Чим је Жбанићка добила (екс)Феликса за Аиду, наша грађанерија, од Балше и Јерковке до Веселиновића, повикала је да се филм има колико одмах пустити на РТС-у.

РТС је одговорио да им они неће уређивати програм. Али, знајући опортунизам наших РТС уредница спрам компрадора из Друге Србије, смео бих се кладити да ћемо Аиду ускоро гледати и на државној ТВ.

Вероватно ће то бити у неком забаченом термину, на 2. или 3. каналу. Ипак се српски гледаоци не смеју баш превише кињити. Али, крајњи исход биће тај да ће се и овај „антисрпски кинематографски памфлет“ (Марко Танасковић), „преварни конструкт“ (Божидар Зечевић), „покушај подмукле и смишљене дехуманизације Срба“ (Жарко Марковић), „филм који обилујe дехуманизацијом српског народа“ (Синиша Сикимић), „пропагандни филм … који за циљ има дехуманизацију Срба и Српске“ (Горан Гаврић), тa „пропагандa достојнa Гебелса“ (Дејан Огњановић), ипак наћи на српској државној телевизији.

Наведене оцене нису олако изречене. Оне су закључци дати након исцрпне анализе филма (укључив и ону Тање Максимовић). Главни уочен проблем је то што се филм представља као чиста истина коју Срби морају да прихвате, како би се коначно преумили.

Ту тврдњу непрекидно понавља и Друга Србија. Danas за филм каже да је „прецизна документаристичка реконструкција стварних догађаја“ (овде), Нермин Вучељ (ФФ Ниш) да је реч о „историјски познатом и судски чињенично поткрепљеном друштвено-политичком контексту“ (овде), Тијана 250€/ч Којовић да је „филм о стварном догађају који он верно и поштено приказује“ (овде), а Биљана Србљановић да је „заснован на историјским чињеницама, бројним снимцима и записима, фокусиран на праве људе, на карактере од крви и меса“ (овде).

Међутим, филм не само да је препун историјских кривотворина. Он је цео заправо један велики фалсификат.

На почетку филма, рецимо, видимо како представник муслимана из Сребренице пита официра из холандског батаљона зашто не бране „заштићену зону УН”. Али, Сребреница није била ЗЗ јер никад није демилитаризована. Коришћена је као база 28. дивизије из које су нападана околна српска села, при чему су почињени незамисливи злочини над 2600 српских цивила (овде).

У филму, међутим, ниједан Бошњак није наоружан и у униформи, они су искључиво мирољубиви, уплашени цивили. Наспрам тога, Срби су сирове и распојасане војничине, чији тенкови улазе у небрањен град, газећи све пред собом (сцена с колицима).

„Зарад пласирања самовиктимизујуће агенде“, каже Огњановић, „не знам да је иједан народ себе толико унижавао и приказивао јадним као Бошњаци. Клише ког се и Јасмила држи је да се целокупно бошњачко становништво, током рата, састојало искључиво од:
– стараца;
– средовечних млакоња;
– баба и старијих жена;
– деце, с нагласком на уплаканим бебама;
– понеког тинејџера или, ретко, голобрадог младића.

Ако верујете у објективност босанских филмова, у Босни 1992-1995. нису живели мушкарци узраста 20-50 година. А кад се неки такав и појави, то је без изузетка млакоња и плачљивко“ (овде).

Насупрот њих, Срби су готово искључиво униформисани и разуларени бизгови, па Жбанићка приказује како Сребреницу запоседа „група која личи на друмске бандите, са завијеним главама и марамама око чела“ (овде). „Младић приликом изласка из џипа чеше тестисе, Јока (командант Вукова с Дрине) је кепец који улагивачки скакуће око Младића“ (овде), увек се „ставља по један грмаљ и један ниски у кадар, као у слепстик комедији“ (овде), Срби су, наравно, силеџије и разбојници – „имамо сцену одвођења девојке с имплицираном намером силовања, имамо и сцену отимања краве“ (овде), а током преговора с Младићем споља се чује скик крмета – ког зли Срби ваљда краду или кољу?

Овакав клишетирани, црно-бели наратив – који чини основу сваког пропагандног памфлета – присутан је у готово свим димензијама овог филма. „Гледалац Аиде, неупућен у локалну историју, може помислити да су Бошњаци домороци који ту обитавају још из времена пирамида из Високог, а да су Срби дошљаци који су се јуче пришљамчили са стране, из Србије, и одмах кренули да отимају туђе… краду тричарије из станова (фотеље и сточиће, и тако неке глупости, ђинђуве), док на крају филма Јока (у тумачењу Хаџихафизбеговића) запоседа Аидин стан, дакле, дошао Зли Србин и староседеоцима дословно отео стан (претходно побивши све мушке станаре)“ (овде).

