Тадија Чалуковић

Бранко Ћопић јесте волео децу!

06.03.2018.

Нисам могао да верујем када сам пре неколико дана на Радио Београду чуо како један слушалац у директном укључењу уверено и ,,поуздано“ тврди да Бранко Ћопић није волео децу. Мислим да ова тврдња никако не може бити истинита, јер како је могуће да ,,најстарије дете наше земље, најздравији син српског језика, најдужи смех Београда“, како га је описивао Матија Бећковић, не воли децу?

И не само Бранко Ћопић, већ и сви остали српски и светски писци из канона мудре књижевности су волели децу. Од Достојевског који је тврдио ,,да сви идеали овог света не вреде сузе једног детета“, до Толстоја који је био велики пријатељ деце, те је отворио и школу за описмењавање младих, а остао је запамћен и као један од најбољих педагога 19. века. О томе ко је све од великих умова целокупне историје човечанства имао симпатије према деци, могу се писати енциклопедије. Међутим, интересантније је запитати се колико су деца узвратила љував тим интелектуалним громадама? Да ли је и њима подједнако драга и неодољива реченица Халила Џубрана и Вила Дјуранта или духовит и магичан кадар Чарлија Чаплина?

Бојим се да је проблем што већина данашњих омладинаца, нажалост, нису ни чули за Луиса Буњуела, Ингмара Бергмана, Федерика Фелинија, Лукијана Висконтија или Стенлија Кјубрика, а камоли погледали неке од најважнијих остварења у историји кинематографије.

Ове драгоцене личности, на тугу свих који држе до здраве мисли, у дечјем универзуму замениле су персоне којима интелектуални живаљ додаје оно ,,нон грата“.

Управо због тога, деца и млади, када данас посете књижару, то не учине да би пазарили књигу Иве Андрића, Милутина Бојића или било ког другог српског класика, већ да би одвојили безмалу суму новца за свакојаке сликовнице оних личности за које би било боље да се воде као – непожељне. Ипак, један домаћи писац сматра да није важно шта се чита, већ да се чита. Руку на срце, има и ту истине, јер се понекад догађа да читаоци шунд литературе временом постану публика квалитетне књижевности. У нека ранија времена, када је новинарство на неки начин била и уметност, новински чланци су били инспирација ауторима за неке од најзначајнијих дела у кинематографији и књижевности. Данас је младима који теже да постану уметници тај медијски извор пресушио.

Можда, целу ову ситуацију најбоље описује једна чешка пословица која гласи: ,,Мала деца кашу једу, а велика срца ждеру“.

Вратимо се на слушаоца који тврди да Бранко Ћопић није волео децу. Мој одговор је јасан: чак и да Ћопић није волео децу, ,,Башта сљезове боје“, ,,Орлови…“ и ,,Магареће године“ јесу!
Те књиге и данас дечјим полицама дају безбрижност, но да ли их нека деца каткад узму у шаке? Чисто да не скупљају прашину витрина и мало улију наде у кудикамо ведрију будућност…