Милан Ружић

Богови новог доба

20.12.2022.

(Милан Ружић) Фото: С. Гарић

Док јуримо за повећим цифрама на својим рачунима до којих можемо доћи само жртвујући своје здравље и младост – део живота који би требало ваљано проживети и зарађивати успомене које ће нас у старости грејати, ми и не видимо да нас је свет управо тим материјалним и занео убеђујући нас да ће нам новац донети статус, а статус све оно што смо икада мислили да заслужујемо.

Када човек бива натеран да јури за новцем, притом не јурећи за опстанком него за луксузом, он заборавља, једноставно пренебрегава чињеницу да више није слободан пошто у његово име од тог тренутка одлучују најбоља понуда, тендер, пословна прилика и берза, а човек није биће добијено јавном набавком. Његово божанство тада постаје банковни рачун коме он приноси жртву у виду занемаривања свог морала, породице и духа. Службе на које он иде постала су службена путовања, радни викенди и тим-билдинг, а поред иконе свеца ког би требало да слави виси утуљено кандило јер „домаћин“ је баш тог дана добио до тада невиђену прилику за додатну зараду. И шта онда можемо очекивати да ће се десити са душом? Шта може расти у човеку који место где треба да буде душа не залива сузама, вером или уметношћу? Може расти само коров и то сађење корова је названо каријером.

Колико само нерођене деце чека свој ред да види овај свет… Колико жена које желе децу пропушта прилику да их роди на време због посла… Колико мушкараца јури за другим женама, јер им новостечени утицај у комбинацији са посрнућем морала не дозвољава да имају само једну жену пошто им садашњи друштвени статус намеће „што више, то боље“… Колико уплакане деце чека са играчкама у рукама своје родитеље у дечјим собама које јесу уређене али у њима нема смеха и игре… Колико брвнима подупртих кућа чека београдске подстанаре који једва састављају крај с крајем да им се врате… Колико градова лежи запарложено због наших свађа и политичких прегањања… Колико васпитања губе ђаци које нема ко да учи, јер купљена диплома ипак не доноси корист… Колико је само још последица вечите трке за новцем који никада нећемо имати…

И за све се ово нуди једно решење које звучи као пука измишљотина и научна фантастика, а то је „неуролинк“. Један чип који ће бити усађен људима у тело, а уз помоћ кога, тврде богови новог доба, они са највише новца, од нас могу начинити људе који су срећни само једним притиском на дугме. Дакле, нама се нуди да се обезбожимо, да се међусобно свађамо и кољемо, да запостављамо децу, да трујемо своју земљу, да ћутимо на неправду, да радимо на своју штету, али да се у свом том полому осећамо тако добро, јер нам је то наредила нека апликација…

Не знам да ли ћемо као народ на оном свету заслужити пакао, али сигурно није паметно добровољно га живети на овом, јер нама се нуди пакао лишен осећања бола, што не умањује чињеницу да је то пакао и да смо ми тим начином живота кажњени а не награђени, већ нам само нуди отупелост као да је ње икада фалило Србима, осим у великим невољама. А тешко ћемо икада више назрети већу невољу од ове.

Кажу да су добри писци често и пророци, али овако прецизну верзију „Великог инквизитора“ не бих никада ни сањао да ће ико успети да постави на светску сцену.

Грлим ти књиге, добри мој Фјодоре Михајловичу… Све си нам рекао, али ми листамо апоене уместо твојих књига. Праштај нам барем ти, Бога за опроштај поштен човек више не сме ни да пита…