Салих Селимовић

ЧИЈА ЈЕ БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА (III)

          Ниједан озбиљан европски научник и публициста никада није написао или рекао за босанскохерцеговачке муслимане да су Хрвати. Великохрватски пропагандисти су управо на томе инсистирали. Наш познати истраживач историчар Андрија Лубурић, подсмевајући се покушајима да се муслиманима накнадно допише и наметне хрватско име у књизи “Капитулација Црне Горе”, објављеној у Београду 1938. године, описује како је један херцеговачки муслиман, након предаје устаника 1878. године аустријској војсци и покушаја да се муслимани службено означе као Хрвати, изјавио: “Валај, дивно ми је чудо како нас називају “Рват”, не знам зашто нас овако прозваше. Та познато је и ћораву да смо ми по народности Срби а по вјери Турци названи, зато што исповједамо турску вјеру, па не знам откуд изнађоше ову рјеч “Хрват”, ако није што смо се борили и хрвали за своју домовину, па нам као подругу наметнуше ови странци име Хрват, али да – ако и ово не буде за дуго.” 
        Аустроугарским властима и католичкој цркви је било јасно да ће тешко провести евентуално покатоличење муслимана. Зато су настојали да им наметну вештачку свест о хрватској националности. С једне стране је вођена кампања нападног убеђивања, а с друге се ишло на јавно проглашавање као да је муслиманска сагласност по том питању већ постигнута. Револт муслиманског становништва је све више растао, па је долазило и до отворених инцидената кад су прохрватски пропагандисти претеривали у својој великој ревности.

