Мухарем Баздуљ
Биљешке о Андрићу (11): То је тај фундамент: О Травничкој хроници
1904. године, у вријеме кад је Иво Андрић био дванаестогодишњак, у Сарајеву су објављени дијелови преписке Пјера Давида, француског конзула који је столовао у Травнику с почетка деветнаестог вијека. Ову је вриједну документарну грађу приредио Вјекослав Јелавић, а публикована је у Гласнику Земаљског музеја. У то доба Андрић је сарајевски гимназијалац и могуће је да се управо из овог извора први пут мало боље упознао са једним дијелом богате историје свог родног града. Непуну четврт вијека касније у Андрићев живот улазе, на сасвим специфичан начин, конзулска времена. Он, наиме, службује у Марсељу као југословенски вицеконзул.Близину Париза Андрић ће искористити у књижевне сврхе: закопаће се у архиву француског Министарства вањских послова и помно проучити документацију везану за француски конзулат у Травнику. Гомилу грађе Андрић ће копирати или на други начин забиљежити, а затим ће у наредних петнаестак година неколико пута навраћати у Травник да би у суху скелу података и чињеница лакше удахнуо дах живота. Скупљање грађе бијаше удио труда, а почетком четрдесетих у Андрићевом београдском стану збио се удио чуда и исписан је генијалан роман.
Ако бисмо у цјелокупном Андрићевом опусу тражили класичну парадигму врхунског романа била би то управо Травничка хроника. Три су неспорна Андрићева врхунца кад је ријеч о дужим прозама: Травничка хроника, На Дрини ћуприја и Проклета авлија. Проклету авлију, међутим, неки књижевно-теоријски пуританци избјегавају због краткоће назвати „правим“ романом, а огроман временски распон На Дрини ћуприје измјешта и ово дјело из неких старински замишљених романескних оквира. Јасно је, наравно, да је роман протејска форма и да роман данас све „гута“, ма шта неки мислили о томе, но управо је Травничка хроника дјело које ће и највеће цјепидлаке без премишљања прозвати романом. Француски конзул Давил главни је лик романа: радња, у правом смислу, почиње његовим доласком у Травник, а завршава његовим одласком – садржај романа сабијен је у тих седам година. На Дрини ћуприја не може, наравно, имати главног јунака на начин на којег га има Травничка хроника (изузев ако бисмо „јунаком“ сматрали управо мост). Међутим, ако бисмо Хронику и Ћуприју сматрали прозама о градовима, прозама у којима су јунаци заправо градови, онда би На Дрини ћуприја била роман, а Травничка хроника – новела; На Дрини ћуприја говори о читавом животу (турског) Вишеграда, а Травничка хроника – управо по оној „школској“ дефиницији новеле – о круцијалном моменту у животу Травника.
Крајем педесетих година прошлог стољећа студентица романистике Власта Пилар у писму је упитала Андрића шта га је понукало да напише Травничку хронику. Суштину свог одговора писац је сажео у слиједећу реченицу: „Од почетка мог књижевног рада мене је занимао додир Истока и Запада, у виду сарадње као и у виду судара.“ У Травничкој хроници позорница овог судара јест град Травник. Бујица историје у уској ће лашванској котлини, антологијски успоређеној са напола расклопљеном књигом, на понешто бизаран начин спојити Исток и Запад. Французи, Аустријанци, Турци и домаћи босански свијет подијељен с четири вјерозакона сусрећу се и сукобљавају, сарађују и сударају се на страницама овог романа. У њему се, по свој прилици, крије и суштина Андрићевог осјећања свијета.
Травничка хроника једно је од оних великих, највећих, књижевних дјела, а таква заправо увијек остају непрочитана. То је књига која се чита много пута, а свако ново читање, уз ново вријеме и нове околности, открива нам нешто ново. На један начин могли смо читати Травничку хронику прије, рецимо, петнаест или тридесет година, док ће нам данас и глобална и локална атмосфера открити у овом генијалном роману потпуно нове валере. Посебна прича је Андрићево књижевно мајсторство у кориштењу документарне грађе. О томе је Мидхат Шамић написао изврсну књигу Историјски извори Травничке хронике. Данило Киш се у Часу анатомије у овом контексту често позивао управо на Андрића као свог учитеља.
Травничка хроника можда је и најбољи роман икад написан на српском језику. То је роман који је 1962. године био најчитанија књига у Аустрији. То је књига преведена на десетине језика, књига која се већ деценијама с пажњом чита у цијелом свијету. Добитник Нобелове награде за књижевност четрдесет и двије године након Андрића, велики јужноафрички писац Ј.М. Цоетзее, за Андрића у једном есеју каже да је substantial novelist – што ће рећи: битан, супстанцијалан, темељан романописац, у свјетском контексту, разумије се. Травничка хроника је темељ Андрића-романописца, фундамент једног темељног опуса свјетске књижевности.
