Мухарем Баздуљ
Биљешке о Андрићу (17) – У Андрићевом кругу: Меша Селимовић, догма и живот
У предавању које је одржао поводом осамдесетог рођендана Иве Андрића, Меша Селимовић је цјелокупно Андрићево дјело језгровито описао једном управо Андрићевом синтагмом: hair и лепота. Три године раније Селимовић је НИН-у дао интервју, у којем је говорио и о властитом односу спрам Андрића: „У критикама се често говори о сличности Андрића и Селимовића прије свега због амбијента, времена у којем се радња дешава, због извјесне сличности филозофије и погледа на свијет, згуснутог искуства; и то је тачно. Једина је разлика у томе што је Андрићев захват далеко шири и дубљи. (…) Што се тиче Дервиша, тај мој роман захваљује доста Андрићу, јер полази од претпоставке, од општих основа које је Андрић инаугурисао, мада се у даљем развоју мој и Андрићев пут разилазе.“
И збиља је тако. Меша Селимовић је сам боље дефинисао свој однос према Андрићевом дјелу него је то успио да учини иједан теоретик или критичар. Дервиш и смрт има, међутим, још једну дубинску сродност са Андрићевим дјелима. И овај је роман hair и лепота.
У својим Сјећањима Меша Селимовић ће испричати причу о стрељању свог брата Шефкије те о предавању које је одржао дан након што је чуо за братову смрт. Основни мотив Дервиша већ је ту. Селимовић, међутим, осјећа да није спреман писати о властитој трагедији, чини му се да би то било сувише приватно, сувише памфлетски, дивља тужаљка која би се само њега тицала. „Зато сам, с упорношћу за коју нисам знао да постоји у мени, почео да се припремам да једном, кад било у животу, урадим тај посао који је све више постајао моја опсесија. (…) Увјерен од самог почетка (можда и погрешно) да ћу своју животну тему моћи да обрадим у облику романа, одлучио сам да занатски савладам технику романа.“
Важна је овдје ова синтагма животна тема, као и термин опсесија. Ријеч је заправо о оној врсти теме о каквој говори Киш у Часу анатомије, теми која аутора опсједа интимно, што ће рећи интелектуално и морално или у некој лирској симбиози интелектуално-моралног. У истој књизи Киш ће рећи и сљедеће: „Писац се лаћа, дакле, теме која је за њега значајна, релевантна, узбуђујућа (…) тај занос који диктира тема и који из те теме произлази, јесте само друго име за истинитост, за литерарно поштење. Ако је ствар потекла, дакле, из тог дела сензибилитета, из те неминовности да се тема, да се проблем изручи из себе, онда ће чак и неки књижевни, технички, реторички проблеми и моменти да се реше (могу да се реше) и да се организују тако рећи сами од себе и да на тај начин постану другостепеним: уметничко ће дело живети од сопственог пламена, од сопствене ватре која из њега зари.“
Селимовић се годинама борио с језиком и техником, но кад се ухватио опсесивне теме, ствари су се скоро волшебно поклопиле. Своју савремену муку смјестиће у историју („Зашто сам отишао у историју? Можда и зато што сам се плашио директне фактографске силовитости теме и приватне омеђености, која би ме опет могла повући у нежељено афективно реаговање. А ја сам желио да из ње извучем њен универзални смисао.“), а комунистичку догму смијениће она вјерска.
У свом есеју Дервиш и песник Мухарем Первић је написао и слиједећу сјајну констатацију: „Оно што су завичај и јудаизам за Кафку, то су Босна и ислам за Селимовића.“
Меша Селимовић каже: „Дервиш и смрт је књига о љубави и мржњи, догми и животу, личном и неличном, издвојеном и општем.“ Не могу ове ријечи, међутим, објаснити умјетничку магију ове књиге. У Сјећањима је Селимовић на дванаест страница објавио својеврстан дубински синопсис свог великог романа или – како он сам каже – шематски нацрт анализе структуре романа. И макар та шема може послужити као згодан подсјетник главних смјерница радње, она се вјероватно и нехотице испоставља више као својеврсна ауторска мистификација. Јер из структуре се ишчитава само труд, а правог умјетничког дјела нема – учи нас Цветајева – без труда и чуда. Чудо је било савезник Селимовићев у компоновању овог чудесног романа.
Селимовић дословце каже да је у жижи његовог романа „сукоб личног осјећања и политичког увјерења“. Новинари су један интервју са Селимовићем започели питањем ко је уствари Ахмед Нурудин, а добили су сљедећи одговор: „Дервиш је сваки човјек који вјерује у одређену идеологију, без обзира коју и какву. То је и вјерник и комуниста, свако ко се учвршћује у општој догми.“ Сва су ова – назовимо их тако – „политичка“ читања, наравно, посве легитимна, но Дервиш се заправо на самом крају претвара у скоро егзистенцијалистички текст, оправдавајући властити наслов. Кад пред сами крај наратор завапи: „Умукните пијетлови, стани вријеме!“, Селимовићев Дервиш надилази сваки социјални контекст и прелази у чисту поезију.