         Овом приликом изнећемо неке резултате истраживања и ставове бројних страних научника и публициста о етничкој и језичкој припадности наших муслимана.
        Немачки војни теоретичар Вилхелм Ристов у књизи “Рат у Турској 1875–76”,објављеној у Цириху 1876. године, каже: “Мухамеданци у Босни… са врло малим изузетком су српског порекла.
        Циришки универзитетски професор Кинкел исте године износи да у Босни и Херцеговини “муслимани носе делимично чак стара породична имена српског порекла.”
        У часопису “Дојче рундшау”, 1877. године, у опширном елаборату о балканским приликама стоји да се Босна, “некад део великосрпског царства дуже одржала према Османлијама него Србија… Док је у Србији племство било уништено при освајању, пређе босанско племство, да би сачувало своја добра и свој господарећи положај, већим делом на ислам… Босна је тиме постала једина провинција Порте која има знатно немуслиманско становништво и наследно племство које припада истој раси, исти српски дијалекат говори као и они, а ипак је социјално и верски оштро одјељено.“ Идентичне погледе износи, 1878. године, Херсберг у “Петермановом географском часопису“.
        Карл Браун, као писац предговора немачког издања српских народних песама каже: “Српска раса се врло различито развијала у разним областима. У Босни је српско племство прешло на ислам већ кратко време после турске анексије и повукло је собом један део осталог становништва. У Херцеговини остаде део српских војвода веран својој старој вери, али је своје привилегије морао да прима у бератима падишаха.” 
          У новом тексту у истом часопису, 1867. године, он понавља да су мухамеданци Босне и Херцеговине Срби и да се служе српским језиком, као и 1868. године у часопису “Иностранство”, “пошто су, са изузетком Бугара, сви Славени који обитавају Турску и њене земље подложне трибуту-Србију и Црну Гору – по свом пореклу један и исти (српски) народ.”
        Морис Цимерман у “Илустрованој историји Орјенталних ратова 1876–1878”, објављеној у Бечу 1878. године, говори и о херцеговачком становништву: “Становништво Херцеговине износи око 300 хиљада душа и целокупно је српско. Многе одличне српске породице које су се бојале да ће по освајању земље од Турака изгубити своје привилегије беху присиљене да приме ислам; зато се између бегова, ага, спахија, мула, ефендија итд., налазе највећим делом чисто српске
породице као што су Љубовићи, Филиповићи, Бабићи итд… Од 300.000 становника 60 хиљада припадају исламу, 50 хиљада римокатолицима а 190 хиљада грчким  католицима.”
        Морис Хернес 1889. године, разматрајући сталне немире у турском делу Балкана пре аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, на врло интересантан начин пише о Србима исламске вероисповести: “Али чак и ова жалосна ситуација која је градове Босне и хришћанских суседних земаља претварала у сталне ратне логоре, није остала без једног повољног дејства. Епска народна поезија оних Срба који су прешли на ислам, али који су са љубављу светковали своје старе обичаје и јуначка дела, и којима су остали верни, опијала их је сада сјајем и велчином Османлијског царства, као што је раније то била хришћанска епика на сјај и славу византијског двора… Нарочито посматрање захтева однос босанских муслимана према правим Османлијама, као уопште у погледу њиховог положаја у исламском свету. Они су чистокрвни Словени, говоре њихов српски језик  и сматрају се упркос њихове чврсте привржености учењу Пророковом бољим и од самих Турака. чак и од свих других који признају ислам. Али иначе сачували су они у своме бићу, као и у својим обичајима многе дубоке разлике од осталих народа који са лицем окренутим Меки призивају Алаха. Тако прослављају босански муслимани Дјурђевдан (Јуријевдан), баш исто онако као и њихови хришћански племенски припадници.” 
          Карл Гец 1891. године потврђује да су босанскохерцеговачки муслимани пореклом Срби, док етнолози Фридрих Самуел Краус и Јохан Дујмс Бекман 1887.године пишу: “Снажни ратни походи против Аустрије пружали су мухамеданцима српског језика и српског племена далеко богатије и за себе пријатније мотиве за епско песништво што су их имали у старијим предањима.”
        О мухамеданским Србима 1909. године пише немачки географ Паул Ден, а 1910. Биан, док бечки универзитетски професор Аугуст Фурнир 1909. указује да је кризу у турској босанској управи изазвало противљење модернизацији и реформама, где се манифестовала “непослушност мухамеданских земљовласника, оних српских ренегата, који су некад са променом вере искупили господујућа права муслимана, и сад су се против њиховог губитка свим силама борили.”
        О босанским мухамеданским Србима 1913. године у Берлину је
писао и истакнути војни аналитичар Рихард фон Мах.
        У предвечерје Првог светског рата немачки публициста Албрехт Вирт, у књизи „Балкан“, објављеној у Берлину и Лајпцигу 1914. године указује да “има у Босни и Турској мухамеданских Срба који су крајње непријатељски расположени према својим хришанским сународницима.” Пишући о бугарским муслиманима Помацима он примећује “за разлику од српских муслимана, њима је религиозна мржња страна.”
        О босанским мухамеданцима као превереним Србима писао је и Швајцарац Роберт Вирц у књизи “Балканско питање”, објављеној у Цириху 1915.
        Проф.др Лаза М.Костић пише: „…и загрижени антисрбин, вероватно фрустриран сопственим српским пореклом, аустријски генерал барон Емил Војновић 1917. године пише да живи [550.000 мухамеданаца у Босни и Херцеговини,који јесу заиста Срби, али се као такви не сматрају… У БиХ, где су, свакако, по националности Срби у премоћи (већини), њихов социјални значај је парализован великим бројем мухамеданаца (више од трећине становништва).] 

