „маркери“ народног приповиједања. Тако су почетак и крај приче уоквирени својеврсним „формулама“ народног приповиједања. Прича почиње гномичким исказом а завршава се коментаром приповједача упућеном читаоцу, што улази у карактеристичне „уводне“ и „завршне формуле“ бајке и/или народне приче (уп. Самарџија 2011:144–145):
Дошли тешки дани искушења и невоље … па се стаде наслањати дрво на дрво, а човјек на човјека. (7).
Уколико ми не вјерујеш и ако те сврбе леђа, а ти пробај. Поткуј само добро табане и, за сваки случај, на старку привежи јастук. (18)
Између уводне и завршне формуле смјештени су догађаји, који су из перспективе главних јунака конфронтирани типом њиховог међусобног односа: „пријатељства и међусобног помагања“ с једне стране, и „сукоба и међусобног оптуживања“ с друге стране. Тим двама типовима међуодноса главних јунака одговарају и два приповједачка типа представљања догађаја. Догађаји у времену „пријатељства и сарадње“ представљени су као хабитуални, нереференцијални, понављајући. Непријатељство је, међутим, везано за један догађај, и за посљедицу има „непомирљиву“ међусосбну мржњу јунака. Пријатељство и мржња јунака тако су језички ухармонизовани са нереференцијалношћу (хабитуалношћу) и референцијалношћу (појединачнопшћу, конкретношћу) догађаја.
„Међусобни ратни савез“ – као „међусобно зближавање тројице наших јунака“, које подразумијева њихово „међусобно помагање, обавјештавање и пријатељство“ – показивао се успјешним у готово свакодневном прелажењу Мркоњић-Града из „једних руку у друге“[4], будући да су град „данас држале усташе, сјутра су у њему освитали партизани, за пет дана затутњали би кроз град њемачки тенкови, да их већ преко ноћи смијене Талијани и четници или, можда, домобрани“ (8). То прелажење града „из руке у руку“ и догађаје везане за то вријеме Ћопић ће језички осликати нереференцијалном (хабитуалном) употребом глаголских облика – презента, перфекта, плусквамперфекта, и временски употријебљеног потенцијала – што потврђују и сљедећи примјери, у којима ћемо хабитуално-нереференцијалну употребу глаголских облика истицати курзивом:
Ако у град упадну усташе, домобрани или Нијемци, онда се град зове Варцар Вакуф (9); Кад би у град упале усташе и домобрани и са собом донијели »Независну Државу Хрватску«, Србин Ђука постао би у неку руку национална мањина… (9); Потеже је било кад би градом завладали Нијемци и Талијани. Онда би се сва три наша јунака у својој рођеној земљи осјећали као националне мањине и били су једнако угрожени. Кратак предах настајао би тек онда кад би град ослободили партизани. Онда су сва три савезника слободно стајали испред својих радњи, довикивали се преко улице, узајамно се посјећивали, једном речју – осјећали су се слободни. Истина, ни онда нису отворено изражавали своје симпатије ни према којој зараћеној страни, мудро се држећи онога да ђаво никад не спава, него се вјечито врзма около и дере опанке не би ли поштену човјеку скрхао врат. (9-10).
У тим нереференцијално, хабитуално представљеним догађајима не доводи се у питање „савезништво“ и привидно „пријатељство“ тројице главних јунака. Оно се огледа у међусобном, најчешће јутарњем, обавјештавању о томе ко је заузео град, а од „заузећа“ је зависило и како се град зове, будући да су га различите „војске“ под различитим историјским именима[5] признавале. Јер,
Ако у град упадну усташе, домобрани или Нијемци, онда се град зове Варцар Вакуф, па ако се случајно превариш да га назовеш Мркоњићем, оде ти кожа на шиљак. Ако су у граду партизани или четници, онда га слободно зови Мркоњић-Град, а Варцара и не спомињи. Код Талијана, због њихове политике према четницима, можеш га звати и онако и овако, али је ипак препоручљиво да кажеш Варцар Вакуф или бар Варцар-Мркоњић. Ако ли су у граду случајно помијешани домобрани, Нијемци и четници, онда ти је најбоље да ћутиш и да не помињеш ни једно ни друго име. Прави се, једноставно, да не знаш ни како ти се зове рођени град“ (9).
