На свим насловним страницама, огромним словима, један исти наслов: „The Sun backs Blair” („Сан” подржава Блера). Лондонски „Сан”, чији је дневни тираж тог 18. марта 1997. године био четири милиона примерака, а тада га је читало око десет милиона људи, лист који је својевремено фанатично бранио тезе Маргарет Тачер, најавио је спектакуларну одлуку да отворено подржи 1. маја 1997. на парламентарним изборима у Великој Британији лабуристичког кандидата Тонија Блера, „руководиоца надахнутог визијом, циљевима и храброшћу”. Лист је тако најавио да престаје да подржава владу Џона Мејџора, за кога је у априлу 1992, приликом тадашњих избора, писао да је „визионар, храбар и одлучан политичар са јасним циљевима”.

Онима који су кренули да критикују „Сан” и свима онима који су желели да сазнају разлоге овог неочекиваног уређивачког преокрета, Тревор Каванаг, уредник политичке рубрике, кратко је објаснио: „Лист није променио линију, лабуристи су ти који су се променили.”

Да ли је тада Лабуристичка партија купила подршку „Сана”? Познато је да се Тони Блер у периоду пред изборе 1997. више пута сусретао са Рупертом Мердоком, шефом групације „Њуз корпорејшн” којој је припадао и „Сан”. Но, Блер је на одређене прозивке у јавности одмах реаговао изјавом да „никада нисмо склопили никакав договор са господином Рупертом Мердоком у замену за подршку његових новина”. Али, зачудо, у једној другој изјави, Блер признаје да неће променити „правила која важе за унакрсно власништво штампе и аудиовизуелних медија”. Тиме, је, заправо, потврдио да у случају победе на изборима неће дирати, супротно ставу своје странке, Мердоково медијско царство. Школски пример за расправу? Како где и како када.

Или су новинари аморални, а политичари безгрешни? Односно, да ли би се ослонили на новинаре да вам кажу оно што желите да знате о нечему важном, можда на адвокате, или на политичаре? Стенли Болдвин, британски премијер током тридесетих година прошлог века, оцрнио је новинаре једном реченицом, која је остала прилично упамћена, оптуживши нас да имамо „власт без одговорности, што је вековима била привилегија блудница”.

Ако је наша одговорност неизмерљива, да ли је и непредвидљива? Или можда можемо да утврдимо збирни утицај посебних образаца извештавања на ток наредних политичких догађања. А то би могло да нас доведе до неугодних етичких питања. Односно, можемо ли да доносимо судове о последицама нашег извештавања пре и у току самог извештавања? И коначно, како би ти судови утицали на начин нашег извештавања?

Један париски дневни лист је 27. фебруара 1815, дан након што је Наполеон Бонапарта побегао из првог изгнанства на острву Елба у Средоземном мору, донео на првој страници наслов с највећим могућим словима: „Чудовиште је побегло с Елбе”. Пет дана касније исте су новине имале наслов: „Злочинац се искрцао у јужној Француској”. Два дана после, новине су јавиле: „Бивши француски цар напредује према Паризу”, да би 19. марта наслов на првој страници био: „Грађани Париза, изађимо сутра на улице и свечано поздравимо нашег императора.”

То, ипак, не значи да смо аморални. Циљ новинара јесте да извештавају о чињеницама без страха или наклоности, а тај задатак понекад може да захтева снажан осећај обавезе према истини онако како је видимо. Волтер Кронкајт је имао обичај да каже како „ми новинари представљамо свет онакав какав јесте”. Међутим, такав опис новинарске праксе темељи се на класичној либералној теорији новинарства, која се обично подразумева и која се на Западу не преиспитује. Лично нисам сигуран да решење неког проблема може бити отежано или олакшано захваљујући мом извештавању, али да може бити покренуто – у то сам се неколико пута уверио.

Према колу повратне спреге, односно начину на који се описује утицај вести на сложене друштвене процесе, у току формулисања било које политике врше се процене о томе колика је вероватноћа да се о тој политици извештава као о реалном решењу. Није на новинарима да се залажу за један или други приступ, али ако желимо да имамо било какво поверење и разумевање јавности, морамо да будемо у стању да припремимо читаоце и гледаоце да на темељу информација донесу сопствене судове о релативним вредностима алтернативних политичких одговора на значајне догађаје. Либерална теорија захтева непристрасно и фер извештавање, чиме вести постају кључни грађански инструмент у демократији. Но, да би се то постигло, ова теорија мора бити модернизована како би узела у обзир утицај који новинари имају на чињенице о којима извештавају. Тек тада можемо да се учврстимо на непоузданом тлу свеукупне комерцијализације свега што је у вези са медијима. Јер, читаоци данас знају често исто толико, или скоро колико и новинари, па и сами постају путем интернета учесници комуникације. Самим тим, они желе да буду укључени у живот свог листа.

А где су овде у свему томе Борко и Ненад? Остављам читаоцима да то сами одреде…