         Има доста доказа да је и Аустријско министарство иностраних послова у служ беним комуникацијама босанско муслиманско становништво изричито означавало као припаднике српске националности.
        После Првог светског рата такође нема никаквих спорења по питању етничке суштине босанскохерцеговачких муслимана међу немачким научницима. Тако пишу географ Ото Маул, геополитилчар Руперт фон Шумахер, слависта Герхард Геземан и многи други. 
        Геземан у “Народној карактеристици Србохрвата”, објављеној у Берлину 1928. године пише: “Гро поисламљених происходи од старог српског феудалног племства, који су због своје… политичке опструкције били у раном средњем веку прогнани од централне државне власти и били прихваћени од босанских племића једнако настројених… Национална српска осећања и поступке смели су да у старо доба покажу само најмоћнији, као нпр. велики везир Мехмед-паша Соколовић, који је Србима учнио највећу националну услугу васпоставивши 1557. Пећку патријаршију и поставивши свога брата за патријарха.“
        У књизи “Култура Јужних Словена”, објављеној после 1935. године, Герхард Геземан указује и колико је био ефикасан процес денационализовања босанског муслимана, који је код њега као “национално, крвно и по традицији гордог човека… тако темељно избацио српски народносни и национални осећај да још многи њихови потомци, и данас, у својој држави, нису нашли наслон на своје сународнике.”
      Слависта Алојз Шмаус у студији “Косово у народној песми муслимана”, објављеној у  Минхену 1938. године, указује: “Упоредна анализа српске муслиманскени арнаутске песме само нас још више утврдјује у мишљењу да је арнаутска традиција о Косову у главним цртама позајмљена од Срба. Чак се намеће питање да није и сама арнаутска песма као таква позајмљена од Срба муслимана.”
        Фриц фон Румел 1940. године наводи: “Југославија броји округло милион
и по мухамеданаца, али ипак највећи део од њих чине Бошњаци, тј. Срби
који су прешли на ислам.”
        То исто говоре Херман Нојбахер, Рајнхолд Траутман, Александар Сана и многи други. У целокупној немачкој науци босанскохерцеговачки муслимани се третирају као припадници српског народа. Ниједан од ових аутора их не сматра Хрватима или неком посебном нацијом.
        Истоветна је ситуација у француској науци и публицистици.
 Етнограф и путописац Ами Буе у својој чувеној књизи “Европска Турска” из 1840.године  на више места констатује: “Српски муслимани Босне, као и Турци, не зову српски језик друкчије него босански језик… Заиста, мада су Србин и Босанац муслиман истог стабла, овај последњи има опорију кору него онај први… У Босни Срби муслимани су једини… Срби  муслимани Босне сачували су највећи део словенских обичаја брака, а они из Херцеговине (Срби муслимани) обављају своју свадбу неки пут по три до четири недеље.” 
        И Кипријан Робер помиње муслиманске Србе, док Сент Рене Таљандије 1868. каже “о Босанцима, данашњим Србима муслиманима, који су постали муслимани тек после освајања (турског) и да би се измакли од победникове свирепости… фанатични војници Хусеин-капетана, упорни борци исламизма, били су  синови Душана и Лазара.”
        Лекар књаза Милоша Бартелеми Силвестре Куниберт, у Лајпцигу је, 1855. године, објавио студију о српској револуцији и независности и у њој посебно потенцирао мржњу измедју православних Срба Србије и босанских муслимана „иако су ова оба народа, заједничког језика и порекла, дуго времена сачињавала један народ… На крају српског владања, велики део Босанаца је напустио хришанство да би примио Мухамедов култ… Босанци сматрају да у Србима виде вечне сведоке апостазије својих предака; они поцрвене кад их Османлије подсете
на њихово заједничко порекло са Србима.” И Куниберт помиње Змаја од Босне Хусеин-капетана Градашчевића, који је „сакупио војску од 25.000 људи одабраних трупа и спустио се  на славно поље Косово , где се надао да ће победити султанову војску и осветити срамоту пораза коју су његови преци морали да претрпе 1389.“
       Објашњавајући зашто босански  муслимани православне Србе називају Власима, аутор закључује: “Хришћани Србије и Босне нису никад друкчије обележавани од њхових исламских земљака. Назвати их Србима, то би значило подсетити на њихову заједницу расе и апостазију њихових предака.
        Француски слависта Луј Леже је 1873. године указивао на “пет стотина хиљада Срба муслимана који се налазе у Босни. Преверени једанпут мачем у муслиманску веру, они су је примили не одричући се никад свог народног идиома. Многи од њих га култивишу са жаром и сматрају се просто као Срби различите вере.”
        Белгијски географ Краус је, 1876. године, установио да од свих словенских народа постоје само Срби и Бугари исламске вере.  

