Мирослав Лазански

Алијанса у кризи

31.01.2016.

Сваки војни савез има најмање три главна циља: заједничка одбрана у случају напада, пакт о међусобном ненападању и колективна командна структура. Могу да се наведу још и неки други циљеви, али ако се ова три циља не испуњавају, сваки војни савез постаје болестан и може да заврши на гробљу историје. Да ли таква судбина прети НАТО-у? Од ове три главне функције алијанса само једну извршава на одговарајући начин, а то је ефикасна заштита од међусобног напада чланица НАТО-а.

Друге две функције су се изгубиле током протеклих година, рат у Сирији то најбоље потврђује. Заправо, тешко да и једна земља чланица НАТО-а може да рачуна на заједничку одбрану у случају напада. Да ли су Немци пешадијом, или оклопним снагама помогли Турцима против наоружаних Курда који су из Ирака ушли у Турску? Нису. Да ли би Французи војно похитали у помоћ Пољацима ако дође до сукоба са белоруским војницима? Чисто сумњам, свако гледа прво себе. Чак ни Немци нису сигурни на кога би унутар НАТО-а могли да се ослоне у случају рата. Рачунају на Американце, али се прибојавају да би и они могли да искористе тренутак да им очитају лекцију.

Неповерење међу чланицама НАТО-а тиња већ дуже време, али га је тек рат у Сирији избацио у први план. Расправе у НАТО командним структурама после обарања руског бомбардера „Су-24” од стране турског ловца Ф-16, показале су да европски војни партнери Турске нису унисоно подржали Анкару, чак је било мишљења да се Турска том приликом не може позивати на члан 5. вашингтонског споразума о колективној безбедности НАТО-а. О кризи изазваној обарањем руског бомбардера расправљало се у Монсу и Бриселу онолико дуго колико је требало времена да непосредна опасност од руског одговора не прође. Из чега произлази поука: када ситуација постане опасна, најбоље је ослонити се на сопствене снаге. Због чега свака земља мора рационално да размишља како да одговори на неку кризу сопственим снагама. Уколико их, наравно, има.

Трећи елемент НАТО-а, колективна командна структура, већ годинама губи на снази. Турци уопште не слушају Американце и одбијају да повуку све војнике које су послали у северни Ирак. Турске трупе под сопственом командом прелазе турско-ирачку границу, односно границу једне државе чланице НАТО-а, упадају у другу државу без мандата УН. Многе земља чланице алијансе не гледају са одобравањем турске потезе на Блиском истоку, али и Американци и Турци у Сирији делују без мандата НАТО-а, и то лоше утиче на дисциплину унутар алијансе.

Да ли је то онда, када свако ради што хоће, прави савез? Више ми то личи на анархију у којој чланице предузимају само најнеопходније ствари да би се одржао привид јединства. Када би Пољаци били у прилици да бирају између НАТО-а и САД несумњиво је да би изабрали САД. Нове чланице алијансе улазе у савез само ради наде да ће их САД штитити, а не ради неког одушевљења према самој западној војној алијанси.

Кроз десетак последњих година видели смо да је сваки нови задатак оптеретио НАТО. Не само војно и финансијски, него и дипломатско-политички. У погледу рата против Ирака 2003. године земље чланице НАТО-а нису се понашале колегијално, али то није узрок кризе у алијанси већ њена последица. Зато сваки савез може да служи само једном ограниченом броју циљева. У време оснивања НАТО је имао пред собом једног противника, СССР, касније и Варшавски пакт. Један противник, један циљ, један савез.

Данас више не постоји само један велики противник, а сваки члан НАТО-а гаји анимозитет према некој групи трећих земаља и има вишеструке интересе у својој хемисфери. Ако се данас саберу непријатељи свих чланица НАТО-а, видећемо да их има више од 30. Но ни један од ових противника није навукао непријатељство целог НАТО-а на себе. Не може бити заједничког имениоца, јер нема заједничког непријатеља, тако да свака земља чланица НАТО-а и не може да очекује да јој НАТО помогне у сваком специфичном проблему.

Анархична ситуација може да доведе до малих ратова, па се употреба силе мора контролисати. То је, међутим, политички, а не војни задатак. Пошто би с таквим задатком НАТО био и преоптерећен. Циљ и реализација циља треба да су стриктно одвојени једно од другог, попут законодавног и извршног тела у једној држави. Што више алијанса буде покушавала да буде законодавно тело, то ће бити лошија извршна сила.

Рат у Сирији оголио је све проблеме јужног бока НАТО-а. Дугогодишњи спор Атине и Анкаре на ендемичан начин угрожава повезаност НАТО-а. Турска се понаша све самосталније. Анкара лансира тезу да је „гуше” грчка острва у близини Турске и да Атина жели да претвори Егеј у „грчко језеро”. Турска 4. армија, постављена према Грчкој, у турским се војним круговима зове и „армија Егејског мора”. Та армија не припада структурама НАТО-а.

Две чланице НАТО-а, Турску и Грчку, географија је предодредила да буду комшије и пријатељи. Али њихова прошлост показује да их је историја осудила да буду можда не непријатељи, али свакако супарници. Када историја и географија дођу у сукоб, историја тежи да победи.