Милан Ружић

Албанци и другосрбијанци

21.12.2021.

Милан Ружић

Иако смо својим очима гледали како један Албанац покушава да поцепа српску заставу окачену на бандеру, па се одозго стропоштава не успевши у својој намери, поједини медији и јавне личности у Србији себи дају за право да нас који смо срећни што је застава остала да се вијори, руку на срце и због тога што је Албанац пао, критикују како смо бездушни и такмиче се у оцењивању нашег „национализма“. Зашто под наводницима? Зато што они термин национализам, који је у речнику изједначен са термином патриота, постављају управо као антоним ове речи, што је само још један доказ томе да другосрбијанштина никада не барата аргументима, тачније чињеницама, већ искључиво фразама покупљеним од другоразредних редитеља, певача и глумаца који снимају или певају за онај новац против чијег, барем једног од, власника суботом шетају бранећи екологију земље коју трују својим аутошовинистичким пројектима.

Не сећам се да је ико од њих ишао да протестује када нам су нам отимани Косово и Метохија, али добро. Да не буде да се превише ствари сећам, морам признати да је добро што сад протестују за здраву животну средину.

Елем, морам им овим текстом пренети да не само да ми није жао Албанца који је пао покушавајући да скине моју заставу, већ ми је жао што одозго није пао на још неколико других који су одоздо бодрили тај његов потез.

Сетимо се, ово није први пут да неко ризикује живот или барем тежу повреду како би учинио нешто нажао нашем народу. Призовимо у сећање оне страшне слике из 2004. године када је током погрома на Косову и Метохији неколико хиљада Шиптара жртвовало своје животе не би ли стргли крст са цркве, бацили угарак у манастир или неку српску кућу. Сетимо се да су наоружани, дакле, спремни за борбу и погибију, ишли и истеривали Србе из кућа отимајући те исте куће или палећи их. Говоримо о народу који је нашем народу вадио органе. Пишем о народу који нам отима идентитетски најважнију територију и прогања нас оданде. Реч је о онима који су оснивали паравојне формације, вршили злочине над српским становништвом, а затим војсковође те терористичке организације поставили на чело нечега што су сами прогласили својом државом. У питању је народ који и дан-данас Србе на Косову и Метохији застрашује, исписује графите по црквама и манастирима, разбија иконе, чекића фреске, отима стоку и њиве, силује и на све могуће начине застрашује српски живаљ, сатерује наш народ у гета која чувају неки страни војници.

Од кога странци чувају наш народ на Косову и Метохији ако тамо поред нас живе неки људи који су оличења демократије и борбе за слободу и правду? И како се уопште ико усуђује да пореди наше поступке са том количином мржње оних који ризикују своје животе како би нам учинили нешто нажао?

И немојте више да изједначавате патриотизам са подршком режиму, или изговарате било какве друге баналне тврдње, јер патриотизам надилази припадност идеологији и било којој странци и одређен је искључиво љубављу према Србији и српском народу, баш као што и аутошовинистичко деловање превазилази здрав разум и делује само у име профита.

Ваљда смо ми који бринемо за свој народ и делујемо колико ко може и уме националисти (иако су мислили на шовинисте или нацисте) зато што нам је драго што је један Албанац пао покушавајући да понизи нашу државу у покушају да поцепа српску заставу, док је баш тај Албанац, барем за ове „грађанисте“, као и његових неколико хиљада сународника који пале цркве, руше манастире, застрашују, силују, тргују органима Срба, у ствари велики демократа, борац за људска права и „наш драги комшија“.

Па свака вам част на глупости или лицемерју, шта год од та два било у питању.