Такође, у филму стрељање мушкараца није освета за Орићеве злочине – онда би и они морали бити поменути. Не, стрељање је планирани геноцид – зато Јока стално вуче неке папире, док прогони Добре Бошњане. Оно што је у филму најгнусније јесте то да се смакнућа приказују као да се врше уз прећутно одобравање, или хладну равнодушност, свих Срба.

Рецимо, око хале за стрељање „српска дјеца играју фудбал, у кући преко пута Срби испијају кафу, а дјевојчица се на улици вози на бициклу. Ово је пресудни детаљ филма – овим се жели истаћи да убијање Муслимана у Сребреници није био чин неке одметнуте групације, већ да је читав (српски – С. А.) народ желио и одобравао, или у најмању руку био равнодушан према томе“ (овде; исто и овде).

Да се Срби, укључив и цивиле, своде на Голдхагенове добровољне џелате, види се и из сцене када новинар „НТВ Београд“ пита официра Унпрофора шта се дешава, на шта му овај јетко одговара: Знате ви врло добро шта се дешава…. „Тиме се недвосмислено жели приказати да је Србија знала, одобравала и посредно била умијешана у тзв. геноцид у Сребреници“ (овде).

У филму се и данашњи становници Српске приказују као људи који уживају плодове ратних злочина. Геноцидаши из 1995. данас мирно живе у Сребреници, па Јока не само да није одговарао већ је и угледни грађанин. Аида се нашла у ситуацији да мора да буде учитељица Јокином унучету, принуђена да га гледа и на школској приредби где деца стављају и склањају руке с очију – симбол (не)суочавања са злочином.

„Шта нам то говори? Злочинци су ту око нас, наше комшије, били су прије с нама, и сад су ту, нису ухапшени како би требало, гајимо гују у њедрима“ (овде). Смисао овога је само „мобилизација масе за будуће нападе на Републику Српску“ (овде). Јер филм о „геноциду који је извршио српски комшија“ није ништа друго до пропагандна припрема за нови рат – разгоревање жеље за осветом, сна да се „Сребреница“ понови Србима, али овога пута са све женама и с децом.

То нам, у неку руку, поручује и Јасмила Жбанић, када каже да су „Срби за геноцид награђени Републиком Српском – замислите да су Немци после Другог светског рата добили малу територију по којој слободно шетају нацисти, а Јевреји се боје да тамо уђу – е, то је Република Српска!“ (овде и овде).

Исто мисли и Хаџихафизбеговић када каже да „и даље живимо фашистички наратив“ (овде), па „када се Аида пусти на РТС-у знаћемо да је фашизам кренуо низбрдо“ (овде и овде). Мада, коначно решење је „да Американци схвате шта политичка Србија ради – док се тој политичкој аждаји не одсече глава после 30 година, нема среће на овим просторима“! (овде и овде).

И сада, ову пропагандну израђевину бошњачке шовинистичке идеологије, то оличење нијеседесилости, то бесрамно повлађивање неоимперијалним стереотипима о Србима као вечитом „реметилачком фактору Балкана“, наши другосрбијански аутошовинисти извикују као врхунску уметност!?

Зоран Кесић: „Снажан, јак, потребан … озбиљно добар филм“ (овде)
Кокан Младеновић: „Важан и сјајан филм“ (овде).
Срђан Драгојевић: „Равноправан мом филму Лепа села лепо горе… Импресиониран сам“! (овде).
Миодраг Мајић: „Сјајан филм… пристојно и неострашћено, а уметнички убедљиво, проговара о табу теми“.[1]
Биљана Лукић: „Оооозбиљно уметничко дело! Без претеривања, пропаганде, пуно сцена којих се сећамо из документарних снимака“ (овде).
Никола Крстић: „Толико снажан, да надилази и време и простор“ (овде).
Бојана Маљевић: „Браво Јасна! Браво Јасмила!“ (овде)

За нашу аутоколонијалну касту „нема антисрпске кинематографије“, а бошњачки шовинизам уствари је антифашизам. Хаџихафизбеговић најављује снимање и филма о Насеру Орићу, „хероју одбране Сребренице, да се једном скине стигма са хероја који је отишао у Хаг и ослобођен оптужби – морамо направити филм о Насеру Орићу“! (овде).

Шта мари, Орића је Хаг ослободио, формално није ратни злочинац. Ако смо пристали на Жбанићкину слику како Срби по Босни кољу и силују, док муџахедини беру цвеће и свирају у харфу – прихватићемо и филм о хероју Насеру.

Приказати Аиду на РТС-у исто је као пустити Јеврејина Зиса на ТВ Кнесету. Само што је Израел држава, а Србија колонијална територија под управом квислиншке касте. Зато ћемо гледати на РТС-у и Аиду, и херој-Насера и шехид-Јашарија.

Питам се само хоће ли нам се икада смучити…

Аутор Слободан Антонић

________________________________________________________________________________________________

Упутнице:

[1] Danas, 9. март 2020, рубрика „Čitam, Slušam, Gledam“

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб/Super LTD

Извор Правда, 17. децембар 2021.