СЛОБОДАН АНТОНИЋ

Бркате комесарке поново јашу

25.08.2021.

Једна моја старија (и сад већ покојна) колегиница с трећег спрата Филозофског описивала је како је, својевремено, као ватрена скојевка утеривала сељаке у задругу: двојица би држала несрећника, а она би му, док не пристане, чупала бркове клештима (в. овде 61-62).

Мој деда Момир Антонић (1892-1967, село Вукона, з. п. Бањани, општина Уб), причао ми је, такође, да су и њему чупали бркове, али приликом откупа. Једно време сам мислио да је у томе учествовала и једна друга професорка Филозофског, такође ватрена скојевка. После су ми објаснили да је та сумња неутемељена: она је оперисала „једино у својој општини“, а и није чупала бркове већ је само „махала наганом“ пред уплашеним сељацима.

Овог сам се сетио читајући Чомићкин предлог Националне стратегије за родну равноправност 2021-2030. Ако то буде спроведено, очекујем да ме ускоро позове родна комесарка задужена за Филозофски: „Антонићу, у Теорији моћи, имаш само Хану Арент? Од Платона до данас САМО ЈЕДНА ЖЕНА? Одмах да се то родно избалансира. А језик – роднодно неутралан?! Под хитно да се убаци социолог/ошкиња, моћник/ица, утицао/ла…

Опет мислите да се шалим, али црно нам се пише. После лудог Закона о родној равноправности (писао овде) сада прелазимо на „уродњавање“ (израз није ироничан; стр. 19, 20, 22, 38, 39 итд.). Ваља уроднити све институције: образовање, управу, војску, полицију, све, све… То ће, да одмах будемо начисто, довести до стварања читаве паразитске армије родних комесарки које ће да нас непрекидно конторлишу и оцењују.

Погледајмо, рецимо, шта је у Стратегији предвиђено за образовање. Иако у просвети уверљиву већину чине жене, иако су наставни програми већ сто пута чишћени од фабулозне „родне дискриминације“, опет је параноидни ум наших родних равноправки открио да образовање непрекидно репродукује патријархалне обрасце, односно да је „оно, у целини посматрано, још увек недовољно родно сензибилисано“ (стр. 38).

То је зато, као прво, што су и наше наставнице и учитељице, како се објашњава у Стратегији, недовољно родно освешћене – „евидентни  су родни стереотипи и предрасуде код самих наставника/ца“ (44).

А као друго, зли патријархални маскулинисти, поред званичног наставног плана и програма, направили су, и кришом га спроводе, тзв. скривени курикулум. „`Скривеним` курикулумом се ученицима и ученицама преносе непрописани и непланирани вредносни ставови и обрасци понашања. (…) путем формалних и неформалних контаката и имплицитне организационе културе, (и) углавном репродукују традиционалне родне матрице“ (44).

Тај опасни „скривени курикулум“ постоји не само у основној и средњој школи, већ и на Универзитету. Ту је такође откривено (стр. 48) да се преко њега врши систематско „репродуковање стереотипа и предрасуда у понашању и дискурсу међу наставним особљем, током наставе и у односима са студентима“. (Тешко мени, вероватно сам и ја скривени курикулум).

Гледајте само ту параноју: по званичном школском програму, жена и мушкарац су равноправни; али, по скривеном курикулуму, који постоји од основне школе до универзитета, девојчице се заправо уче да је жена патријархална робиња. Због тога, саоштавају нам наше комесарке, девојке радије бирају да буду фризерке него вариоци, радије професорке него машинске инжењерке.

То се, да научите, назива „родна сегрегација у образовању“ (стр. 43; такође 41; 44; 53, 109). Она се огледа у томе што „трогодишње средње стручне школе (зидар, армирач-бетонирац, каменорезац итд; – С. А.) завршава скоро три пута више дечака него девојчица“ (42). Такође, „сегрегација“ је и то што на универзитету „жене чине већину у многим подручјима образовања, као што су здравство (71%), уметност (68%) и природне науке (66%), а мушкарци су бројнији у инжењерству, производњи и грађевинарству (57%), информационим и комуникационим технологијама (66%) и услугама (56%)“ (стр. 44).

