Сарајево, Неле и Куста
Зашто су 20 година од завршетка рата у Босни, творца култне емисије „Топ листа надреалиста”, фронтмена бенда „Забрањено пушење” и повременог певача Емира Кустурице, чували као да је он сам читава „геј парада”, која се, под псеудонимом Неле Карајлић, шуња ка Сарајеву?
Зашто ни готово четврт века од почетка крвавог грађанског рата у Босни, чак и младе Сарајлије које су рођене после опсаде и бомбардовања тог града, сматрају да су неки у њему остали чисти као снег, док су неки који су га напустили, црни као ђаволи?
Да ли је могуће да давно рођеном Сарајлији Нелету, рођене Сарајлије прете тако учтиво да је потребно да му излазак из кафане обезбеђује специјална полиција? Уместо да се прошета градом у ком Срба углавном више нема, несташни момак Друге Југославије, који је у својој сатиричној серији најављивао ужасе који предстоје, поново је направио кермес. Нелету се чини да је џумбус био сличан оном када је на концерту у Ријеци, 1984. године, узвикнуо „Црко маршал!”, мислећи на појачало. Власти су тада мислиле да је кварног Нелета дрмнуо контрареволуционарни кратак спој. Да је мислио на оног другог маршала, те је турнеја прекинута.
Творац сарајевског новог примитивизма, монтипајтоновске чаршијске филозофије која је била одговор на београдски „нови талас”, то јест загребачки „нови вал”, напустио је Сарајево војним авионом у којем се налазила и ћерка Абдулаха Сидрана. Истога дана, у Нелетов стан су се уселили организатори Сарајево-филм фестивала. Али, као што би рекао Куста – кад муслиман побегне из Сарајева – он је избеглица. Када то учини Србин, зове се – четник.
Какав је то злочин учинио Неле, па да две деценије после Дејтона, не сме да дође у град у којем је био „хаџија”? Није Неле пуцао са Пала, већ нетрпељивост према њему вероватно води до Емира Кустурице, јер су њих двојица завршили у музичко-идеолошком тандему. Потом су се, како то следи у свакој српској или бошњачкој причи, поштено разбуцали.
По чему се то Куста и Неле разликују од некадашњих икона овог града, Здравка Чолића и Горана Бреговића? Сви су они славне Сарајлије, сви они су избегли у „четнички Београд” уочи рата. Али, док су се Куста и Неле сврстали на српску страну у лудом рату, Чола и Брега су се бавили искључиво нотама, по старој сарајевској мантри: „Мерхаба, чаршијо, на све четири стране.”
Да је Неле, којим случајем, свирао са Чолом, а мануо се Кусте, био би љубимац Сарајева. Али Неле је, уз Емира, постао део балканске саге о неоствареној љубави која, ево, траје ли траје, двадесет и неку годину. То је, ма како апсурдно звучало, љубав између Сарајева и Емира Кустурице.
Проблем са Сарајевом и Кустом је што је та љубав несрећна.
