Милан Ружић

Брадић и Марковић подржали Костића против Кустурице, заборавили Косово!

04.03.2021.

Занимљив је списак пет интелектуалаца који су дали подршку Владимиру Костићу, председнику САНУ.

Они, између осталог, спомињу Кустурицу као миљеника свих режима? Мисле ваљда на свеременост дела Емира Кустурице, па му замерају чак и оно време када су били на власти. Наиме, у време владе у којој је министар културе био Небојша Брадић (2008–2011. године) и када је волео да се појави на фестивалу Кустендорф који је његово министарство финансирало, а када је гост фестивала био Џони Деп, на Мећавнику се појавио и саветник Небојше Брадића – Горан Марковић, а са њима је гостовао и издавач Хамовић.

Колико је бесмислена прича о Кустурици као миљенику свих режима, видимо по биографијама Брадића и Марковића. Наиме, Небојша Брадић, ваљда велики опозиционар, од 1981–1996. године био је редитељ, уметнички директор и управник Крушевачког позоришта, па је између 1996. и 1997. године био управник Атељеа 212, да би затим, опет ваљда истакнутим опозиционим деловањем, од 1997. до 1999. године био управник Народног позоришта, па од децембра 2000. године постаје управник и уметнички директор Београдског драмског позоришта, па је онда прешао у вишу опозициону брзину поставши министар културе у горенаведеном периоду од 2008. до 2011. године, затим од 2011. године и уметнички директор Књажевско-српског театра, па је до скоро био и главни уредник културно-уметничког програма РТС-а.

А Марковић, да текст не пређе у набрајање њихових функција, јер би потрајало, као велики противник садашњег режима, опозиционо снима филмове „Фалсификатор“, „Слепи путник на броду лудака“ и „Делиријум тременс“ (рађене и као серије) продуциране од стране РТС-а, као и мноштво претходних филмова, баш у доба у ком је, уместо да режира добре филмове, одлучио лоше да глуми опозиционара, а опет, каква случајност, барем два та филма су снимљена за време Брадићевог столовања као уредника културно-уметничког програма РТС-а.

Потпуно је јасно зашто се сада они обрушавају на човека чија су дела и ставови доказано универзалистички и што не пристаје да се разбија територијална целовитост Србије.

Знајући Кустурицу, он би се борио за вредности њему удаљених тачака на планети и угрожених држава, а камоли за нешто тако блиско и заветно као што су Косово и Метохија. Кустурици је засметало што је председник САНУ јавно рекао да Косово и Метохија дефакто и де јуре нису у Србији и да се са Косова треба повући са елементима преосталог достојанства.

Да би показао колико је широкогруд, председник Сану је телефонским позивом инсистирао да Одељење за језик и књижевност предложи Кустурицу за чланство у САНУ. Нема дилеме да се тај разговор десио, па је нејасно зашто се тројица поменутих културних радника самоомаловажавају, јер, како рекох, Марковић и Брадић су представљали власт и били кооперативни са Кустурицом, а Кустуричино писмо је написано у самоодбрани. Једноставно, није човек хтео да буде жртва подвале и скретања пажње са онога што остаје неисказано, а то је – да ли САНУ дели мишљење свог председника да Косово и Метохија нису део Републике Србије.