Желидраг Никчевић
Басара у нестајању
Желидраг Никчевић (фото: С. Гарић)
Ево, преслишавам се, као да је сад уопште важно ко је грешан: ја као наивни читалац, или Басара као писац који је са мог хоризонта нестао. Почећу ипак с боље стране, мада је онда читава прича још тужнија.
Наша културна јавност, а нарочито претенциозни критичари, националну књижевност радо представљају као кохерентну цјелину, у којој нема случајности, која се развија органски и у коју онда згодно уклапамо наше идеје о друштву, прошлости и будућности. Мада нам обично искуство говори да је писац такође човјек са успонима и падовима, са погрешним процјенама, заблудама, лутањима и тржишним хировима, ми ипак дјело једног аутора најчешће желимо да видимо као цјелину, у којој се разлике наводно подупиру, да би резултирале срећним јединством. Тај приступ јесте заводљив, нема сумње, и олакшава нам посао, али је очигледно погрешан – добар примјер може да буде управо успење и суноврат приповједачког талента Светислава Басаре.
Припадам генерацији која је са великом пажњом пратила настајање и појаву сваке његове књиге, пристрасно и чак са неком врстом страначке загрижљивости, као да је у близини те литературе наслућен неки скоро па епохални естетско-филозофски интерес, нека заиста реална шанса новије српске прозе. Нико се није баш много удаљавао са подручја за које се претпостављало да ће ускоро постати мјесто раскида са омраженим приповједачким конвенцијама. Другим ријечима, у Басарином успјеху почели смо да препознајемо „више циљеве“, подлежући старој обмани да ријека времена прави одлучни заокрет баш овдје, баш ове године.
Међутим, брзо се испоставило да је Басара неупоредив – и непредвидив. Од оних готово револуционарних Прича у нестајању па надаље – Peking by Night, Кинеско писмо, Напукло огледало, Фама о бициклистима – не можете се уопште преварити у погледу његове апсолутне самосвојности. Што се њега тиче, ауторска права заиста нису морала бити заштићена. Није било никакве опасности да га помијешате са неопрезним млађим и прикривеним старијим следбеницима, што није баш чест случај код писаца које сматрамо важним за шира поетичка кретања, а у ствари су просјечни и препознатљиви само захваљујући изузетним напорима критике и њеној потреби да једне обавезно унапреди а друге обавезно деградира. Код Басаре је ту ствар била јасна у само неколико реченица: одмах сте знали да је у питању нешто посебно, различито од свега што се може наћи у околним часописима.
Још нешто као увод, са неопходним симплификацијама. У општој атмосфери претпоследње деценије прошлог вијека, дакле ту негдје између Киша и Албахарија, а прије Горана Петровића, почиње да лебди потиснута чежња за властитим ремек дјелима. Отуда, чини ми се, и наглашена поетичка езотерија млађих српских писаца, отуда и страх од утицаја праћен махиналном деструкцијом затечених приповједачких образаца. Не заборавимо, читава ствар почиње под дивовским сјенкама Киша и Пекића, а затим и Павића. Албахаријевом и Басарином заслугом то наслеђе почиње да прима прве постмодернистичке ударце, најприје без видљивих последица, али онда, кад Басара у брзом темпу осваја и критику и читаоце, што није мали подвиг, постаје јасно да нова литература није само деструкција, него да она брине властиту бригу, на властитом терену, и чак побјеђује властитим средствима.
По класичној формули Умберта Ека, постмодернизам је „иронија плус занимљивост“. А може ли уопште доћи до срећног брака између интелектуално-снобовског иронизма и комерцијалне занимљивости? Није то баш једноставно питање. У сваком случају, изгледало је да Басари као ником другом полази од руке да истовремено буде квалитетан и популаран. Његова проза заиста је личила на некакву примијењену и лаку филозофију, на заводљиву, необавезну и лепршаву теорију, иако се предосјећало да прича није нимало безазлена. Могао се ту наслутити солипсистички универзум лишен конвенционалне дубине, перспективе и времена, гдје људско искуство очигледно и није ништа друго осим фикције. Сваки догађај је фикција. И обрнуто. Све се колеба на тој граници.
***
Ово чега се сад присјећам, преслишавајући се, већ сам написао поводом Уклете земље, а последња реченица тог текста гласила је: „Наравно, остаје питање колико дуго ће Басара производити тако безусловно колебљива дјела, прије него што не дај боже склизне у повлађивање масовној публици.“ И баш тада, чини ми се, он је склизнуо. Опијен славом и колумнистиком, и још понечим, Басара почиње да жури, без икаквог умјетнички оправданог разлога. Чаршија – одједном омиљени Басарин топоним – жуди за скандалима и провокацијама, то је њен прастари обичај, а он јој широкогрудо излази у сусрет, публикујући очигледно недовршене, аљкаве рукописе. Књиге се нижу једна за другом, до сабраних дјела, и још даље. Руси за такав случај имају добар израз: словопролиће. Аплаузи су постали млаки, рутински, а Басара предвидив и упоредив са сваким оближњим егзибиционистом. Препричавају се квазимистичне теорије јово наново, крхки текст се у паници све чешће ослања на баналне кулоарске анегдоте и сирову дневну политику, наводно опозициону, немотивисана вулгарност затрпава и оно мало преостале стилске елеганције… И није овдје проблем Басарина тврдоглава склоност друштвеним и књижевним скандалима, нити његово насртање на тзв. националне ауторитете – тога је увијек било, и понајвише у великим националним књижевностима. Уосталом, божји дарови се не добијају за добро учење и примјерно владање. Не – проблем је у томе што његов рукопис више не може да опстане на некадашњој надморској висини, што божји дар трагично ишчезава, што се она граница између догађаја и фикције сасвим погубила, па аутор са својим картонским јунацима тумара лавиринтом који више није судбина, него чиста и монотона симулација. У ствари, све мање чиста – и због тога ја више не могу да читам Светислава Басару, ни на насловним страницама најтиражнијих српских новина.
