Баждарење полиграфа
Чарлс, елементарна непогода суровог прагматизма
-
Ако хоћеш да те принц помилује по коси, не смеш му дати толико велики букет цвећа да му заузме обе руке
Након последњих поплава, излива воде и љубави у Србији, реке су се повукле у корита, а принц Чарлс у Велику Британију.
То никако не значи да смо завршили са елементарним непогодама.
И да се оне неће вратити.
До тог повратка ваља нам извршити процену штете или користи, што зависи од тога са које стране гледате на бедем: са једне – штити од поплаве, са друге – представља нас ксенофобичним. Како год: проваљени су и бедеми и они који би сада да их руше унутар и око ”региона”.
Исмаил Хоџа, припадник Безбедносних снага Косова, на школовању у Краљевској академији Велике Британије, од принца Чарлса добио краљевски мач 2015.године
Долазак принца Чарлса и војвоткиње Камиле у тај ”регион” – имао је за циљ да суседе обавести како ће у Србији и око ње пасти сви бедеми:
”Долазак принца Чарлса имао је да означи крај једног доба и почетак другог”.
Ову реченицу исписао је у свом ”Специјалном извештају” – Радивој Цвјетићанин, бивши дипломата, садашњи сувласник београдског дневног листа ”Данас”, један од оних који су присуствовали пријему у Скупштини Србије, приређеном у част принчевског пара. Пасус са цитираном Цвјетићаниновом реченицом почиње овако:
”У наше крајеве принц Чарлс је долазио осам пута. У папиру Background briefing document који нам је доставила принчева Clarence House овај се регион сада води као Западни Балкан. Седам пута, и то последњих седам, заобилазио је Србију, у којој је био ето једном још у време Југославије, 1978. У ратно и послератно време ишао је више пута у Босну и Хрватску, у Македонију и на Косово, али не и овамо. Не треба бити превише бистар па закључити да је ова земља и код Британске круне имала статус парије. На енглеском двору време се рачуна брже него у Кини, али не много: прошло је шеснаест година од 5.октобра и рушења Милошевића, кад је у великој империји процењено да са нама сада могу да се рукују, а да се не заразе. Долазак принца Чарлса имао је зато да означи крај једног доба, а почетак другог.”
Осим што је пропустио да дефинише и географски одреди шта су то и чији су ”наши крајеви”, Цвјетићанин нас је оставио и блажене у незнању – чиме смо то могли да заразимо империју и да ли смо још увек кужни?
Да ли је, можда, тим по империју опасним вирусом – заражена Милица Ђорђевић, једина српска девојчица и једино српско дете у Призрену? То је она девојчица која је принцу Чарлсу, приликом посете Саборном храму Светог Ђорђа у Призрену, уручила велики букет цвећа.
– Лепо сам се обукла, ставила шналице и бројанице, на енглеском му рекла да је добродошао, он ми се захвалио, узео цвеће и то је било све. – у даху је испричала Милица своје утиске. – Није ме помилиовао по коси ни пољубио… А и како би, када је у рукама држао цвеће!..
Прагматизам последњег српског детета у Призрену недостаје српској политици у целини, а појединачно – посебно недостаје Цвјетићанину, иако он ”разазнаје” и које ципеле којом приликом принц обува:
”На гробље (у Београду, нап.), да положи цвеће, отишао је у ципелама Краљевског ваздухопловства које су за њега прављене у марту 1971.године када је ступао у овај род војске. То јесте ствар протокола, али и личног стила”. – примећује Цвјетићанин – који није видео принца Чарлса 1999.године у комплетној униформи, а не само у ципелама, на Косову. Истина, констатује да је ”…долазио на Косово, али не и овамо”.
”Овамо” – то је, ваљда, Србија у чијој је Скупштинској сали имао част да упозна принца. И да се рукује са њим!
Осим што је то руковање могући доказ да више нисмо кужни или, бар, да нисмо сви носиоци заразе, то говори да уз оваквог Цвјетићанина у оно време Пинки никада не би добио прилику да види Тита.
Збиља: ако је Чарлс био на Косову 1999.године, а био је – јер су га тамо 14.септембра дочекали Мајкл Џексон, командант КФОР-а, Весли Кларк, врховни командант НАТО за Европу и Бернар Кушнер, администратор УН, не треба бити много бистар, што би рекао Цвјетићанин, па закључити да је Косово тада још увек формално било у Србији, односно било је ”овамо”… И за оне који признају Косово као самосталну и независну државу, Косово је било у Србији све до 2008.године када је прогласило независност.
Да се ово заборави, не треба бити ни паметан ни глуп, нити забораван, него безобразан.
Али, све за ”пет минута славе” у великој сали Скупштине ”Овамо”, под истим сводом са империјом: ”Зове ме у једном тренутку увек љубазни Душан Михајиловић из Британске амбасаде.” – пише у ”Данасу” Цвјетићанин. – ”Хоће прес-аташе принца Чарлса, Ева Омагони, да ми захвали за омот (додатак ”Данаса” у част посете принчавског пара Србији, нап.)… Није крај: ова лепа Нигеријка ме онда доводи до принца и каже да сам ја тај који је уредио онај додатак… Принц захваљује са своје стране, и каже да је био наш врло љубазан гест (a noble gesture). Узвраћам захвалност. Онда ме сачекује онај енглески хумор који има сечиво са обе стране. ”Не знам само колико је било читано.” – каже ми принц ведро. ”Знате, ја не пишем нарочито”.
Тако је Пинки видео Тита.
Али, авај, Цвјетићанинова ментална простата ту није издржала, па је, на крају, мало и пишнуо од среће, пред оним ”двосеклим мачем”!
Уместо тога, могао је да одговори: ”Не пишем ни ја нарочито!”
Принц би га, онако енглески хуморно, можда и одликовао или га бар наградио правим мачем, краљевским, онаквим каквим је у децембру прошле године наградио Исмаила Хоџу, припадника ”Безбедносних снага Косова”, најбољег кадета класе Краљевске војне академије Велике Британије.
А можда би се принц и насмејао, док су се руковали, али, свеједно, не би га помиловао по коси, јер му је у левој руци била чаша са пићем…
Милицин прагматизам: ако хоћеш да те принц помилује по коси, немој му претходно дати цвеће.
Нити пиће.
Нити се рукуј са њим, због заразе.
Ту не треба бити превише бистар.
