Слободан Антонић

Бестидност

13.11.2020.

Слободан Антонић (Фото: in4s.net)

Сахрана митрополита Амфилохија избацила је на површину два типа бесрамља, једнако примитивна и гнусна.

Први тип је бестидност лицемерја. Исти они таблоиди који су митрополита најбезочније клеветали, сада су, наједном, почели да лију крокодилске сузе. „Туга до неба!“, вапио је Информер преко целе насловнице. „Ђеде, живећеш док је Срба!“, заклињао се, такође на насловници, Ало, „Мистерија смрти Амфилохија Радовића“, узбуђивао се Српски телеграф…

А пре тога? Ево неких наслова с прве странице:

Информер

• „Пропустио историјску прилику: Амфилохије није успео да у разговору с Марковићем издејствује једнак положај СПЦ у ЦГ!“;
• „Сад је све јасно: Амфилохије ради за Мила!“;
• „ШОК! Амфилохије и Мило заједно забрањују Вучића у ЦГ!“;

Ало

• „Милов владика напао Србију“;
• „Тајни састанак Мила и Амфилохија у Будви“;
• „Амфилохије проклиње Вучића – Ђукановић стоји иза завере!“;
• „Амфилохијев премијер се одрекао Косова“;

Српски телеграф

• „Амфилохије црта Вучићу мету на челу по налогу Ђукановића“;
• „Амфилохије на челу Милове цркве“;
• „Амфилохије хвали власт која одузима српске цркве“;
• „Паклени план Мила и Амфилохија: Договорили отимање светиња“;
• „Амфилохије спрема сачекушу за Вучића“.

За живота га најстрашније клевећеш, а онда му дођеш на сахрану, плачеш и кунеш се да ћеш га вечно славити – школски пример лицемерја. Пих.

Други тип бестидности је демонско сиктање на покојника и на све који га жале. Митрополит је још за живота вређан – као да није људско биће које се у јавности, свеједно колико нам се не допада, ипак не сме дехуманизовати и понижавати. Звали су га „Ристо Сотона“ (Грухоњић, Чонградинова, Чанак, Видојковић, Вукашин Обрадовић, Autonomija.info, Espreso, E-novine), „ајатолах Амфилохије“ (Кишјухас, Томислав Марковић, Вук Драшковић), „пуковник у мантији“ (Беба Поповић, Јелко Кацин, Михаило-Мираш Дедеић, Саша Илић)…

Но, чак и највећи бестидници гледају да се уздрже од увреда у часу смрти или сахране. Не и овдашњи твитер-селебритији. Oни се баш тад највећма развеселе:

• Срђан Пухало: „Био је љубитељ ратних злочинаца, шовиниста, хомофоб, женомрзац“;
• Анита Митић: „Није да ћу сузу да пустим“;
• Никола Крстић: „Да ипак спремимо ми глогов колац, ко зна, можда се Ђедо повампири“;
• Јована Глигоријевић: „Ови изложили отворен сандук да леш цмачу, па, јеботе, да ли сте нормални?“;
• Милица Пештерић: „Целивали су ковид покојника?!“
• Весна Пешић: „Ја то не могу да гледам, с таквим народом ми тражимо `изборне услове`?“; „Ужас, колико је социјализам био напреднији, не могу да се навикнем на народно-црквени примитивизам“;
• Драган Бурсаћ: „Какав застрашујући култ смрти, средњовјековље у свом пуном сјају“;
• Невена Бојичић: „Депласирано је ишчуђавати се над аморалношћу људи који се представљају као верници“;
• Звонимир Тот: „Кад умре једно клерофашистичко ђубре, он не постаје светац већ само мртво ђубре“;
• Дашко Милићевић: „Људи, побогу! Сачекајте да буде мошт па онда навалите на сисање! Верујте јаче-јаче, веееерујте бооооље, следбеник Ђедов стиже да кољеееее“!
• Стеван Филиповић: „Политичка тема број 1 у Србији данас је култ обожавања весника мржње и рата Амфилохија, клеро-национализам, и чињеница да постајемо православна џамахирија“;
• Иван Крстић: „Зашто овом Бећковићу уопште дозвољавају да говори?“;
• Александар Оленик: „Данашњи српски свет је на гробљу, ова идеја увек пуни гробља, на правом су месту“.