Зато су јунаци приче већ по имену града „у том дану“ знали која војска је у њему. Најчешћа питање што се као ријетки управни говор умеће у говор аутора у дијелу приче с хабитуалним догађајима јесте:
- Арифе, еј, Арифе, у коме смо јутрос граду? је л Варцар ил је Мркоњић? (10).
На то се питање по правилу надовезује и питање о томе ко су „заузимачи“ града, које Ћопићеви јунаци не именују правим него „шифрованим“ именима, што су им их из „конспиративних разлога“ сами дали – „јарци“, „звијезде“, „газде“ и „слуге“[6] – да би их без посљедица могли вербално, али и гестовима идентификовати:
Ђука на то само одахне, као да је са себе свалио какав велики терет, па стане детаљније да се пропитује.
– А је ли јарац ил је звијезда?
Ако се Ариф ухвати за браду, онда је то знак да су у граду „јарци„, то јест четници, а ако покаже прстом према небу, онда су у граду „звијезде„ – партизани. (10)
– А који су дошли: газде или слуге? – пропитује се Јозо.
– Газде! – с филозофским миром одвраћа Ариф (11)
Према уговореним знацима, „слуге“ су усташе и домобрани (ту се према потреби укључују и четници), а „газде“ су Нијемци и Талијани, па се зато Јозо и даље обавјештава:
– А који су од газда? (стр. 11)
Начин правописног представљања „шифрованих“ имена припадника војски што се мијењају у граду у говору аутора и управном говору јунака указују на „интерференцијску диференцијацију“ управног и ауторског говора, али и битну црту која раздваја ауторски Ћопићев говор од ауторског говора народног приповједача. Тако се, како се и из наведених примјера види, „шифрована“ имена у говору аутора стављају под наводнике, док ти наводници изостају при обиљежавању употребе тих имена у говору ликова. Наводницима се упућује на чињеницу да дате лексеме у ауторском говору представљају фрагментарни цитат или фрагментарни управни говор[7]. А да је заиста у питању преношење „терминологије“ ликова види се и по томе што се дате лексеме у ауторском говору „дешифрују, тј. даје се објашњење њиховог значења које имају у говору ликова.
Фрагментарна лексичка цитатност не остварује се у ауторском говору само у случајевима „конспиративних имена“ из говора ликова, него и у случајевима који се из перспективе стандардног језика могу подвести под лексичке „семантичке неологизаме“[8]. Значења тих лексема јунацима приче су обична, због чега се у управном говору и не маркирају наводницима:
– Крстите среда свакога: и ко зна и ко не зна оченаш! Данас се више не зна ко је вјера, ко ли је невјера. (13)
– Цијењени господине варварине води ли ваше ратничко племе порјекло од Атиле или од Татара? (14)
– …Оперушаше ме ови ваши ко пијевца. (17)
– …Оно су твоји достови, то си и сам рекао пред њима и навратио их да нас опљачкају.
– Ама, зашто су онда мене оплијевили? (17).
Значење „семантичких неологизама“ може бити једнозначно предодређено контекстом[9], какав је нпр. случај са напријед наведеним лексемама оплијевити и оперушити, које су дате у синонимском низу у трима узастопним репликама, при чему је у средњој реплици као синоним наведена стандарднојезичка лексема опљачкати. Такве „неологизме“ јунака Ћопић по правилу не наводи и не објашњава у ауторском говору. Уколико пак значења тих „неологизама“ из говора ликова нису контекстом једнозначно предодређена, њих Ћопић, као и напријед наведена „шифрована имена“, цитира под наводницима у ауторском говору, разоткривајући и њихово значење, као нпр.:
Тај Триво Кривокућа … је „крстио„ сваког путника намјерника без разлике на вјеру, пол и доба старости и занимање. (13); Једино је један његов „борац“, који је патио од сувишне побожности, једном предложио да се на цести не „крсте„, то јест не пљачкају они људи који знају да читају оченаш. (13); Видећи његову чупаву и грлату банду, неки пензионисани професор историје …. учтиво је упитао једног од Тривиних „крститеља„ (14); Због тога је само мјеркао прилику, кад ће град остати без господара, па да и њега мало „прекрсти“ и прокрстари. (14); Док је тако стари историчар мудровао, „варвари“ су продирали све дубље у град. (15) и сл.