Ако мислите да је то ствар личних афинитета и слободног избора, грдно се варате (подлегли сте малигној патри-пропаганди). „Обрасци сегрегације који се успостављају у току средњошколског образовања“, открива нам Страегија, „настављају се и на нивоу високог образовања, што за последицу има сегрегацију на тржишту рада: мушкарци се и даље више усмеравају на инжењерство, информатику, природне и техничке науке, док се жене више усмеравају на друштвене и хуманистичке науке, као и на области које су повезене са бригом о другима“ (53).

Али, зашто жене радије бирају да буду апотекарке, а мушкарци грађевинарци? И ко то „усмерава“ нашу децу шта ће да буду? Јасно – скиривени курикулум. А у томе учествују, јер су залуђене и неосвешћене, управо жене из просвете.

То је оно што ће Стратегија да исправи до 2030. Наставницима у основној и средњој школи, као и на универзитету, треба испрати мозак – то се назива „унапређење родних компетенција“ (39): обучити их да, најпре, открију и елиминишу зли скривени курикулум, а онда да и ђацима утуве родну равноправност, те да их науче да говоре родносензитивним језиком.

Ево шта Стратегија предвиђа за „родно инклузивно образовање“ (39):

• „увођење обавезних образовних програма о родној равноправности“ за наставнике/це (39, исто 116);
• „укључивање садржаја о родној равноправности у испит за добијање лиценце за рад у школама“ (39), као и за лиценце у „предшколским установама“ (116);
• „ревизија наставних садржаја и уџбеника ради елиминисања родних стереотипа“ (39; исто 41; 116);
• обавезна „употреба родно осетљивог језика“ (41; 116);
• уклањање из образовања свих „родних диспаритета“ и „родних дисбаланса“ (41), пошто је утврђено да је „присуство мушких и женских ликова веома неуједначено – и на сликама и у тексту“ (44), те да је „неуједначен број знаменитих личности представљених у уџбеницима, као и цитираних аутора“ (45); због тога се уводе наставни садржаји који „повећавају видљивост женског доприноса у науци и култури“ (116);
• „избалансиран избор образовања и будућих занимања за девојчице и дечаке“ (109), „охрабривањем девојчица и дечака за образовање за нетрадиционална занимања“ (118), тачније путем „широке националне кампање“ за све „образовне профиле“ у којима је „удео девојчица испод 40%“ (119; дечаци се овде не помињу);
• увођење сексуалног образовања, почев од основне школе (116), „са посебним акцентом на развијању програма рада са дечацима и младићима о њиховој одговорности и употреби контрацепције“ (118; овде се дечаци помињу) .
• уродњавање образовања вршиће се „у сарадњи са НВО“ (116), а и уопште ће се повећати „степен укључености женских организација и цивилног друштва у планирање и реализацију родно одговорних јавних политика“ (144).

Све ово важи и за универзитет, где је недвосмилено утврђена „родна неравноправност“ и „снажна вертикална сегрегација“ (47), а посебно то што су „уџбеници углавном родно неутрални“ (какав злочин), да је „образовни материјал у највећем броју случајева родно неосетљив“ (46; математика и физика да буду родно неосетљиве, страшно), да „нема равномерне заступљености примера мушких и женских родних улога“, те да „готово нигде није заступљен родно осетљив језик“ (46);

Стратегија је као доказ ових страхота, између осталог, навела и публикацију (стр. 46) у којој се извесном универзитетском уџбенику замера (а писала га је жена!) што „међу `мислиоцима` не спомиње ниједно женско име – мада се то може објаснити ниском заступљеношћу жена у филозофији тих периода (антика и средњи век – С. А), која је, наравно, сама по себи резултат одређене врсте дискриминације“ (овде 42). Како да их наведеш, а нема их? Е јесте тај скривени курикулум подао. Зато је и потребна „родно сензитивна реформа високог образовања“ (47).

Комесарке с ужасом констатују и то да чак и универзитетске професорке не уочавају „скривени курикулум“ и све размере маскулине конспирације: „Посебно забрињава што ни жене, ни мушкарци на руководећим позицијама у вискошколским установама не увиђају да је академска заједница обележена родним поделама, сматрајући да је академски сектор меритократски и имун на дискриминацију“ (47).

