Због „тензија“ и наводне сецесионистичке политике у БиХ, њемачка владајућа коалиција ових дана, својом резолуцијом, оквалификовала је политичке активности српског члана Предсједништва БиХ Милорада Додика и предсједника ХДЗ-а Драгана Човића, а који се у свом легитимном дјеловању позивају на Устав БиХ, као пријетње по мир у БиХ и југоисточној Европи!? Владајућа коалиција у Њемачкој позвала је владу да пружи већу подршку БиХ. Tако се Бундестаг јавно и директно умијешао у унутрашња питања БиХ и овај приједлог упутио на додатну расправу, и на тај начин се укључио у додатно усложњавање ситуације, оптужујући српске и хрватске лидере за „тензије“ и сецесионистичку политику, заобилазећи при томе политичку реалност, да бошњачки политички круг упорно избјегава ући у пријеко потребан унутрашњи дијалог са Србима и Хрватима, за договоре о свим проблемима у БиХ, па са тим и избјегавање било каквих неспоразума.
Занемарујући политичку реалност Њемачка је, гле чуда, показала више разумијевања за политику сина Алије Изетбеговића који, као да је портпарол њемачке владајуће коалиције, за стање у БиХ такође редовно оптужује Додика и Човића. А управо његова политика најбоље се огледа у његовој изјави да „докле год су пуне џамије младих људи…ја нисам забринут за ову земљу“. Бакир Изетбеговић тако, из своје загушљиве политичке кухиње, по ко зна који пут показује да опасни вирус политичког екстремизма, у овом случају са вјерским примјесама, код њега још није излијечен. Прије би се могло рећи да је ријеч о упорној болести којој нема лијека, јер лијек је, у овом случају дијалог, кога се Изетбеговић боји и упорно одбија!?
На ову изјаву Алијиног сина, реаговала је и америчка Амбасада у Сарајеву напоменувши да су „везивно ткиво БиХ сви људи који живе у тој држави, а не само Бошњаци“, али су то Нијемци прећутали да би данас, због избјегавање дијалога и недостатка договора, рачун испоставили управо заговорницима дијалога и стабилности у БиХ – Додику и Човићу. Цивилизацијско обиљежје за све проблеме је дијалог и договор, а не жестоке и провокативне поруке из вјерских објеката којим се Бакир Изетбеговић служи.
Републици Српској је потпуно јасна нелагода коју Њемачка има због свог држављанина Кристијана Шмита који је неправно послан у БиХ на функцију високог представника. Али, једној озбиљној држава као што је Њемачка, такође, треба да буде јасно да је Република Српска научена, управо највише са Запада, да се међународно право, односно уговори и процедуре морају поштовати, па тако и процедуре за именовање високог представника, предвиђена Дејтонским споразумом, гдје се јасно наводи да он мора бити потврђен Одлуком Савјета безбједности УН-а. Као што је познато Шмит је наметнут мимо тих процедура Савјета безбједности и сходно томе званична Бањалука, која поштује Дејтонски споразум, не препознаје да у БиХ постоји званични високи представник.
Оваква јасноћа казивања званичне Бањалуке није уперена против Њемачке нити против Кристијана Шмита лично, него је производ сагледавања ствари са правне стране. У овом случају, рјеч је о међународном праву, што је поновљено до сада више пута.
Након овако јасно изнесених ставова између Републике Српске и Њемачке по свим већ поменутим питањима, мислим да се, због додатног побољшања односа, с правом можемо запитати шта је са политичким процесом који се не одвија јавно, као чин који није изложен суду јавности, а тичу се Њемачке и Републике Српске.
Ријеч је о политичком пубертетлији, актуелном градоначелнику Бањалуке Драшку Станивуковићу, који се са усхићењем, а у повјерењу, похвалио својим пријатељима у Бањалуци и Београду да иза њега стоји Њемачка која је спремна да му у догледно вријеме помогне у преузимању значајније политичке функције на нивоу Републике Српске, те да ће му Нијемци помоћи да добије повјерење и других западних земаља у склањању актуелне политичке власти у Републици Српској.
Према личном свједочењу својим пријатељима, у томе му много помаже Адис Ахметовић, извјестилац њемачког Бундестага за Западни Балкан, члан Социјалдемократске партије Њемачке, чија породица долази из БиХ, код нас познат по томе што је још прошле године након сусрета са Жељком Комшићем у Штутгарту почео критички да се изјашњава о дестабилизујућој улози представника Републике Српске, оптужујући Републику Српску да поткопава Дејтонски споразум, те да Милорад Додик доводи у питање државне структуре. С обзиром да се сусрео са Комшићем и не чуди да је овај млади њемачки политички симулатор, има такво мишљење.
Млађани политичар у покушају Станивуковић до сада се са Ахметовићем у Њемачкој сусрео два пута, планиран је недавно и трећи сусрет, али је умјесто Ахметовића, за Станивуковића предложен сусрет са Кристијаном Шмитом у Бањалуци ,како би се направио утисак да у Републици Српској има Срба који признају нелегалног високог представника.
Свјестан, ваљда, да истрајавање на српском становишту подразумијева и личне жртве за које он нема капацитета, бјежећи од тога, како преносе његови пријатељи, Станивуковић се обрео два пута у Њемачкој код својих нових пријатеља, ставио њихове наочаре и сада на ствари гледа „њемачким очима“. С обзиром на то да градоначелник Бањалуке припада кругу приучених политичара који имају више разумијевања за политику млађег Изетбеговића, него за многе државничке кораке које преузима Милорад Додик, Станивуковић се очигледно прикључио бошњачко-њемачкој коалицији. Политички Олимп га привлачи магнетичном снагом а његова политичка приученост и неумјереност још више га води до тог његовог Олимпа. Адис Ахметовић му је то гарантовао, хвалио се овај бањалучки политички пубертетлија својим пријатељима у Бањалуци и Београду.
И један и други заборављају да је балкански мрак могуће добро освијетлити, прије свега и прије свих, изнутра, балканском свјетлошћу. Tо очигледно знају Додик и Човић, а овој двојица политичких пубертетлија, Станивуковићу и Ахметовићу, који у Бакиру Изетбеговићу виде политички идеал, препоручујемо и данас дјелотворну Платонову мисао „да држава пропада због неразума и унутрашњих грешака“ што би се у актуелним условима у БиХ рекло – због недостатка дијалога од кога бјежи бошњачка политичка врхушка, што нема сумње, представља антицивилизацијске тенденције.
Tешко да су политички стандарди понашања које заступају Станивуковић и његов тајни њемачки политички провајдер Ахметовић, нормативе који од БиХ могу направити напредну земљу, поготову што се то ради по Њемачкој, далеко од очију овдашње јавности.
Перо СИМИЋ