Лексеме или синтагме под наводницима код Ћопића не представљају увијек фрагментарни цитат, него могу имати функцију пишчевог, неријетко иронијског, дистанцирања од значења који дати израз има или у стандардном (књижевном) језику или у говорној ситуацију о којој је ријеч, какав је случај у сљедећим примјерима из ове Ћопићеве приче:
„Српски лав„ Триво Кривокућа, како је он сам себе називао, није много марио за велике свјетске фронтове, нити је са својим људима „бистрио„ било какву политику. (13); Елем, непун сат послије одласка домобрана, „Српски лав„ Триво Кривокућа, на челу својих делија, провалио је у Мркоњић-Град (14); Једино је један његов „борац„, који је патио од сувишне побожности, једном предложио… (13); … светројица солидарно проналазе и вјешају у радњама слику краља Петра која иначе, за вријеме „илегалности„, код Ђуке стоји у сандуку с мекињама…(10) и сл.
Као што се види, у ауторски говор писац је неке елементе преносио дословно из управног говора, што је ортографски, а заправо графостилемски, потцртавао употребом наводника, као својеврсном формалном „оградом“ властитог од говора јунака. Тиме је Ћопић (на)правио граматички хибридну конструкцију,[10] језички не дозвољавајући успостављање оштре границе између ауторског и управног говора. То уплитање „изворних“ елемената управног у ауторски говор показује пишчево умијеће у остваривању „разнолике игра говора, њихово узајамно запљускивање и њихово узајамно заражавање“ (Бахтин 1989:80). У управо та „хибридност“ битно диференцира Ћопићев ауторски говор од ауторског говора у бајкама или народним причама, гдје су они оштро разграничени.
Ауторски говор је, како смо већ рекли, доминантан тип говора у хабитуалном „мезофоричном“ дијелу приче. Унутар тог дијела приче управни говор готово да има улогу да покаже присутност јунака приче, да се покаткад они јаве један другом „из илегале“ е да би се „шифрованим језиком“ обавијестили о актуелној „војној ситуацији“ у граду. Преласком са „хабитуалних“ на референцијани догађај, мијења се и заступљеност управног говора. Тај прелазак са нереференцијалних на референцијални контекст у себи садржи још једну супротност – сада више на сцени нису званичне војне јединице, него се појављује незванична, илегална војна формација. Тај прелазак са хабитуалних на референцијалну ситуацију писац ће најавити на сљедећи начин:
И тако је, без већих потреса, текло пријатељство и узајамно помагање тројице наших познаника, све док га једног дана није покварио и разорио један чудан и непредвиђен ратни догађај. За сву ту невољу био је крив богумрски и неваљали христијански отпадник и друмски разбојник Триво Кривокућа. (12-13)
„Банда од једно двадесетак наоружаних делија“ предвођена тим Тривом Кривокућом све је редом „крстила“, тј. пљачкала, тако да је у њима један „пензионисани професор историје“ видио „најновију најезду варвара на нашу веселу земљу“. Пљачке, и то „до голе коже“, нису били поштеђени ни Ариф, Јозо и Ђука. У свим претходним случајевима неко је од њих међу онима који су освајали град био сигуран, пошто се осјећао „међу својима“. Јер:
„Кад би у град упале усташе и домобрани и са собом донијели „Независну Државу Хрватску“, Србин Ђука постао би у неку руку национална мањина, па су заштиту његових интереса преузимали Ариф и Јозо, јер су се њих двојица осјећали колико-толико сигурнији код „својих људи„. А кад би, опет, у град умарширао четнички војвода Дреновић на челу својих „јараца“, проглашена би била монархија и Мркоњић присаједињен „мајци Србији„, под „врховничтвом“ Анте Павелића, па би се онда Ариф и Јозо, поставши одједном мањински елементи, склањали под заштиту месара Ђуке, као „владајуће нације„. (9)