На сам дан сахране огласила се, нарочитим коментаром, и Биљана Србљановић. Она нам је већ позната по маштовитим конфабулацијама – попут оне о плавокосом дечаку из Сребренице, којег генерал Младић милује по глави, е да би дететова лобања, затим, била пронађена тек стотинак метара подаље (човек жив и здрав), па све до идеје да је твит В. Ђукановића могао да изазове два дана уназад напад на М. Антонијевића у Хрватској.

Овога пута, она је исфантазирала – и то баш на дан сахране – да је Митрополит „изложен у климатизованом сандуку са стакленим поклопцем“, при чему је његово тело „балсамовано и припремљено за идолопоклонство“. Тај сандук и то балсамовање мора да су били тако савршени да нико од хиљада оних који су блаженопочившег целивали није ништа приметио.

Она даље тврди да је преосвећени умро због „неразумевања хигијене живота“ (!?), и протестује против „сујеверног убеђења“ да покојника не треба грдити и ружити. Зато она и објављује да Митрополит „није био добар човек“, јер је био у „дубоком неслагању с новим добом“, те да је био „богослов етничке нетрпељивости, заштитник убица и крволока, проповедник мржње и смрти за све који су другачији“.

Србљановићева, на крају, једноставно лаже (то је када неко говори неистину с намером да нанесе некоме зло) да је Митрополит тежио „ЦГ и Србији без Бошњака, без и самих Црногораца“ (неистина), да је „над одром Ђинђића практично проклињао убијеног премијера“ (неистина), да је „правдао његове убице и то нимало метафорично, већ директно“ (неистина), да је „слао клетве на Београд због `смрада содомије`” (неистина), те да је „викао да корона не постоји и да је се не треба плашити“ (неистина). Ова „хигијеничарка живота“, на крају, дерогира Митрополита као неког „ко нам се из гроба смеје – радостан што и мртав успева да еманира мржњу, да застраши слабе и да произведе кукавичлук“. Стварно, потребан је посебан мозак да све ово смисли – честитке на „креативности“.

Наравно да наша пристојнити-Србија није нашла ништа зазорно у томе што Србљановићева бљује отров на покојника баш у часу док га сахрањују. Па шта, објаснио је Веран Матић, „мислим да је веома морално чистити у свом дворишту“, па и кад износе умрлог, шта мари, вест заправо и није клеветање покојника већ је вест то што је сирота наша хигијеничарка живота постала жртвом „атмосфере хајке и линча која је натерала ауторку да поискључује све уређаје преко којих стижу (поруке? – С. А) и затвори се у четири зида“. О јадна Биља, шмрк-шмрк, како су само ови Срби грозни…

Запрепашћујуће је колико ти је, само ако си наш, одмах све дозвољено. Не дај боже да се неко од нас превари па да исмева људе због њиховог изгледа или болести. Али, Србљановићка, е то је већ нешто друго. „Атанасије Гипсана Крагна Јефтић“, „Иринеј Пиксла Буловић“,  „морбидно угојени глумац“ (Петар Божовић) „од двеста кила“, „има проблем с парадентозом“ (за новинарку М. Стевановић)… Ха-ха, баш духовито, „гипсана крагна“, „пиксла“, да пукнеш од смеха…

Једнако је Биља била духовита и када је на твитеру написала: „Појачано обезбеђење Драгану Јочићу, што? Па неће да бежи“. Ха-ха, разумете, „па неће да бежи“, и-хи-хи!

„Извињавам се што нисам саосећајна, али имате још десет минута да допливате до галерије Штаб, на промоцију романа Парадајз“, написла је за време обреновачке поплаве. Да „допливате“, а-ха-ха… Срби се безвезе наљутише, а наша Биља се само мало „заиграла на твитеру“ – како је то лепо објаснио Радивоје Цветичанин у Данасу.

А кад је наша Биља ухићена да купује кокаин, па се нагодила да буде сведок-сарадник против господина Милоша Станојчића, звани Шоне, да плати 200.000 и да после буде – ником ништа, е и онда је Данас имао много разумевања за нашу Биљу. Па је Златко Паковић лепо објаснио да „једна зрела и независна личност“ каква је наша Биља, позната по „истинском залагању за демократизацију друштва“, има – пазите сад – „право на приватни одушак“ (и словима: ПРАВО НА ПРИВАТНИ ОДУШАК!!!), па је стога Паковић, строг али праведан, какав га је, ето, Радомир Константиновић дао, осудио „покушај да се јавни углед једне ангажоване интелектуалке, стицан дугогодишњим личним прегнућем, у једном трену, сведе на ниво криминалног лица“.

