Мухарем Баздуљ
БИЉЕШКЕ О АНДРИЋУ (7): Сто година од „Царских сонета“: Милош Видаковић, Андрићев друг из младости
Пишући у својој књизи Рани Андрић о сарајевским гимназијалцима који су се окупљали око Димитрија Митриновића, Мирослав Караулац каже: „Андрић је у овој дружини већ имао нешто славе и звука. Босанска вила која је у оно доба важила за само меру духовних вредности објавила му је 1911. две песме – У сумрак и Блага и добра месечина, промовишући прва његов рани песнички дар. Те године његово име је већ препознатљиво барем у сарајевском духовном вилајету.
‘Гле, Иво, већ су јаблани жути
И све је суморно – суморно…’
обратиће му се Милош Видаковић песмом објављеном те исте, 1911. године у Босанској вили, која је сачувала нешто од тих шетњи и те јесени, од теме и разговора и гимназијске устрепталости пред путевима живота.“
Кад сам, још поодавно, први пут читао гласовиту Караулчеву студију, запамтио сам увертирни дистих Видаковићеве пјесме, без да сам пјесму био прочитао у цијелости. Ефектни су и добри ти први стихови. У разговорима са Енесом Ченгићем, а поводом отворених стихова Радичевићеве пјесме Кад млидијах умрети, Крлежа каже како је дуго маштао о антологији у којој се не би нашле најбоље пјесме, него најбољи стихови; гледана у цјелини, наиме, поменута пјесма, по Крлежином суду, није била ремек-дјело, но пар уводних стихова јест био апсолутно генијалан. Не знам зашто, но ја сам дуго мислио да је само почетак Видаковићеве пјесме – генијалан. Мислио сам, значи, да су јаблани у уводном дистиху, уз удуплану суморност, једино што ваља у Видаковићевој пјесми, све док је нисам прочитао. Цитирам је овдје у цијелости, са све звјездицама на почетку:
***
Гле, Иво, већ су јаблани жутии
И све је суморно – суморно.
А горе негде за облаком ћути
сакривен полумртав бог,
Наш добри.
И пригнуо је чело уморно.
Па ћути
сакривен полумртав бог.
Са чистом вером, давно, давно, пре
тражили смо га ми. Гледали
чудесно небо, звезде и облаке;
стрепили: о, где је бог
Наш добри.
И дуго смо га, дуго, чекали
Узалуд.
О, дуго смо га, дуго чекали.
Гле, Иво, већ су и јаблани жути
И све је суморно, суморно.
А горе негде за облаком ћути
сакривен полумртав бог,
Наш добри.
Кад, међутим, прочиташ пјесму видиш да је, у цијелости, антологијска. Нису ту само јаблани, ту је и полумртав бог, наш добри. И ту се враћамо средини, времену и контексту. Враћамо се том младобосанском гимназијском свијету, који чита Шерлока Холмса, Вајнингера, Витмена и Ничеа. Читали су гимназијалци из сарајевске Прве гимназије Ничеа, читали су Тако је говорио Заратустра, читали су како је бог мртав; читао је то Милош Видаковић, читао је то и провукао кроз своје искуство. Има нечег дирљивог у тој Видаковићевој визији полумртвог бога, нечег у исто вријеме и недовршенијег и трагичнијег него у најславнијем Ничеовом усклику. Кад Ниче каже да бог мртав, ту има неке романтичне мегаломаније, неке пророчке и проповједничке позе, апотеозе себе самог. Код Видаковића, макар пјесму пише као тинејџер, заправо нема позе; уводни стихови су скоро колоквијални, може се замислити нека средина октобра, мало послије Андрићевог осамнаестог рођендана, осјећање да је михољско љето коначно и неповратно прошло, сива магла полегла над Сарајево, два школска друга шетају уз Миљацку, од Прве гимназије према Бистрику, с друге стране ријеке су јаблани, високи, на издуженој овалној крошњи лишће им већ посве жуто, један пријатељ каже другом да су, ето, већ и јаблани жути; чак ни поновљена суморност, оно све је суморно – суморно, ту не дјелује престилизовано. Онда се појави тај полумртав бог, наш добри, а из те синтагме се чује нешто скоро покровитељско. Нема ничеанског тријумфализма, више нека туга, онако дјечија, као кад клинац схвати да његов тата није најјачи човјек на свијету. То је она омладина из На Дрини ћуприје, гимназијалци попут оних из Писма из 1920. године или Андрићевих есеја о Самоковлији, она генерација о којој је и педесетогодишњи Андрић писао младалачки и еxпонтовски занесено. Добро каже Караулац, остало је у Видаковићевој пјесми „нешто од тих шетњи и те јесени, од теме и разговора и гимназијске устрепталости пред путевима живота“, остало је у њој нечег од велике илузије слободе кад је сарајевски гимназијалац полемисао с мртвим Ничеа не именујући га уопште, пун сућути према уморном и полумртвом добром богу. Има у ритму пјесме нечег од инкантације, има у оном понављању у другој строфи, у оном дуго смо га, дуго, чекали, нечег од Црњанског, од Скендера Куленовића, нечег од најбољег пјесничког Бранка Ћопића.
Четири године након што је објавио цитирану пјесму, Видаковић је већ био мртав. Рођен у селу Штрпци код Вишеграда 1891. године, у учитељској породици, као дијете се често сељакао, па је у школу кренуо у Прњавору, други је разред завршио у Бијељини, а остатак основне школе и гимназију у Сарајеву. Студирао је у Бечу и Фиренци; живио неко вријеме у Женеви. Био је у Сарајеву 28. јуна 1914. године. Након атентата спалио је доста необјављених рукописа и побјегао у Србију. Запослио се као наставник у гимназији у Велесу гдје је 2. октобра 1915. умро, кад су већ јаблани били жути и све било суморно, суморно. Царски сонети, једина Видаковићева књига, објављена је 1918, постхумно, исте године, дакле, кад и Андрићев Ex Ponto. Пишући ономад у стиховима свог мртвог друга, Андрић је написао да се у њима виде „туга и жеља његове рођене младости, немирне и кратке“.