Ха-ха, каква грешка, наравно да није! Е зато ће се извршити „уродњавање високог образовања и науке“ (120):

• „Утврдиће се родно неосетљиви, родно стереотипни и дискриминаторни садржаји у силабусима и универзитетским уџбеницима“, те ће се приступити „њиховој измени“ (120);
• У стандарде за акредитацију факултета увешће се „обавеза ових установа да усвоје стратегију и пратећи акциони план за постизање родне равноправности“, као „обавезе да студентима пруже обуку о значају родне равноправности, кроз постојеће наставне предмете, семинаре, дебате, радионице, курсеве…“ (49);
• Радиће се на „подржавању родних студија“, кроз „повећање видљивости родних студија“, „увођење Студија рода на свим нивоима високог образовања“ „јачање утицаја родних студија на ширу академску заједницу“, „увођење нових предмета из родних студија“, „подржавање студирања родних студија“, „повећање броја ових студената који се финансирају из буџета“ (120; 47; 53), односно обезбедиће се „адекватна финансијска подршка студентима и студенткињама, као и предавачицама и истраживачицама у овој области“ (47);
• „финансијски ће се подржавати истраживања и пројеката у области родне равноправности“, они ће бити „сврстани у приоритетне теме основних истраживања у области друштвених и хуманистичких наука“ (120);
• „Увешће се квоте: за финансирање научних истраживања у области родне равноправности, за заступљеност родне перспективе у научно-истраживачким пројектима и за родни баланс истраживачких тимова“, а то ће „представљати критеријуме за њихово вредновање“ (120);
• О овоме ће годишње извештаје подносити факултети и начне установа (110)

Показатељи успешности „увођења родне перспективе у све нивое и све аспекте образовања“ (38)  биће:

• „број ревидираних наставних садржаја“ (117);
• „број уџбеника из којих су уклоњени родно засновани стереотипи“ (117);
• „број исхода и наставних програма који афирмишу родну равноправност и повећавају видљивост женског доприноса“ (117);
• „број програма образовања о сексуалном и репродуктивном здрављу“ (117);
• „број акредитованих обука у области родне равноправности“ (118);
• „број подзаконских аката који садрже родно осетљиве стандарде и поступке за акредитацију“ (120);
•  „број студената на родним студијама чије се образовање финансира из буџета“ (120);
• „број анализа у којима су утврђени и кориговани родно стереотипни и дискриминаторни садржаји у силабусима и универзитетским уџбеницима“ (120);
• извештаји се подносе „на годишњем нивоу“ (117).

Уз то, показатељи успешне родносензитивне реформе целог друштва биће и:

•  „број прописа који регулишу механизме за родну равноправности на свим нивоима организације власти“ (144);
• „број родно одговорних јавних политика“ (144);
• „број обучених представника/ца јавне власти и чланова/чланица механизама за родну равноправност“ (144);
• „број информативних јавних кампања за родну равноправност“ (144);
• извештаји се подносе „на годишњем нивоу“ (150).
• „број закона и подзаконских аката који су измењени или усвојени како би се остварила родна равноправност у политичком животу и одлучивање о јавним пословима“ (134);
• „број реализованих обука о родној равноправности“, односно „број обучених представника/ца институција јавне власти о родној равноправности“ (134);
• „број јавних кампања за равноправно учешће жена у јавном и политичком животу“ (134)…

Па за ово треба читава војска службеника која ће надгледати, бројати и извешатавати! – рећи ћете. Наравно, већ сад постоји каста родносензитивних пројекташица, истраживачица, НВО активисткиња, е сад ће она лепо да набрекне и усели се у све наше установе.

На свим нивоима имаћемо не само „координациона тела за родну равноправност“ (КТРР) и „савете за родну равноправност“, већ ће се „у органима јавне власти који имају више од 50 радно ангажованих лица“ појавити „лица задужена за родну равноправност, која прате стање у области родне равноправности, иницирају и предлажу мере за унапређење родне равноправности“ (149). На свим нивоима формираће се „посебне групе за праћење примене Стратегије и акционих планова за њено спровођење“, као и „посебне групе (одбор, секција, оперативна/експертска радна група) које би својим стручним и експертским знањем помагале КТРР у остваривању координације и евалуацији“ (149).

Ко ће то све да плати и колико ће то све да кошта? – запитаћете се ви. То остаје тајна, јер у одељку бр. 10 – „Процена финансијских средстава потребних за спровођење Стратегије“ (150) стоји: ништа!

