Мухарем Баздуљ
Биљешке о Андрићу (2): Духовна храна
Ових новембарских дана велики број њемачких медија пише од стотину и педесетој годишњици најдуговјечније књижевне едиције на њемачком језику. Наиме, 10. новембра 1867. године издавачка кућа Реклам из Лајпцига утемељила је своју Универзалну библиотеку. Прва два тома која су објављена били су први и други дио Гетеовог Фауста. Књиге су биле јефтине, коштале су двадесет тадашњих центи. Већ сутрадан, лајпцишке новине пишу како је ријеч о најважнијем издавачком подухвату у дотадашњој њемачкој издавачкој историји.
Био је то пророчански увид. Иначе, Реклам се одлучио за такву едицију и избор класичних наслова јер су управо у то вријеме дјела Гетеа и Шилера постајала „јавно добро“, односно за њих се насљедницима више није плаћао ауторски хонорар. Њихове препознатљиве жуте корице за све говорнике њемачког језика су шифра донекле слична оној коју сама представљају црвене корице едиције Реч и мисао (вјероватно и конципиране по узору на ову едицију). Историја ове едиције је нераскидиво повезана с њемачком историјом. Кад су 1917, усред Првог свјетског рата, славили педесетогодишњицу, штампали су специјални комплет од стотину књига за војнике на фронту. У доба Трећег рајха, забрањене су биле књиге јеврејских аутора. За вријеме Хладног рата, у Лајпцигу који је био у ДДР-у постојао је један Реклам, под власништвом државе, док је други у приватном власништву имао сједиште у Штутгарту. Кад се уједине двије Њемачке и Реклам ће поново да се уједини, па је од 1992. једино сједиште овог издавача поново у Лајпцигу.
У стотину и педесет година продато је шест стотина милиона књига из Рекламове Универзалне библиотеке, што ће рећи четири милиона књига годишње, што ће рећи – једанест хиљада књига дневно, једанаест хиљада књига сваког Божијег дана. И то не било којих књига, него редом њемачких и свјетских класика. Објављено је у око три и по хиљаде наслове, а најпродаванији појединачки наслов је Шилеров Вилхелм Тел продат у око пет и по милиона примјерака.
Све је то лијепо, али откуд ова едиција у причи о Андрићу? Ево зашто је ту: У деветнаестом поглављу „На Дрини ћуприје”, у краткој партитури о Томи Галусу, у једној од ваљда најличнијих својих прозних дионица, пишући о младићу који као и „сваки млад човек мора не само да испуни вечне, природне захтеве младости и сазревања него поред тога и да плати харач савременим струјањима духа, па и моди и навикама свога времена, које тренутно владају омладином” те је (што вриједи и за Галуса као књижевни лик и Андрића као стварну личност) „писао стихове и био активан члан револуционарних и националистичких ђачких организација”, Андрић мало потом (пишући и даље о Галусу) дословце каже: „Био је страствен и неуморан у читању. Главна лектира тадашњих младих људи у сарајевској гимназији састојала се од дела из познате и огромне немачке издавачке куће Рецлам’с Универсал-Библиотхек. Те мале, јевтине свешчице са жутим корицама и необично ситном штампом биле су главна духовна храна приступачна ђацима тога времена; из њих су могли да упознају не само немачку књижевност него сва крупнија дела светске књижевности у немачким преводима”.
Ако постоји Андрићев алтер его у његовом опусу, то је управо Тома Галус. И за самог Андрића, дакле, „те мале, јевтине свешчице са жутим корицама и необично ситном штампом биле су главна духовна храна“ и из њих је упознавао „не само немачку књижевност него сва крупнија дела светске књижевности у немачким преводима”. Кад из тешке сиротиње, са дна босанског караказана, овај младић крене да се успиње дипломатским и књижевним степеницама ка самом врху, оно што је научио из ових књига остаће као најдубља суштина и талог испод свих каснијих искустава и сазнања.
Није злато све што сија, али некад се жућкасти папир испостави као злато. Из ове духовне хране, Андрић је створио нову духовну храну за будуће генерације. О томе, ето, размишљам док читам како у Њемачкој прослављају стотину и педесет година континуираног постојања своје најдуговјечније књижевне едиције.
