Милан Ружић

Чега ћемо да се стидимо, ако се поносимо овим како је сад?

25.08.2017.

Ових дана се сви упињу да буду баш паметни у вези са одласком младих људи из земље, а наравно, предњаче политичари. Сви су добили увид у статистику и те цифре сваког часа испаљују на народ са великих екрана као да се прича о броју произведених чарапа, а не о младим људима који су отишли.

Елем, знамо да нам људи одлазе из земље и понављаћемо то док, за неколико деценија, или век највише, не нестане онај мислећи део Срба. Мене чуди зашто нико неће да каже због чега нам младост одлази из земље!

Како један доктор наука да трпи свог надређеног који је једва завршио основну школу? Колико снаге треба свршеном студенту да прогута своје вишегодишње мучење када уместо њега посао добије неко ко своју диплому не зарађује, већ је купује? Какво то срце неће препући од неправде ако нам се тражи свака осим школске књижице? Где су они на које су нас родитељи упозоравали речима: „Он је био најгори ђак, па немој са њим у друштво!“ Рећи ћу вам – ено их тамо где треба да буду одликаши! Та најгора друштва, најлошији ђаци, битанге са четири разреда основне школе и купљеном дипломом факултета нам ведре и облаче Србијом док их поштен и учен народ гледа и ћути! Не могу да схватим ни образовани део Србије – зашто ћутати? Дајте да лепо уперимо прстом у некога и кажемо „за тебе знам да си једва завршио други основне“, па нека је на власти сто пута!

Ево, први ћу рећи ја, па се надам да ће још неко кренути тим путем. Мени је мука од тога да ми људи који знају пола азбуке говоре како треба да пишем. Врти ми се у глави када видим ко се све налази на челима културних институција. Не могу више да поднесем да ову земљу необразованих и неписмених идиота са дипломом називамо Србијом! Где да одемо ми који ову земљу волимо и желимо да је учинимо бољом, а једина опција коју имамо јесте да о томе говоримо са истим људима који су Србију свели на ово што смо данас? Како да радим негде где ће ми наређивати онај који никада није радио, а није баш редован био ни у школи? Колико нам још купљених диплома недостаје да бисмо постали најнеписменија нација на свету? Како не отићи када нашу диплому треба да потпише неко ко не зна слова, па му ни потпис не иде баш најбоље? До када ће се у овој земљи ћутати на идиотлуке, подвале и „нагло образоване“? Што лепо у свакој школи или на сваком факултету не отворимо шалтере за куповину диплома? На овај начин би ти који их купују бар дошли да виде где су „студирали“, а студенти би могли видети ко је све купио диплому!

И које изборе ми млади имамо, осим оних који су свима у овој земљи најважнији? Када млад човек одлучи да не оде из Србије, он себи потписује гаранцију да ће трпети све оне који су потписали рачун за своју диплому! Уколико се неко дрзне да каже нешто у корист омладине, тај је одмах подривач и рушитељ благостања ове земље. Али, шта срушити у земљи у којој је већ срушена нада у то да ће у њој реч имати образовани и паметни људи? Којим још рушењем могу да нам припрете када су нам срушили младост и растерали је по свету? Када неко прича истину у Србији, која му је казна гора од те што му нико не верује? Чега ћемо да се стидимо ако се поносимо Србијом оваквом каква је сад? Кога ми то имамо право да се одрекнемо када смо прихватили све оне који су били најгори? Коме то имамо право да судимо када суде они који су и сами осуђивани? Коме да верујемо када нашим институцијама и животима владају они који не владају собом?

Шта, осим одласка, очекивати од паметних младих људи који у овој земљи имају само један избор, а то је – отићи у иностранство или у Парове?!