Трогодишњег Ајлана Курдија из Сирије избацили су таласи мора на обалу турског летовалишта Бодрум.
Турска фотографкиња је усликала његово беживотно тело са главом у песку и та слика је обишла свет.
Свет се ужаснуо, занемео, заплакао, узнемирио, патетични наслови вриште са насловних страна светских новина, морализирају стручњаци свих профила, милиони саучествују у болу уцвељеног оца који је уз Ајлана сахранио и петогодишњег Галипа и супругу Рехан.
Жалите ли за Галипом и он се удавио? Не толико, јер није фотографисан!
Жалите ли за оно четворо деце која су се заједно са седамдесетак сународника умрли страшном смрћу у заблиндираном камиону у Аустрији? Па, онако успут!
Знате ли колико је Ајлина и Галипа прогутало Средоземно и остала мора у протеклих неколико година како покушавају да побегну од смрти из својих разрушених земаља, а она их стиже упорно и неумитно? Тешко!
Знате ли зашто је Ајланов отац Абдулах Курди кренуо на тај неизвесни пут са кога се вратио у родно место са мртвим синовима на рукама? Знате, али вам је тешко да признате!
Кренуо је, јер сте му разбили земљу и убили будућност!
Из истог разлога неки либијски отац негде сахрањује своју децу и авганистанска мајка вришти за изгубљеним сином!
Колико су дечјих живота однеле бомбе по пијацама и градовима ирачких градова, након што сте им у име боље будућности театрално обесили диктатора Садама? Колико је либијске деце платило главом ваше импортовање демократије у Либију?
Зато, смањите доживљај и препустите бол Абдулаху Курдију, он једини искрено жали!
Јер, неће проћи много времена, а ви ћете се весели и безбрижни купати на плажама Бодрума, заборављајући да је на том истом песку лежало тело малог Ајлана.
А ми смо га, сви заједно, саучествујући у наказном светском поретку у коме је сигуран брод резервисан само за силне и богате, гурнули у море са неког убогог гуменог чамца.