        Француски путописац Шарл Ирјатр на следећи начин третира српске муслимане: “Треба знати да ови потомци Срба, становници Босне и Херцеговине, преобраћени у ислам за време освајања (земље)… практикују исламизам са много већом чврстином него муслимани одоздо… Босански Србин… није у прелазу на ислам видео нешто друго него средство да сачува своје привилегије у извесној мери… Власништва су већ била заузета од преверених Срба… Ове генерације (Срба православних) не смеју никад заборавити да муслимани који су над њима владали нису Турци који су дошли као освајачи… него њхова браћа, Срби побеђени као и они сами, хришћани као и они… Ово одрицање вере својих отаца сматрано је од Срба посталих муслиманима.” 
      О Србима муслиманима пишу публициста Анри Гедо, слависта Селест Куријер итд. Куријер указује како Срби муслимани чувају границу са босанске стране, на исти начин на који и аустријски Срби са сопствене. Срби граничари са обе стране границе, међусобно су  љуто супротстављени. Поред тога, он констатује: “Католички Срби су углавном наклоњени Аустрији и од ње очекују спас. Срби грчког обреда, напротив, имају очи окренуте према Русији и отуда очекују своје ослобођење.”
        Историчар уметности, Шарл Дил, у књизи “Медитеран, увод у историју и уметност”, штампаној у Паризу 1901. године, пише да су становници Босне Срби три различите вероисповести. 
        Публициста Андре Бар у књизи “Босна и Херцеговина”, издатој у Паризу 1903. објасњава:  „Већина становниства припада српској раси…Сам г. Калај, пишући некад своју Историју Срба, реце да у БиХ под три вере има само један народ, српски… Православна вера је најстарија. Она потице из доба кад Срби напустисе паганство да би примили догме грцко-истоцне цркве. Муслимани потицу од старог српског племства, које се, после освајања Турака, преобратило у ислам да би сацувало своје привилегије. Католици се регрутују медју синовима појединих Срба који су се потцинили римској цркви у време папског утицаја у БиХ, а данас медју чиновницима аустријским.
       И Рене Пинон у више наврата пише да су сви становници Босне и Херцеговине
Срби, а уз то да су муслимани потомци старе српске властеле. Најпрегнантније
је тај став изразио у студији “Аустро-српски конфликт”, публикованој 1907. године: „Сами муслимани су Срби, не само по свом пореклу вец и по њиховом сопственом признању.
      То су углавном бивсе властеле земље која је, у моменту заузеца (земље),  пресла на ислам… Треба утврдити без околисења да је јавно расположење у БиХ мало наклоњено доминацији аустријској. У  најмању руку се неце моци спорити да српска вецина становниства, било православних или муслимана, апсолутно одбија васпостављање директне потчињености под Аустрију.”
      Жорж Дева у књизи “Нова Србија” из 1918.године, напомиње: “Овде је интересантно забележити једну карактеристичну црту менталитета Босанца прешлог на ислам. Иако муслиман, он је сачувао током векова своју српску националну свест.”
       Гастон Гравје  је 1911. објавио студију о муслиманском исељавању под аустријском окупацијом и након анексије: “Има три и по века, за време турске најезде, Босна и Херцеговина су биле настаљене становништвом искључиво српским, потпуно хришћанским, које је живело под феудалним режимом. За разлику од онога што се десило на другим странама, велики део ових Словена се преверио на ислам.То је био нарочито случај са господарима земљишта, који су на тај начин могли да сачувају добра и положаје. Они од тада сачињавају привилегисану класу Срба муслимана, која се одржала за цело време турске окупације… Срби који су остали православни и католици посташе кметови… Мухадзири исповедају, то је истина, исламизам, али су они, поред свега тога, српске расе, долазе из српске
земље и не говоре друкчије него српски.” Готово идентицне погледе о босанским муслиманима су имали  Пјера Маржа и Емила Омана.
      Руски слависта Пјотр Иванович Прајс 1845. године пише о босанским Србима православне, католичке и муслиманске вероисповести, као и Старчевски, Гајевски, а нарочито Гиљфердинг, најпризнатији ауторитет светске науке по босанском питању деветнаестог века. Он посебно запажа да босански бегови „признају  да су потомци древних хришћанских племића Босне. У њиховим устима звучи српска реч необично чисто и лепо (елегантно); они употребљавају старе форме које се код хришћана готово не чују у разговору. Говори се чак да неки од њих чувају од колена на колено, и да су до данас сачували, грамате пређанских  босанских и српских краљева.”
       И Мајков је, у раније цитираним писмима, наглашавао да “ и они Срби што се истурчише, ипак се сматрају као Срби, говоре српски, поштују православље… Босански, херцеговачки и старосрпски мухамеданци сећају се свог српског порекла, свог старог православља и свог рођеног језика који знају боље него турски. Католике држе они за “нечисте”, мрзе их и презирно их зову “шокцима” и “жабождерима”. Кад би католик хтео да прими ислам, морао би се по њиховом мишљењу прво очистити примивши православну веру.”
         Да су босанскохерцеговачки муслимани чисти Срби неспорно је и за Јакова Головјецког, Тимофеја Димитријевича Флоринског, Андреја Сиротињина, Гољењицин-Кутузова и друге угледне руске слависте.
        Енглески путописац Едмонд Спенсер путујући Косовом саопштава да “назад мало година ово славно поље било је понова поприште жестоког боја. Српски муслимани из Босне сакупише овде 25.000 добро наоружаних ратника, и потукоше аметом регуларне трупе изаслате против њих. Они су стајали под вођством лица кога су звали Змај од Босне. Овај потиче из кнежевске куће Бранковића, која је у историји Србије добро позната, јер се један Бранковић најпре одрекао хричћанства па онда издао земљу Турцима.”
        Спенсер даље описује етнолошке и карактеролошке особине босанских муслимана и њихових сународника, православних Срба, које су подударне, посебно у обичајима, моралу, језику, гостољубивости, друштвеним односима, народној ношњи, сеоским и  градским насељима и одсуству љубави за земљорадњом. 
         И Чемберлен пише да су босански муслимани чисто српског порекла, као и Едит Дурхам, која је отворено мрзела Србе. Дурхамова у књизи “Словенска опасност” указује да  је “Црна Гора углавном војевала против мухамеданских Срба Босне и Херцеговине.
