Зоран Шапоњић

А да дођете на Торник, да тамо клекнете, господине Столтенберг?

24.11.2016.

Господин Јенс Столтенберг, генерални секретар НАТО пакта жали због „кампање алијансе у Србији 1999. године“! Толико жали да вероватно ноћима не спава. Излазе му на очи слике оних момака које је, ни криве ни дужне, НАТО „томахавк“ раскомадао на Торнику на Златибору, па им тела била разбацана стотинама метара около, по боровима. Сакупљали их њихови најмилији следећег, црног јутра које је, као, свануло над планином. Никад ту слику, коју сам тог пролећног јутра 1999. године видео под Торником, нећу заборавити. Не може Столтенберг да избаци из главе слике побијене деце по Србији, па због тога жали, гризе га савест због тона осиромашеног уранијума разбацаног по Србији, због касетних бомби које и дан-данас убијају деминере… Жао господину Столтенбергу…

Или ће, пре можда бити, да господину Столтенбергу уопште није жао? Да је ону реченицу коју је изрекао пре неки дан у Бриселу, изговорио тек онако, хладно, дипломатски, шаблонски и лицемерно, као што су његови пре 17 година, исто тако, хладно, срачунато, покварено и лицемерно бацали бомбе по Србима.

Заиста, има ли краја лицемерју Запада? Има ли краја понижавању овог несрећног народа! Жао господину Столтенбергу! Замало да му човек поверује! Да му је жао! Каже, жао му због „кампање НАТО пакта“, тако они лицемерно зову убијање невиног народа бомбама са 10.000 метара висине, а онда, у свој жалости која га је обузела, не пропусти да дода како бомбардовање једног народа, није, у ствари, њихова грешка, него смо за то сами криви. Бомбардовали су нас да би нас саме заштитили од нас, да би, вели господин Столтенберг – „заштитили цивиле“. Мало вам господине Столтенберг што сте нас бомбардовали, што нас ваше бомбе и ваш уранијум убијају и дан данас, полако али сигурно, него нас, господине Столтенберг, поврх свега, данас ј… у главу својим лицемерним изјавама.

Хајде што сте нас бомбардовали да заштите нас саме од нас, то се и да разумети, „томахавци“ убијају брзо и сигурно, не зна човек шта га је снашло и већ је раскомадан, и већ је заштићен од самог себе, али, осиромашени уранијум, господине Столтенберг… Баш би ми било драго, господине, да нам објасните како сте то осиромашеним уранијумом, тонама и тонама баченим по српским градовима, по пољима и селима, штитили цивиле? И, колико сте их на тај начин заштитили?

Мада, у Србији данас, све је могуће па и то. Читам пре који дан, неки доктор тврди да је осиромашени уранијум, уствари, добар по народ, користан, толико да човек пожели да оде и настани се у сред Чернобиља, или у сред неког од поља засутих овим бомбама!

Столтенбергова изјава жаљења велика је ствар за Србију и српски народ, јавили после изјаве генералног секретара медији у Србији. Огромна ствар. Легло нам Столтенбергово жаљење к’о мелем на ране. Можда ће после те изјаве престати дејство осиромашеног уранијума по српским градовима, ливадама и пољима. Можда више нећемо умирати од дејства НАТО уранијума… Можда ће оболели напрасно оздравити! Можда ће болнице и онколошка одељења напрасно бити испражњени! Можда ће из НАТО пакта доћи да сами покупе касетне бомбе по Копаонику и око Сјенице, да народ не гине?

Заиста, шта је са нама? Јесмо ли од осиромашеног уранијума од НАТО пројектила и касетних бомби у међувремену и полудели па нам је велика ствар Столтенбергово жаљење, изречено онако успут, у једној реченици, суво и хладно, јер га се ми, дубоко сам уверен, уствари, и не тичемо. Нити се њега тичу бомбе, ни наше срушене фабрике, путеви, мостови, онолики побијени народ… И, опет би они нас бомбардовали, а не би трепнули, као што су нас бомбардовали њихови претходници, Солана, Кларк, Вокер, Клинтон, Блер и остали белосветски покварењаци и вуцибатине…

А, како би, господине Столтенберг, било да дођете на Торник, да клекнете на месту на коме су ваши убили оне несрећне младиће, ни криве ни дужне, тек постале на свет? Како би било да на месту на коме сте убили њихове снове, убили њихове породице, замолите за опроштај њихове најближе, мајке, сестре? Како би било да их погледате у очи, да их питате како им је? Можда ваше жаљење тада не би било тако суво, хладно и лицемерно?

Шта мислите о томе господине Столтенберг?

Мада, ни тада вам не бих веровао господине Столтенберг! Ипак смо ми различити светови господине.