Желидраг Никчевић
БЕЛОРУСИЈА
Причам у кафићу са релативно образованим и културним, свjетским људима. Свуда путовали, нон-стоп чатују и стримују, такорећи елита. Свезналице. Из чиста мира, али са нескривеним кругодвојкашким презрењем потежу из рукава крунски геополитички аргумент: Лукашенкова Белорусија!
Па добро, људи, осим тих имена, те двије страшне ријечи, знате ли и неку трећу, на исту тему? Можда и читаву реченицу – о тој држави и народу? Да ли сте некад били тамо, у њиховим градовима и селима? Да ли сте ли видјели те мушкарце и жене, како ходају улицама, пољима и шумама, јесте ли чули како пјевају? На чему се заснива ваша нетрпељивост? Да није та злогласна Белорусија некад неког напала, опљачкала или тешко увриједила? Не? Не знате? Баш ништа, осим „Лукашенко-Белорусија“? Па чиме вам се онда Белорусија толико замјерила? А ја сам био. Чуо и видио. И показали су ми много, ох, како много до темеља сатрвених насеља чије је беспомоћно становништво крвнички побијено у европском налету, на путу према Москви. А побили су их без оклевања, трећину прекрасног белоруског народа, њемачки и западноукрајински нацисти, по плану и команди релативно образованих и културних људи, скоро елите, са чијим следбеницима ви сад безбрижно и бездушно чатујете, бистрећи свјетску политику.
Оставио сам их да чаме у дорћолском EU подруму. Још су тамо.