        Уствари је “Турчин” с којим је балкански хришћанин водио рат био врло често његов национални брат који је прешао на ислам… Са изузетком бојева Црне Горе против трупа Скадарског паше и његових Арбанаса прави непријатељи Црне Горе били су увек мухамедански Срби Босне Херцеговине, дакле народ који је по пореклу, језику и обичајима био идентичан са Црногорцима…Мухамедански Србин је прогонио хришћанског Србина много безобзирније
него Турчин.”
       Слично мишљено је Мода Холбаха, као и Ситона-Вотсона и његову констатацију: “Док у Босни српско племство прими ислам да би сачувало поседе, дотле је племство Србије искорењено од Турака.” 
         О исламизираним Србима писао је и историчар Харолд Темперлеј у књизи “Историја Србије“, објављеној 1917. године.
        Универзитетски професори историје са Кембридза, Грант и Темперли, објавили су, 1934. године, књигу “Европа у XИX и XX веку” у којој се налази и следеца констатација: “У 1878. Аустро-Угарска је била овласцена да окупира Босну и Херцеговину, земља једнака по крви и језику са Србима. Цак и мухамеданци ових крајева говоре српски и српске су крви”.
        Амерички географ Семујел фон Фалкенбург 1942. године у Њујорку
је објавио књигу “Елементи политичке географије” и у њој се овако изразио
о Србима: “Срби су брђани и своје време су провели и своју енергију утрошили, у последњем веку, у непрекидној борби за слободу… Рат је био њихова специјалност, и у Светском рату (Први светски рат 1914-1918) показали су своје јуначке наследне особине. Као вечина хричћана на Балкану, припадају православној цркви… Срби који су живели ван предратних граница Србије, у Босни и Херцеговини, били су исти као они у Отаџбини иако су многи медју њима били мухамеданци, а владавина Аустроугарске била је сувише кратка да би њихове обичаје изменила.”
        Бернард Анушен 1945. године у књизи “Европски хоризонти од јуче и данас” описује како су Срби, посебно богумили, “претпоставили толерантни ислам надорном католицизму, који је покушао да истреби све оне које није могао да преобрати. Велики број Босњака, пошто је прешао на ислам, био је сматран Турцима… Више од половине Срба сачували су своју веру.”
        И сви други англосаксонски писци на идентичан начин етнички одређују босанскохерцеговачке муслимане
        Пољски слависта Адам Мицкијевич је 1840. године писао да наша народна поезија изражава “борбу хришћанских Срба са муслиманима Србима.”
          Италијански књижевник Никола Томазео Србима је сматрао све муслимане Босне и Херцеговине, Санзака, Скадарске области, Косова и Метохије, који говоре српским језиком.
       Луиђи Вилари и Гонди, у својим делима публикованим 1956, односно 1962. године, иако су изразито антисрпски усмерен, недвосмислено констатују да су муслимани Босне и Македоније преверени Срби.
        Католицки фратар Тома Ковацевиц, у “Опису Босне и Херцеговине” из 1865. године, каже:“ Сви житељи босански изузимајуци мало Османлија и Цигана, спадају  у цисло јужних Словена србског огранка и то без разлике вјероисповједанија, јер и они Срби који су вјероисповједаније мухамеданско примили, по крви језику ипак остају Срби. Зато су дакле у Босни Срби од три  вјероисповједанија: православног, римског и мухамеданског”
       Иван Фрањо Јукић пише о српским потурицама, а фра Грго Шкарић 1869.
године пише српској влади: “Народ ерцеговачки вас, то је народ српски брез да икаква другога у истом умјешана има, и то сами они признају из своји обичаја, из свога наричја и из придања од памтивијека своји прадједова.”
      Цвијић у својој великој научној студији „Балканско полуострво и јужнословенске земље“ каже: “мухамеданских Срба динарског карактера има од Саве кроз Босну, Херцеговину и негдашњи Новопазарски сандзак до Митровице на Косову. Мухамедански Динарци су потомци босанско-херцеговачког племства … или патарена, који су примили ислам по турском освајању БиХ. Већина је помухамедањена крајем XВ и у току XВИ века… (У Сандзаку знатно доцније). Османлије, које су се по Босни настаниле као чиновници, војници и трговци, биле су доста многобројне, а тако и они који су се населили после протеривања Турака из Угарске. Али под утицајем средине и услед мешања женидбама они су се стопили са муслиманским Србима и потпуно су заборавили свој језик… Динарски мухамеданци спадају уопште у најстарије српско становништво ових области. Пре аустријског заузећа Босне нису се исељавали… Говоре особито лепим и живописним српским језиком, у коме има пуно фигура и карактеристичних старих речи; али они употребљавају и доста посрбљених турских речи. Од Косовске Митровице до Неретве су јекавци, а од Неретве према северозападу икавци… Ови мухамеданци су, дакле, динарски Срби, чије су особине измењене под утицајем Корана и ислама… чак је и код ових сувише поносних Динараца ислам ослабио везе засноване на српској крви и језику. Али ипак није могао уништити најглавније динарске особине. Српски језик се потпуно сачувао, а племство је нарочито сачувало успомене о свом словенском  пореклу. Презимена се завршавају на ић, као и већина српских презимена. Поисламљено динарско племство чува још више, уколико је то могућно, успомене о својим прецима него остали Динарци. Указују им особито поштовање и није заборавило своје хришћанске претке… Султан је морао оставити да Босном и  особито у Херцеговини управља ова поисламљена српска властела… Српски су мухамеданци имали великог утицаја на Дивану.” 
          У расправи “О исељавању босанских мухамеданаца”, Цвијић наставља елаборацију основног питања, па каже: “Историјска је несрећа хтела, да је знатан део босанских Срба променио веру и изгубио народно осећање. Сада мора због тога да нестане знатног дела босанских мухамеданаца: нестане и њиховог српског језика, и њихове српске физичке конституције, јер ће се потпуно претопити у један азијски народ. То се некада звало испаштањем због греха, а сада се зове социјалним законом. Али, по том истом закону, они босански мухамеданци, који остану у Босни, морају се вратити својој народности… Као што је познато,
босански мухамеданци су Срби, знатним делом српско племство, које је променило веру (поглавито богумилску и православну) и изгубило народну свест.” 

