Милан Ружић

Безгрешни грешници су најгора врста

12.08.2015.

Има на овом свету трагичних људи на које се неким чудом увек залепи кривица. Јури их целог живота и качи се на њих попут каквог крпеља, трујући им крв и душу бригом и неправдом. Како ко погреши, тако тражи једног таквог човека да му пребаци свој терет на плећа и да га натовари тако да му, ако ништа мање, бар ноге клецну и приближе га земљи. Не мора то бити велика кривица. И малих кривица се људи одричу па бацају на ове мученике. Неће више нико да буде крив ни за шта. Дошло време кад је срамота погрешити, а као склоне грешкама нас је и Бог начинио, па онда празноглавци и не схватају да својим наводним безгрешништвом ударају на Бога. Погреши, признај и опростиће ти неко. Не неко, него Бог као први, а ако будеш имао среће, опростиће ти и други. Не можеш остати безгрешан у свету у којем дневно начиниш бар десет грешака. Него је теби лакше бацити те грешке на неког случајног пролазника који ни сам не зна шта ће са собом, а не са твојим грешкама. Па неће њему Бог судити за твоје грешке, већ теби. Слеп је народ, али Бог није. Он зна шта си ти урадио и коме си грешку своју пребацио и на леђа набацио.

Али, на овом нашем свету где се нико више Бога ни не плаши, сви нападају онога ко на леђима носи кривицу. Најлакше је за некога казати да је нешто лоше рекао и тај је већ обележен кривицом. Нити се зна да ли је рекао, коме је рекао и шта је рекао ако је уопште и отварао уста, али сви знају да је крив. Крив је за све оно што су други урадили, а нико им ништа не сме, па су све набацали на њега и он сад изгледа као навиљак свеопште кривице, просушене и тешке, теже него што је била као сирова и тек откинута и на њега бачена.

Нема на земљи више ни правде, а ни сумње, већ је све онако како неко каже. Не сумња се ни у једну једину реч, а не у нечију кривицу. Увек је неко крив, па нек је и Бог. Њега, колико видим, за све криве и све му муке и мистерије неразрешене на леђа намећу. Он је своју, са њихове стране проречену, кривицу већ на леђима у виду крста носио и на тој кривици је разапет и из те кривице васкрсао, а страдао је због туђе речи и наметнуте кривице.

Безгрешни грешници су најгора врста и увек ће наћи некога да опере њихов статус и њихове грехе, како би они остали неукаљани. А то што им душа мртва у дубини лежи и што су одлучили уживати до Судњега дана када ће и то пребацивање кривице пребацити на неког другог пред Оним који све зна, то их ни најмање не интересује. Мисле да ће се извући.

Само ми је жао оних који туђе кривице носе јер ће их, док год причају, неко кривити, ако не због изговореног, онда због оног што ће умислити да су изговорили.