Мирослав Лазански

Балвани наши свакидашњи

27.09.2015.

Европа је изазвала овај хаос, а ми на Балкану треба да га решавамо. И још се међусобно исцрпљујемо блокадама.

За време Другог светског рата железнички саобраћај између Београда и Загреба био је блокиран, односнo у прекиду у укупном трајању од 72 сата. Вермахт се ефикасно побринуо да се одмах поправи и осигура оно што су партизани на подручју Славоније порушили. Победили смо Вермахт 1945. Неколико година касније,после резолуције Информбироа, Југославију су економски, политички и војно блокирале земље социјалистичког лагера, односно тадашњи Совјетски Савез и његови савезници. Касније су се Совјети извинили, после њих наравно стигло је извињење и осталих. Онда су дошле деведесете године прошлог века, па су политичари из Загреба, али не само они, блокирали решавање југословенске кризе на цивилизован и општеприхватљив начин. Није било Вермахта да то ефикасно спречи. Претходно је Србија упала у платни систем СФРЈ, мало „посудила“ пара, онда су „вриснули“ у Словенији и Хрватској одбивши да уплаћују у војни буџет. Затим је блокиран систем регрутације војника ЈНА, па је онда и ЈНА упала у политички већ претходно блокиран систем земље. Затим су Срби у Хрватској, односно у Крајини, блокирали путну и железничку комуникацију између Београда и Загреба. Балванима.

Онда су у септембру 1991. Хрвати блокирали ЈНА у касарнама у Хрватској. Минама, жицом, препрекама, наоружаним формацијама гарде. Онда је ЈНА блокирала све луке и аеродроме у Хрватској. Ратним бродовима и пешадијом. Затим је НАТО 1992. године увео поморску блокаду обале СР Југославије. Шеста флота уз нешто бродића осталих верних НАТО савезника. Онда је група утицајних и веселих српских интелектуалаца одлучила да блокира међународни саобраћај на Дунаву тако што су разапели ланац преко реке и на њега обесили натпис „Стоп пловидби“, па су Немци с правом побеснели, јер је тиме била угрожена њихова економија и пловидба каналом Рајна–Мајна–Дунав. А није било ни Вермахта да уклони ланац, који је чуван, односно блокада је одржавана уз помоћ једног вучјака у чамцу усидреног поред ланца…

Онда је Милошевић 1994. увео блокаду Републике Српске на реци Дрини. Уз помоћ полиције. Истина, та блокада је више била фолирање, јер је наша полиција увек била народна милиција, увек уз свој народ и није благонаклоно гледала на ту блокаду. Затим нас је НАТО опет злочиначки блокирао 1999. године уз истовремену оружану агресију на нашу земљу. У интервалима између свега тога повремено су нас блокирале поплаве и снежни наноси, што донекле вреди и за наше драге суседе, односно комшије.

Поштено гледајући, историја ових простора, заправо је историја разних блокада. Како на путевима и железницама, тако и у главама. Балвани наши свакидашњи. Од Триглава до Вардара. Но, будући да имамо велико искуство у трпљењу разних блокада, знамо како их и пробијати. На све могуће начине. На најновију хрватску блокаду одговорили смо контраблокадом, на шта су Хрвати одговорили „контра-контраблокадом”. Ми смо се унапред одрекли нашег новог потеза „контра-контра-контраблокаде”, па смо сведоци призора како путници пешке прелазе границу, што је врло племенит потез Хрватске, јер ако већ мигранти морају границу да прелазе пешке, што и Срби не би исту границу прелазили пешке? Да се не би разликовали од миграната, да буду у истој позицији, што је заправо још једна потврда да су Срби историјски вечити мигранти, од 1941. па 1991, па 1999. Недостају само сабирни центри за имаоце српског пасоша са друге стране границе. Лепо је то признање од стране званичног Загреба, искрено. Ко год да је смислио овај прелазак пешице заслужује награду „Најевропљанин“.

А Европа, шта она о свему томе мисли? Она је у овој избегличкој кризи врло уверљиво показала да је недорасла улози којој тежи. Европа, односно ЕУ нема јединствену безбедносну и одбрамбену политику, не може ни да формулише јасну политику око избеглица са Блиског истока. Све док ЕУ није у стању да прозове Велику Британију, Француску, па и САД, због уништавања Либије као државе, за умешаност у рат у Сирији, што је и довело до стампеда избеглица из тог подручја, ЕУ неће имати никакав политички ауторитет. Европски лидери се више баве „пеглањем“ и ублажавањем међусобних разлика него прогнозирањем претњи. Недостатак амбиција ЕУ лежи у томе што нису сви Европљани амбициозни нити вољни да помогну оне који највише трпе у избегличкој кризи.

Ко је 2011. бомбардовао Либију? Американци, Британци и Французи. Гадафи је уочи свог пада поручио Западу да ће у случају његовог одласка Европа имати таласе избеглица. Колико избеглица сада пристају да приме те три државе? Они су изазвали овај хаос, а ми на Балкану треба да га решавамо. И платимо. И још се међусобно исцрпљујемо блокадама.