Из тога осјећања према „својима“ јасно се види да, ни у времену најтјешње сарадње и „пријатељства“, тројица јунака нису у једнакој опасности, и не осјећају једнаку одбојност према различитим војскама што им град окупирају, па самим тим и различитим именовањима града у коме живе. Индиферентност, засновану на „несвојатању“, на неизражавању „својих симпатија ни према којој зараћеној страни“, сва тројица су показивали „кад би град ослободили партизани“. Партизани су и припадали и нису припадали ниједном од њих. Баш као ни Тривини „борци“. Разлика је само у томе што су их партизани остављали на миру, а Тривини борци су их потпуно „оперушили“. Код сваког од тројице јунака јавља се сумња да су „крститељи“ припадници стране с којом се он „историјски“ и по „унутрашњој емоцији“ поистовећује. И сумња прераста у свађу. Прави језички израз свађа налази тек у управном говору, зато у овом дијелу приче и превладава управни говор. Управним говором најексплицитније се осликава неповјерења међу тројицом јунака. А градација тог неповјерења за резултат има „мржњу“. Запретана, она мржња из Андрићеве „Приче из 1920. године“, сад оживљава и све се јаче распламсава, тако да се, како писац каже, „њихово међусобно неповјерење продужило све до коначног ослобођења Мркоњића“.
А они се заправо и нису помирили, него су „присилно“ помирени „у затвору, где су их власти стрпале због распиривања вјерске и националне мржње“. Ћопић ће овдје у закључку своје приче први пут експлицитно, позивајући се на оцјену партизанских власти, однос нетрпељивости тројице вјерско-етнички диференцираних јунака окарактерисати као мржњу, односно као „распиривања вјерске и националне мржње“. Зато нигдје као у закључку ове Ћопићеве приче кроз хумор не проговара дозлабога огољена истина о непомирљивости вјерско-етнички раздијељених становника Босне и Херцеговине. У том закључном дијелу Ћопићеве приче као да је доброћудни хумор уступио мјесто сатири. Као да ова Ћопићева прича одражава његов хумористичко-сатирични књижевни пут, који је одлично оцртао М. Бећковић рекавши да је Ћопић „први почео да се шали кад никоме није било до шале, а потом се латио сатире о појавама са којима се није шалити“ (Бећковић 2015: 17). Уосталом, то ће и сам Ћопић на поетски начин рећи, констатујући иронијски за присилно помирене а босанском мржњом задојене јунаке који се и „данас налазе у Мркоњићу“, али да „од њиховог пријатељства мирише читав град као расцвјетала липа. Ако неко покуша да поквари тај њихов дослук и ахбаблук, наћи ће се брзо на бесплатном квартиру код гостољубиве милиције, јер у Босни ти, друшкане мој, нема више шале“. Нигдје као код Ћопића није тако поетски а огољено исказана истина о суживоту њених вјерско-етнички издијељених становника. Са вјерско-етничким односима у БиХ није се шалити, ни у причи, ни у животу. Босна и Херцеговина, као да је главна порука Ћопићеве приче, и може опстати једино под будним оком „гостољубиве милиције“, улогу које је данас преузела међународна заједница, под чијим се и политичким и полицијским протекторатом данашња БиХ и налази, и „захваљујући“ чему и опстаје.
Због тога она већ цитирана завршна формула Ћопићеве приче није без свог прагматичког садржаја; она преноси пишчеву поруку да БиХ може опстати само као „недемократска“ држава, држава „страха“, држава у којој суживот њених вјерски и етнички издијељених становника може постојати и опстајати само ако није спонтан, ако није заснован на пријатељству, него ако је политичко-полицијски контролисан, наметнут, јер је заснован на увијек присутној и неријетко потиснутој мржњи.