        Вук Стефановић Карадзић је такође босанске муслимане, као и све друге становнике Босне и Херцеговине, сматрао искључиво Србима. У “Српском рјечнику”, под одредницама “спахија” и “презиме”, он каже: “Гдјекоји још имају стара српска подријетла, нпр. Љубовићи, Видаићи, Бранковићи, Вилиповићи, Тодоровићи итд., али опет не спомињу радо да су код Србља били, премда ни данас не зна  турски ни од стотине један, него говоре српски као и остали Срби…
И Бошњаци турскога закона, особито господа, држе своја стара презимена, па још и онака која показују да су њихови стари били хришћани, и да се они само по закону зову Турци, а по реду и по језику да су прави Срби, од којијех би они по своме данашњему мишљењу ваљало да се стиде, нпр. Филиповићи, Ђурђевићи, Тодоровићи итд. Може бити да је код њих узрок што су ова презимена у старијим њиховим бератима на спахилуке и на остала господства.”
        Његош, Никола Први Петровић и Мићо Љубибратић су пружали руку пријатељства и братске љубави према муслиманским Србима, указујући да смо један народ и да је грехота братску крв проливати у међусобним сукобима.
        О српским муслиманима Босне и Херцеговине са изразитом наклоношћу
су писали Стојан Новаковић, Станоје Станојевић, Јован Скерлић, Мирослав Спалајковић, Сава текелија, Јефто Дедијер и други.
        Скерлић је 1914. године следећим речима приказивао управо изашлу књигу Шукрије Куртовића о национализацији босанских муслимана: “Г. Шукрија Куртовић, рођен у једном од најсрпскијих крајева наше колевке Херцеговине, од детињства се осећао Србином и  такав је вазда остао… Господин Куртовић разлаже као Србин, који јасно увиђа важност муслиманског питања, и као муслиман који поима истинске и трајне интересе својих једновераца. Он се обраћа муслиманима, апелујући не на њихова осећања, но на њихов разум, доказује им да је њихов непосредни и стварни интерес да се не одвајају као туђини, но да уђу у националну целину. Он указује на опасности по муслимански елемент ако радикално не прекине са свима предрасудама и не пође новим путем, који ће га повратити српском народу, од кога су га делили векови и историја”…
        Не само да се до сада из кругова наших муслимана није чуо разумнији глас, него се никада до сада о нашем муслиманском питању није писало са толико разумевања, трезвености и политичког смисла.”
        Цело поглавље своје књиге Лазо М. Костић посвећује писцима који су босанскохерцеговаћке муслимане имплицитно сматрали Србима. Од Немаца, ту су филолог Ернест фон Еберт, историчар Јохан Вилхелм Цинкајзен, статистичар Ото Хаузнер, географи Адријан Залбас и Фридрих фон Хелвалд, конзуларни чиновник Карл Сакс, официр Фон Јакса-Дембицки, који у први план стављају језик или порекло, али у свим квантификацијама или уопштавањима подразумевају
да је реч о Србима различитих вероисповести.
        Код француских аутора Лазо М. Костић посебно указује на Шомета де Фосеа, Лежана, конзула Енгелхарда, историчара Емила Пикоа, географа Елизеја Реклија, публицисту Абдоленика Убићинија, антрополога Евжена Питара итд. Од англосаксонских аутора Костић потенцира официра Дземса Бекера и историчара Франка Симондса, од италијанских слависту Доменика Ћамполија и Карла Сфорцу, од румунских Николу Јоргу, севернословенских Шафарика, Добровског, Руса Пипина, Спасовича и Будиловича итд. И истакнути словеначки слависти Јернеј Копитар и Франц Миклович подразумевају да су сви штокавци Срби, па тако и босански муслимани.
        У рецензији за књигу Косте Хермана “Народне пјесме мухамеданаца у
Босни и Херцеговини”, највећи хрватски научник, Ватрослав Јагић, каже да та
“књига садржи епске песме Срба мухамеданске вере.“ 
        Након што је критиковао аутора што своју књгу, објављену у Сарајеву 1888. године, није штампао ћирилицом, Јагић наставља: “Ја нећу да улазим ближе у садржину ових 39 песама, довољно је рећи да оне углавном расправљају сличне мотиве као све друге српске народне песме… Напослетку треба рећи неколико речи о језику и верификацији: ако се апстрахује о много више употребљеним турским изразима него у народним песмама хришћанских Срба, иначе је дикција ових песама један величанствени српски језик, у коме је многа звучна реч садржана и понека пажње достојна језичка форма.”
