Зоран Шапоњић

Беда новинарства

01.07.2022.

Када се пре месечак дана 2.000 украјинских плаћеника, војника, припадника  других постројби, предало руској војсци, неки моји колеге у Београду то су назвали – евакуацијом! Из пакла „Азовстаља“ у Маријупољу, где су разоружани, Украјинци и плаћеници евакуисани су  у – руске затворе где их чека истрага за почињене злочине, суђења, дугогодишње робије.

Заиста јединствена евакуација! Невиђена у досадашњој историји света и ратовања. Али, кад треба медијски покрити поразе Украјинаца све је дозвољено. Некако слично, читао сам негде, у Берлину су описивали последње дане Паулусове Шесте армије под Стаљинградом, у зиму 1942. на 1943. годину. Исто тако Руси их евакуисали са Волге кроз Москву право у Сибир.

Синоћ, на истом порталу, читам, не верујем својим очима. Извесна новинарка бриљира. Пита у наслову, дословце – „Зашто је одлазак руских војника са Змијског острва досад највећа победа Украјине“

Повлачење Руса у знак добре воље – највећа победа украјинског оружја? Бриљантно! Фасцинантно! Ма, сјајно! Изванредно! Ако немају друге победе – може и ова!

Привучен насловом потражим у тексту под поменутим насловом одговор на постављено питање – нема га. Да украјинске постројбе нису, којим случајем, војно притисле руске снаге на Змијском острву па се Руси, налазећи се у безнадежној позицији повукли, не пише ништа! Нема ни било каквог другог образложења тврдње из наслова о „великој победи Украјине“. Тек цитат извесног дописника „Економиста“ који вели да „ова победа значајно смањује изгледе да се руска војска искрца у Одеси“.

Бриљантна колегиница даље подсећа како су Руси дошли на Змијско оство у Црном мору те да се „првобитно веровало“ да је, пазите сад, „руска морнарица убила све граничаре и војнике“, међутим, „касније се испоставило“ да је „13 украјинских држављана који су били на острву живо и да су у заробљеништву“.

Бриљантно! Фасцинантно заиста! Ма сјајно.

Уместо да подсете да су управо са овог портала данима пуцали насловима о „ликвидацији украјинских војника на Змијском оству“, да их је Зеленски све редом посмртно одликовао орденима за јунаштво, да су безочно лагали, сада кажу, просто, „касније се испоставило да су украјински држављани живи“. То што се испоставило да су колеге много, али баш много лагали, нема везе.

И тако. Од евакуације из Азовстаља до велике победе на Змијском оству. Пуца београдска НАТО пропаганда по Србији. Ни стида ни образа. Да ли колеге, новинари и уредници читају оно што напишу? Да ли своје наслове који пут просеју кроз ако не етичко, морално, оно бар логичко сито?

Ма јок. Циљ не бира средство.

Поред наслова о „великој победи Украјине“ јутрос освануо нови. Пише „Сви најјезивини напади Русије на цивилне објекте у Украјини“.  Да се Србину читаоцу подигне коса на глави над руским злочинима.

Пише како је напад на тржни центар у Кременчуку у Украјини шокирао свет. Да се чују све гласније оптужбе на рачун руских снага. Веле и да, нажалост, ово није једини тако бруталан напад од почетка руске инвазије на Украјину.

Даље се на списку „најјезивијих руских напада“ помињу позориште у Маријупољу, болница у истом граду, „зверства у Бучи“, убиства у реду за хлег…

А докази? Они непобитни? Ни трага ни гласа! Ознака фактчекера да се ради о непровереним вестима? Ма јок. Изјава из Москве којима се везе руске војске са свим побројаним „најјезивијим злочинима“ просто демантују, које се, истина, помињу у тексту, у наслову који већина прочита, нема. Ту само пише „Сви најјезивини напади Русије на цивилне објекте у Украјини“. НАТО пропаганди у Београду све је дозвољено.

Било је тога за ових четири месеца много и биће још! То је сигурно. Сад, да подсећам колеге да сем екрана рачунара постоји и једно парче коже између носа и ушију које се зове образ, које сваког јутра у огледалу погледамо, па нам се још учини да га је лако опрати, мало сапуна и воде, а није тако, не вреди.

То или имаш или немаш.

Са тим се сви родимо. Једино, неко кроз живот, колеге, прође светла образа, неко га испрља. А то се не пере тек тако.

Једно знам. Како која година пролази, а овакви примери се један по један таложе, све ме више, кад сам међу људима, срамота да поменем чиме се, ево већ 33 године, бавим.

И, дође ми често, да у земљу потонем.

Од те исте срамоте.