И да закључимо. Међу бројним хумористичким Ћопићевим причама једино прича „Варцар Мркоњић“ за тему има питање вјерских и међунационалних односа у Босни и Херцеговини[11]. А то се питање наратолошки представља кроз међуоднос „пријатељства“ и „мржње“ тројице вјерско-етнички супротстављених Мркоњићана. Тај вјечни вјерско-етнички антагонизам Босне и Херцеговине, као да своје начело контраста намеће за основно начело литерарности саме приче. Друкчије речено, контраст је темељни принцип система поступака којим се језички материјал претвара у књижевно дјело. Тај принцип оваплоћује се у саодносу „пријатељства“ и „мржње“ јунака приче, у саодносу управног и ауторског говора, у саодносу хабитуалности и референцијалности догађаја, у саодносу званичних и илегалних војних јединица, у саодносу основног и графостилемски представљеног пренесеног значења језичких јединица, у саодносу експлицитног негирања етничких насљеђа прошлости и имплицитног саглашавања са тим насљеђем у конкретним дјеловањима, и на крају, у саодносу привида суживота и његовог присилног одржавања политичко-полицијским присилама.
Нико, уз Ива Андрића и његову причу „Писмо из 1920. године“, као Ћопић у причи „Варцар Мркоњић“ није тако поетско-хумористички а „смртно озбиљно“ – осликао „мржњу“ као доминантну компоненту суживота вјерско-етнички издијељеног становништва БиХ. Зато је ова Ћопићева прича и по својој теми и по својој литерарности, и по својим имлицитним а једнозначним порукама вјероватно најактуелнија од свих Ћопићевих прича у садашњем тренутку Босне и Херцеговине, и њених свеприсутних политичко-етничких тензија и конфликта.
Милош Ковачевић, руководилац Одјељења за српски језик
Андрићевог института у Андрићграду
К о р п у с
Бранко Ћопић, „Варцар Мркоњић“, у: Стари невјерник, Сабрана дела Бранка Ћопића, Јубиларно издање, Књига трећа, Београд: Просвета, Сарајево: Свјетлост, Веселин Маслеша, 1975, 7–18.
Л и т е р а т у р а
Андрић 1981: Ivo Andrić, „Pismo iz 1920. godine“, u: Deca, Sabrana djela Ive Andriće, knjiga deveta, Udruženi izdavači: Sarajevo: Svjetlost; Beograd: Prosveta; Zagreb: Mladost; Ljubljana: Državna založba Slovenije; Skopje: Misla, Titograd: Pobjeda, 173–188.
Бахтин 1989: Mihail Bahtin, O romanu, Beograd, Nolit.
Бећковић 2015: Mатија Бећковић, „Бранков круг“, Вечерње новости, 30. 5. 2015, 17.
Детелић 2007: Mirjana Detelić, Epski gradovi: Leksikon, Beograd: Balkanološki institut SANU, Posebna izdanja 84, 2007. <http://mirjanadetelic.com/leksikon/gradovi/gradout.php?ic=MRKONJI%C4%86%20GRAD> (3. 1. 2016)
Јакобсон 1966: Roman Jakobson, Lingvistika i poetika, Beograd: Nolit.
Јакобсон 1978: Roman Jakobson, Ogledi iz poetike, Beograd: Prosvetа.
Јакобсон 2008: Roman Jakobson, O jeziku, s engleskog preveo Damjan Lalović, Zagreb: Disput.
Ковачевић 2012: Милош Ковачевић, „О граматичко-стилистичком терминосистему туђег говора“, Српски језик, XVII, Београд, 13–38.
Којен 1978: Leon Kojen, „Jakobsonova poetika“, u: Roman Jakobson, Ogledi iz poetike, Beograd: Prosvetа, 1978, 7–46.
Марјановић 2014: Воја Марјановић, „Трајност књижевне речи“, Вечерње новости, 29. 11. 2014, 19.