          Дубровчанин Иван Аугуст Казначић, уредник часописа “Лавенире” (“Будућност”) , који излази 1848. године на италијанском језику, балканске словенске језике је назвао илирским, а њихове дијалекте поделио на бугарски, српски, хрватски и словеначки. Како истиче Лаза Костић, “као лица која имају српски дијалекат убројени су сви православни (2.880.000), затим скоро милион и по католика (1.490.000) и 550.000 муслимана. (Хрватски дијалект само 801 хиљада, сви у Аустрији, дакле нико у Босни) – У рубрици “Турска” стоји даље да у њој говоре српски дијалекат скоро милион и по људи (1,490 хиљада), а хрватски нико.” Овде је значајно да се истакне да је Казначић био хрватски оријентисан Дубровчанин.
        Други, много значајнији Дубровчанин, који је својевремено био и католички  свештеник, Матија Бан,  у годишњаку “Дубровник”, за 1851. годину, пише: “До сада, у овим нашим странама, а и свуд готово, под именом Срби разумевао се само онај дел нашега племена који следи източну вјеру. Та убитачна мисао позчезла је особито у последњим догђајима, те смо увидели да смо Срби ми који србским наречјем говоримо, били пак източне или западне цркве и турске вјере. Као што се народ разликује од народа по језику, тако се и племе разликује од племена једино по народу.” 
        Босанскохерцеговачке муслимане, као и своје Дубровчане, Милан Рашетар, чувени слависта, католик и бечки универзитетски професор, такође је изричито третирао као Србе. Он у студији о чакавштини из 1891. године пише: “ Према Микловичу су штокавци Срби, или српски Хрвати, чакавци су Хрвати, док кајкавци важе као Словенци… То је потпуно оправдано, заједно са Микловичем, узети, да је хрватски истоветно са чакавским и обрнуто. И пошто је с друге стране доказано свим старијим језичким споменицима да се свим областима које су краће или дуже време биле делови српске државе само штокавски говорило (Стара Србија, Србија, Црна Гора, Зета, Херцеговина, Јужна Далмација, Источна и Јужна Босна, Срем), и да се у овим областима српско име употребљавало за народ и за језик, често чак и у време кад није постојала државна припадност Србији, онда се опет мора дати право ономе ко са Микловичем изјављује да су штокавски и српски појмови који се поклапају.”
        Имајући у виду да је лексиконски и енциклопедијски материјал збијен и језгровит, изражава званичне научне ставове, преовлађујућа мишљења и схватања свога времена, најдубље научно фундиране погледе, а уз то је најдоступнији широкој читалачкој публици и најдиректније утиће на креирање јавног мњења, Лазо Костић указује на одреднице Мајеровог лексикона и Брокхаусовог речника на немачком језику, Великог универзалног речника XИXвека и Енциклопедијског речника Кије на француском, Британске енциклопедије на енглеском, Велике совјетске енциклопедије и Великог енциклопедијског речника из царског времена на руском језику. У свима се изричито наглашава, без икаквих недоумица, да су босанскохерцеговачки муслимани Срби, а уз то и цело становништво Босне и Херцеговине. Слична је ситуација и у посебним, махом географским и статистичким лексиконима и приручницима, као и у етнографским картама.
          Најзначајније картографске пројекције су Шафарикова у “Словенском народопису”, затим Гијома Лежана “Етнографска карта Европске Турске” из 1861.године, Петерманова  етнографска карта из 1869, “Етнографска карта европског Оријента“, Хајнриха Киперта итд. У свим су босански муслимани означени као Срби мухамеданци.
        Немачки аутор Карл Пач недвосмислено тврди да су босанскохерцеговачки
 мухамеданци првобитно били Срби. „Потурчени Срби, а тако исто и Грци и Бугари, чвршћи  су у вјери Мухамедовој и од самих Арапа и азијских Турака.”
        