Наравно! Они имају „право на приватни одушак“, они имају право да вређају, они имају право да лажу, они имају право да се ругају туђим сузама… А ми смо „фашисти“, „крезуби“, „клеро-нацисти“ и „гипсане крагне“, ако их у том њиховом праву нечим узнемиравамо или, сачувај боже, због какве ситнице закерамо.

Но, када разгрнемо све те слојеве извештачене „урбаности“, одмах провири њихов дилувијални примитивизам. То се лепо видело баш приликом сахране Митрополита. Страх од леша је човекова исконска, готово животињска бојазан. Одмах по издисају, покојник се нагло мења. Његов поглед је угашен, уста затегнута, губе се танане црте лица… Умрли као да постаје друга особа – смрт га „узверује“. То код нас изазива инстинктивни страх, зазор, жељу да се од упокојеног побегне, или да се он што пре уклони  (овде 86-88).

Али, чак и код дивљака тај исконски страх уравнотежен је културом односа према мртвима, кроз обреде којима се умрлом одаје поштовање или исказује љубав. То посебно одликује развијене културе, које су одавно савладале страх од мртваца. Код Срба су, рецимо, веома дуго „покојници у великом народном поштовању“ (овде 133). То се види и по томе што још Душанов законик изједначава ископавање и спаљивање умрлог – с убиством (чл. 20). Веровање у бесмртност душе ствара обичај да се бегунци од погибељи склањају, зарад заштите, на гроб угледника (овде 134) – он је, на неки начин, и даље жив и својим невидиљивим присуством заштитиће невољника.

Наши селебритији, међутим, нису чак ни на нивоу дивљака који су тек почели да се култивишу. Њихов страх од леша нема ограничења ни у култури, ни у моралу. Наравно, без веровања у душу, умрли је тек леш, само труљење и смрад. Отуда Србљановићкина перверзна фантазма о „балсамовању“ и „климатизованом сандуку“. Заправо, у овом случају, на делу је још и ковид-леш: извориште куге коју преузимају и даље шире чак и они који су само бацили поглед на покојника (Невена Бојичић: „Депласирано је ишчуђавати се над аморалношћу људи који се представљају као верници“ – јер, православац је ваљда кужан per definitionem).

Свако ко има нешто свето разуме и поштује светиње других. Не руга им се и не омаловажава суграђане који до њих држе. Али, не и наши селебритији. Они се, како смо видели, понашају као дивљаци. Сваки социолог или антрополог разуме да је посебан однос према умрлим саставни део елементарне друштвене културе и хуманитета. Да није тако, мртве бисмо једноставно бацали у најближе контејнере. Људскост у нама каже да и мртви имају право на достојанство. А право на достојанство имају и они који своје мртве поштују и за њима жале.

Наши селебрити, међутим, не само да не осећају чак ни нелагоду када се изругују нашој жалости и вређају наше мртве. Они се, заправо, тек тим увредиљивим изјавама и речником потврђују као део овдашње аутоколонијалне елите. Зато је тај примитивизам толико јак. Отуда толика бестидност и безобзирност.

Последица је да се од Србије тиме систематски ствара једно дехуманизовано и варварско место – које просто зазива великог белог господара. Јер, за наше селебритије ми – обични, свакодневни Срби – заправо и нисмо људи. Ми нисмо њихови суграђани, према којима би имали икаквих обзира. То је само још један допринос мрачној идеологији колонијалног запоседања ове „територије“ и потчињавања подљудског становништва евроатлантском цивилизовању  (Весна Пешић: „Ја то не могу да гледам, с таквим народом ми тражимо `изборне услове`?“).

И ето још једне племените чинидбе нашег митрополита. Јасно се показало одурно лице наше (ауто)окупационе елите. Они, како се поново видело, и нису наша елита, а ми нисмо њихов народ.

Ова супстанцијална напетост не може се разрешити другачије до да или они себи направе нов народ, или да ми себи изградимо нову елиту. Они увелико раде на своме, а ми – да ли смо уопште и почели?