Емир Кустурица

Бити писмен

25.09.2022.

Бити писмен у прошлом вијеку је значило бити уважен! Није мала ствар ‒ често и више од тога. Гдје год се појављивао, писмени човјек био је запажен. У школи, биоскопу, на улици, позоришту, на трамвајској станици, у циганмали. Није ријеч само о граматичкој писмености, нити о привиду којег стварају савремени аутодидакти, извођачи информатичке револуције.

Када би неко за некога рекао „он је писмен“ или „она је писмена“, као да је гласно изразио уважавање према особи над којом је лебдио облак покривајући главу као велику тајну, али и ништа мањи збир врлина. Писмени није био савршен, али му је то била намјера. Тјешио се и он енглеском пословицом „Nobody is perfect“, а његов врхунац отјелотворен је у аргентинском писцу Хорхеу Луису Борхесу.

Писмени је затрпан отпадом информатичке револуције, није био довољно зао, корумпиран и није се сложио са идејом да нема Бога! Највише на шта је, у том случају, пристао била је Јунгова идеја да су од оних који тврде да има Бога глупљи још једино они који тврде да га нема! Писмени је тежио ка истини, доброти и узвишености. Није имао никакве везе са антијунаком који постаје оличење времена у којем живимо. Никада није био до краја стваран, а руковали смо се са њим. Изгледао је као лик који је искорачио из неке књиге, бануо пред нас као и сама истина да без упамћених слика и читавих поглавља књига, нема писменог човјека!

Писмени је био човјек врлина, необуздан, острашћен као Оскар Вајлд, али је рјечју као сабљом знао да раздвоји укус од неукуса и покаже нам пут и начин како да мислимо. Све друкчије од ововременог антијунака, самозаљубљеног селфи-човјека, оног који не вјерује у историју, прихвата корпоративни капитализам као судбину, и вриједно ради на доказу како његов комшија, али и читав народ, не вриједи ни пишљива боба! Он прави селфи снимке својим ајфоном и са великим узбуђењем прати развој сваке бубуљице на лицу…

Преко етичких и моралних црта које је историја исцртала, нисмо прелазили само уплашени пријетњама родитеља. Тајне механизме у тек зачетим духовним процесима, откривао нам је писмени човјек. Учили смо ту лекцију од студента Раскољникова, а када нам није било јасно зашто је он хтио да убије бабу лихварку, препуштали смо се страницама његове патње, проживљавали његове дилеме као своје и научили од њега каква искушења и које невоље нас чекају, и схватали боље него да смо проживјели два живота.

Како је пуста младост која није открила Антона Павловича Чехова! До уха његовог јунака вјетар донесе ријечи „волим те“ иако нисмо сигурни да ли је крупну ријеч изговорила она у коју је он био заљубљен, тек ријеч ношена вјетром постала је симбол љубави. Шта би било да нам душу нису преплавиле Толстојеве реченице у којима свјетлост пада и на најситнији детаљ! Знали смо боју дугмета на мундиру Вронског, а лик Ане Карењине био је јаснији од упечатљиве глумице на филмском платну. Водио нас је страницама на којима смо били гријани племенитим, па нас одмах затим запљускивао таласима свирепе људске осјећајности, тек, у сјени крупних ријечи, развијао је снажне и модерне заплете. Да није било Булгакова како бисмо осјетили апсурд и парадокс… Мало је времена да се наброје сви писци који су, ако не једнаки, оно не и мање важни и без којих писмени није могао да настане. Да није све изгубљено, а никада није све изгубљено, потврђују нам појаве које као усамљене заставе у пустињи машу и сведоче томе да има писмених, само су нам склоњени с очију! Стиснути између хиљаду информатичких чуда, јутјубова, ријалити-шоуова, али и одређени политичком коректношћу, најновијом верзијом глобалне аутоцензуре. Потписник ових редова вјерује да тих застава има и више него што вјерујемо. Некад се и рукујемо са њима, а не знамо да су то они.

Никада није било оволико књига и никада човјек није имао приступ оволикој гомили исписаних страница, а у исто време, никада није било мање писмених.

Данас нема ко не пише, а мало ко чита. На таквој подлози растао је онај други човјек кога смо назвали селфи и који је, као каква пројектована кафанска простакуша, постављен пред наше очи и неће бити склоњен док се не деси велика катарза.

Нарастао на гомили побрканих појмова и идеје да је доступност информацијама исто што образовање, а у времену метастазе владавине идеологије новца и користољубља гдје је једино она помно праћена бубуљица на лицу била важна. Селфи је побркао реалност са реализмом за који Достојевски тврди да је најфантастичнији од свих праваца. Чиме се та реалност мјери и са чим упоређује ако не са поменутим поглављима књига које памтимо. Ако не зна да пореди постојећи свијет са непостојећим, ако не може да створи властиту слику свијета, а то може да учини писмени човјек, овај други живи живот у коме нису потребне камере да би све постало ријалити-шоу ‒ крунски израз неопаганске цилизације чији циљ је да се изведе доказ да смо хуље, протуве и сјецикесе и да нас непрестано треба кажњавати и који нам стално упумпава идеју о нашој залудности, а скривена тенденција је зла политичка намјера свјетске плутократије, извођење доказа о нашој фаталистичкој склоности ка биолошкој.

Бити писмен ‒ то је формула која отвара врата докучивих тајни и благодети које човјек може да оствари у свом краткотрајном боравку на Земљи. Тек кад је писмен, човјек може да буде срећан! Уколико није писмен, како да препозна Џонатана Френзена, америчког писца који је већ вратио свјетски роман на висине Толстоја, духовне пејсаже Бернхарда.

Отварајући сајам који ме увијек привлачио као мјесто гдје би се човјек лако преварио да се због великог броја људи отвара сајам аутомобила, а не књига, и гдје некад између књига тече ријека људи, избјеглица из реалног живота, ка мноштву књига исто као што вјерник бјежи Богу! Ништа мање вриједна је и мисао да овдје повремено васкрсне онај писмени човјек о коме сам говорио, да слободно хода и враћа слике из прошлог вијека, да је, ако не другдје, а оно баш овдје слављен и опажен као што је био некад у граду гдје је важио за главно лика, и да га види неко дијете у чијем животу ће, у будућности, када одрасте као ми, све бити друкчије.