 

                                                                             

 

Салих Селимовић, историчар

2 коментара

  1. Ујић каже:

    Наравно, докази су ту, и види их ко разума има!

  2. МЛАДЕН каже:

    АНАЛИЗИРАО САМ ДВЕ КЊИГЕ ИЗАШЛЕ 1957. И 1958. Г. ПОД НАСЛОВОМ “КО ЈЕ КО У ЈУГОСЛАВИЈИ“ ГДЕ САМ САЗНАО ДА СУ СЕ ВИСОКИ КАДРОВИ МУХАМДЕАНЦИ НАЦИОНАЛНО ИЗЈАШЊАВАЛИ КАО СРБИ (ОКО 80%), ОКО 10% КАО ХРВАТИ И РЕСТО КАО МУСЛИМАНИ. КАДА СУ ТО ВИДЕЛИ ТИТОИСТИ И АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ, ОНДА СУ БРОЗОВИ ТИЋИ ПОЧЕЛИ ДА ГРАДЕ ЏАМИЈЕ А АЛИЈА ДА ПИШЕ МУСЛИМАНСКУ ДЕКЛАРАЦИЈУ КОЈА И ДАНАС ВАЖИ ЗА ГРО ТОГА СРПСКОГ ЖИВЉА. ТРАГЕДИЈА ДА НЕ МОЖЕ БИТИ ВЕЋА А ОПЕТ СТВАРНОСТ ПОГУБНА ЗА СРБЕ ОД КОЈИХ СУ ОТПАЛИ. ОВАЈ СЛУЧАЈ ЈЕ ВЕОМА СЛИЧАН ПРОБЛЕМУ ДУБРОВЧАНА КАО СРБА ИАКО СУ ПРИМИЛИ КАТОЛИЧАНСТВО, АЛИ ТИТОИСТИ СУ ИХ ЕЛИМИНИСАЛИ КАО СРБЕ И ДАНАС НЕМА НИ ЈЕДНОГ. ПОТОМ, ЕВО И МИЛО-ГОРАЦА, НОВЕ ВЕРЕ И НАЦИЈЕ, ТАКОЂЕ ЖЕСТОКИХ НЕПРИЈАТЕЉА СРБА. ИЗДАЈА ПОСТАЈЕ ЗЛОЧИН.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.