Али, важно је да Стратегија предвиђа да се „финансијска средства за функционисање постојећих механизама за родну равноправност“ која, ах великих ли мука, данас „зависе од донаторских средстава“ – а због чега наша индустрија родне равноправности има „недовољно људских капацитета за адекватно функционисање“ – до 2030. пребаци на „буџетска издвајања“, која ће „у потпуности задовољити стандарде адекватног функционисања механизама за родну равноправност (одговарајући материјални људски ресурси постављени) на свим нивоима власти“ (141-2).

Урраа!  Наше родне равноправке имаће довољно пара да нас контролишу, броје и састављају извештаје, а обавеза „родно одговорног буџетирања – РОБ“ (101-104, 142, 145-146) за све буџетске кориснике („сви директни и индиректни буцетски корисници на свим нивоима примењују РОБ“; 147) обезбедиће нашим комесаркама фин и угодан живот.

На крају, ова каста и њена идеологија очигледно да имају за циљ да произведу стални грађански рат између жена и мушкараца, где ћемо се непрестано пребројавати и подозриво гледати. Стратегија толико нападно форсира жене да то тешко да је случајно, очекујући ваљда некакву рекцију „маскулиниста“.

Где год да се уочавају извесне полне диспропорције ту се, од конкретних мера, предлажу само мере за унапређење положаја жена. Рецимо, жена је више у судству (71%; у Управном 86%, у апелационим 77%, у прекршајним судовима 76%, у привредним судовима 75% итд.; стр. 74),  а мање у војсци (23%; стр. 123). Међутим,  за војксу се предвиђа да до 2030. „50% запослених у систему безбедности чине жене“ (123), док се за судство, где је иста полна диспропорција, само обрнута, ништа не предлаже. Зашто?

Жене су у мањини међу предузетницима, а у већини у државној администрацији (61%), али се предвиђају посебне подстицајне мере за помоћ женама-предузетницама (114), док се успостављање „родног баланса“ у управи уопште не види као проблем. Зашто?

Очекивано трајање живота за мушкарце је 73 године, а за жене 78 година,  мушкарци и жене једнако слабо иду на контролне прегледе, за мушкарце се чак каже да се у Србији „не спроводи скрининг рака простате, као ни PSA превентивни прегледи, иако је то једна од малигних болести, иза рака плућа и дебелог црева, од које мушкарци највише оболевају и умиру“ (85). Али, Стратегија предвиђа да се до 2030. године постигне да „најмање 60% жена старијих од 15 година буде обухваћено превентивним гинеколошким прегледима“ (135), а за мушкарце – шипак!

Каква „родна равноправност“ – читав овај документ требало би да се зове: Стратегија за доживотно ухлебље средњокласних НВО активисткиња, феминисткиња и њихових потомака/киња.

И све ће оне лепо да заседну на грбачу оне сироте касирке из самопослуге, што сам је помињао у прошлом чланку. И да јој објасне да за то што не сме да седне док ради за касом није крива страна компанија већ мушкарац, те да ће њен положај бити много бољи кад се обезбеде квоте за политичарке и официрке, додатна буџетска места за Родне студије, а феминистичке НВО пребаце на српски буџет.

„У Авганистан су извозили феминизам, родну равноправност и наметнуте квоте за учешће жена у политици. И, како је поентирао Карлсон: `Скоро никоме у Авганистану се ништа од овога није допадало – а и зашто би? Као што је у поверљивом извештају признао један званичник УСАИД-а: ’фокусирање на родно-оријентисана питања је дестабилизовало ствари, изазивајући револт.’… Ово је лице позне америчке империје: семинари о родним студијама под нишаном пушчане цеви`.”

Свима је јасно да је цео овај пројекат, са свом пратећом индустријом родне равноправности, наметнут Србији као бедној полуколонији. Стратегија је изругивање здравом разуму, елементарном научном мишљењу, култури и интересима сваког од нас – осим касте колонизатора и њихових слугу/шкиња.

Немам илузије да ће ова накарадна Страгија, баш као што је било и с чудовишним Законом о родној равноправности, бити на крају усвојена. Али, немојте нас малтретирати с њеним спровођењем. Оставите на миру нашу децу и наше књиге. Да не бисте и ви сутра тражили место на точковима авиона лицемерне империје…