Ранко Пивљанин

Атак на батак

15.10.2018.

Напредујемо. На отварању продавница немачког трговинског ланца по градовима Србије у четвртак није било мртвих ни рањених – мада је један радник обезбеђења колабирао – за разлику од претходних година када се гужва испред, примера ради Меркатора, преливала на београдске трауматолошке клинике одакле су стизали извештаји о броју поломљених руку, изгребаних екстремитета и ишчашених зглобова. Ишчашене мозгове нико није бројао, они се у овом послу и времену, ваљда, подразумевају. Напредовало се у још понечему. Тада се „гинуло“ за главицу купуса, сада се од сванућа у заседи испред најновијег хипермаркета чекало за чоколаду, шећер и пилетину. По продавницима се се развили у стрелце градоначелници и министри а наравно ту је био и Врховни Отварач свега и свачега, док су новинари приљежно извештавали о броју купљених слаткиша, пилади и килажи шећера. Ипак, знајући за јадац, екипе хитне помоћи су биле у приправности а она у Лесковцу је, парадоксално, добила слободан дан јер су сви њени дежурни клијенти тог дана напрасно оздравили и отрчали да и они осете сласт потрошачког друштва и докопају се свог следовања пилећих батака по цени од 119, 99 и осталих „’99“ артикала.
Неки монструозни меркантилни Гебелс је смислио ту навлакушу са бројком 99 у цени која психолошки делује на, већ помрачени и рекламама отровани ум просечног конзумента и поклоника супер, мега и хипер маркета, па он има илузију да је то што пазарује јефтиније него да је цена заокружена. О разорном дејству онога што се зове „акција“ тек ће се радити стручне студије, анализе и писати радови али се и без дубинског истраживачког напора може закључити како је то акцијашење извукло више пара из новчаника бесловесне купохоличарске масе него што су сви лопови света опљачкали из банака од како су основане. Или што су исте накаматариле од својих клијената, свеједно.
Редови које смо у четвртак гледали по српским градовима и идолопоклоничко клањање власти регистар касама и рафовима продавнице, само је ехо универзалног пројекта који читаву планету претвара у један огромни хипермаркет, а објекти тог типа постају нека врста богомоља најраспрострањеније религије и њених верника који се зову потрошачи. Могло би се рећи и да наступа са мало модификованом хришћанском мантром: у име улаза, излаза и разлике у цени. Профит!
Истовремено, они су и хоспитална места за лечење болести зване потрошачка грозница на којој се стотинама година предано радило, да би у нашем веку добила размере глобалне епидемије без да икоме пада на памет да за ту бољку смишља вакцину. Не би ме зачудило како би, да неком филантропу случајно слична идеја падне на памет, исти био јавно сатанизован, посут милерамом истеклог рока трајања и и на крају, за пример разапет на неком рафу где би га гневни потрошачи – које би лудак да лиши њиховог задовољства – гађали иструлелим бананама. По цени од само 49,99.
Као да се цело човечанство компримовало између две кључне речи: купи и продај или што би у једној песми рекли момци из загребачке панк групе „Хладно пиво“: Ништа више није свето, све је бруто или нето.
Људска хипермаркетска колонада најмање је одсјај материјалне беде, иако је у њој било доста осиротелих и оних којима је то био једини друштвени догађај који себи могу а и желе приуштити. Она је рефлекс испрограмиране похлепе и потребе да се ушићари и „добро прође“ а да нико од тих купохоличарских робота који ужагрених зеница чекају на своје следовање њене светости – јефтине (како да не) робе, није свестан замке у коју га је увукао вешти и бескруполозни мерчендајзинг. У њој је претворен у роба који мазохистички ужива у својој улози и из ње не жели да изађе чак и кад би му нека сила отворила видике па би уместо сопственог одраза у огледалу угледао полуошишану овцу.
Него, шта ће онај срећник са пола тоне шећера које је пазарио. Па продаће га у свом минимаркету уз блештави натпис „акција“ по „99“ цени. Навали народе. Још мало, па нестало. А то што је нестало не купује се на рафовима где хрлите.