Мухвић-Димановски 2005: Vesna Muhvić-Dimanovski, Neologizmi. Problemi teorije i primjene, Zagreb: Filozofski fakultet, FF press.
Речник 2007: Речник српскога језика, Нови Сад: Матица српска.
Самарџија 2011: Снежана Самарџија, Облици усмене прозе, Београд: Службени гласник.
Тошовић 2014: Branko Tošović, „Ćopićev model komičnog“, у: Ћопићево моделовање реалности кроз хумор и сатиру, уредник Бранко Тошовић, Graz: Institut für Slawistik der Karl-Franzens-Universität; Бањалука: Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, 13–82.
[1] А прештампана у оквиру његових сабраних дјела као дио треће књиге, насловљене Стари невjерник, Сабрана дела Бранка Ћопића, Јубиларно издање, Књига трећа, Београд: Просвета, Сарајево: Свјетлост и Веселин Маслеша, 1975, 7–74.
[2] „По неком дубљем, с опроштењем унутрашњем, прећутном споразуму…“. А значење датог израза рјечничк одређује као „с опроштењем разг. врста поштапалице као наговештај да ће се рећи нешто непристојно, неугодно или неодмерено“ (Речник 2007:881)
[3] Језичко-стилистичка класификација типова туђег говора дата је у Ковачевић (2012).
[4] Колико често је током Другог свјетског рата овај град мијењао „војног господара“, најбоље свједочи податак што га доноси Википедија да су „партизанске јединице град ослобађале 39 пута у току Другог свјетског рата, што је јединствено у читавој бившој Југославији„.
[5] Насеље Мркоњић-Град је „познато и под старијим именом Врцар/Варцар. Име Мркоњић Град добио је 1924. по краљу Петру I Карађорђевићу, који се у том крају, под тим именом, борио против Турака у босанско-херцеговачком устанку 1875/6. У римско доба на његовом месту било је насеље Leusaba. Током средњег века град је припадао жупи Пливи и тада се звао Варцарево, а под турском управом (после 1593) поред њега је никло ново насеље које се тако и звало – Ново место, односно Ново Јајце (Јаниџе Јајце). Спајањем новог са старим градом и увакуфљивањем грађевина у Новом Месту створен је Варцар Вакуф“ (Детелић 2007).
[6] Које ћемо при цитирању дијелова Ћопићеве приче истицати курзивом.
[7] „Када се од нужних компонената модела управног говора реализују само дио говора лика под наводницима (или рјеђе курзивом), онда се остварује фрагментарни цитат или фрагментарни управни говор. Фрагментарни цитат подразумијева дословно наведени дио говора лика укључен у структуру ауторског или неуправног говора“ (Ковачевић 2012: 21).
[8] Семантички неологизми настају тако што се „нови садржаји често придодају већ постојећим лексичким јединицама повећавајући на тај начин број значења“ тих јединица. (Мухвић-Димановски 2005:102).
[9] То је потврда Јакобсоновом мишљењу да референт (designatum) не припада искључиво логици, него и лингвистици, што „опет не значи само лингвистици, али он има лингвистички аспект, наиме оно што називамо контекстуалним значењем. Опће значење припада семантици; контекстуално значење – дано цјелокупним контекстом и универзумом дискурса – такођер је лингвистичка чињеница“ (Јакобсон 2008: 379).
[10] „Хибридном конструкцијом називамо исказ који по својим граматичким (синтаксичким) и композиционим обележјима припада једном говорнику, али у којем су стварно помешана два исказа, два говорна манира, два стила, два ‘језика’, два смисаона и два вредносна видокруга“ (Бахтин 1989: 63).
[11] Колико ова прича тематски искаче из круга Ћопићевих хумористичко-сатиричних дјела посредно показује то да међу десетинама код Б. Тошовића издвојених „конституената књижевног текста које носе/дају/стварају комизам“, а ни међу различитим „објектима Ћопићевог хумора“ уопште нема етничко-вјерских односа (Тошовић 2014).
