Милан Ружић

Кад глупост завлада

15.06.2016.

У Србији, земљи где се до пре само неку деценију ценила памет, завладала је потпуна глупост. Када човек зађе по институцијама и крене да прича са онима који су постављени на њихово чело, делује му као да ти људи нису са ове планете и као да не причају истим језиком. Са њима се може разговарати о времену, о томе ко је са ким у коалицији, колико је новца набављено или изгубљено, а да се у целом том разговору не каже ама баш ништа.

Обилазим тако ову нашу земљу и запажам огроман број тих људи изгубљених у некаквим цифрама, коалицијама, позицијама, опозицијама и временској прогнози. Понекад их упитам и за породицу, али ми делује да су они ту категорију, услед оне политичке, потпуно заборавили и да више не знају ни како им се зову укућани. Не кажем ја за себе да сам препаметан, па да нико не може да прича са мном. То просто није тачно. Ево, ко ми не верује нека сам проба да разговара са неким ко се дочепао било какве фотеље, па нека је то и она управника пијаце. Ти људи нас гледају са такве висине, а опет нису свесни да су у интелектуалном понору.

И није мени жао мене што не могу наћи саговорника који ће ме обрадовати и са којим је разговор могућ, већ ми је жао Србије. Ти људи којима из џепа вире разне дипломе на којима још увек стоји неодлепљена цена, дакле исти они који причају о времену, они ведре и облаче Србијом. Како је могуће да земља Тесле, Пупина и Миланковића данас нема скоро никога ко би, не само разумео њихове теорије, већ знао ко су ти људи? Откуд су се одједном родили магистри и доктори математике који не знају за Мику Аласа, а што је још горе, не знају ни колико је два и два? Како ова јадна земља да се нада да ће јој бити боље ако директори културних институција културом сматрају све оно што је некултурно? Чему правник (онај који је то заиста и завршио) да се нада када ради за бедну плату у канцеларији једног који, међу осталих пет, има и диплому правног факултета и који једини добро зарађује, а не ради готово ништа? Коме дати Србију да је описмени? Наша земља данас има 42 посто (по неким истраживањима) неписменог становништва! Нека ми опросте изузеци, али чини ми се да нам тих 42 посто кроје судбину.

Ових дана можете приметити и то да добри и заиста образовани професори просе на улицама или раде у трафикама. Дакле, свако ко заврши државни факултет, а далеко било уз то и докторира, тај нека зна да ће старост дочекати испружене руке у Кнез Михајловој. Ово не причам напамет, већ сам упознао многе од тих који просе, а упознао сам их тако што сам са њима имао о чему причати. Још једна ствар ми се увукла у мисли, а то је да све више талентованих има на улицама, док се медијски простор даје простацима и малоумницима који су покупљени ко зна одакле, па се од њих праве звезде.

Ко ће од тих људи донети добро овој земљи? Што Србија да носи то име кад она већ одавно није то што је била? Не кажем, има и људи који раде на томе да нам буде боље, али се они не виде. Када мене неко пита шта је то чиме се ја поносим у својој држави, ја могу рећи да сам поносан на то што сам држављанин земље која има такву историју и књижевност коју слабо која земља може достићи. Могу и да додам да ми је заиста част што сам из земље која има (задржаћу се на млађима) Новака Ђоковића, Немању Радуловића, па и многе друге да их сад не наводим, јер би то трајало. Они пуне просторе по иностранству, док ће у Србији једна старлета (да је тако назовемо) пре да напуни трг или дворану него њих двојица. Радује ме што се људи, ваљда засићени глупошћу, поново враћају правим вредностима, али то ће да траје. Трајаће јер у медијима предност имају медиокритети. Ваљда је неко од оних са плаћеним дипломама увидео да речи „медији“ и „медиокритети“ личе, па их је спојио.

Не бих се чудио да они који купују дипломе имају некаква окупљања на којима се такмиче у томе ко их има више. Они то вероватно раде на нивоу на којем су деца некада мењала сличице фудбалера.

Верујем да ти разговори изгледају овако:
– Имам. Имам. Имам. Стани! Даш ми диплому економског из Тутина за ову Филолошког из Београда!
– Откуд теби из Београда?
– Дао ми је човек за три хлеба.
– Значи поскупела?

Чему Србијо моја најдража да се надаш? Коме да се пожалиш? Почела си да живиш од глупости, а памет затиру и прогањају просеци и они испод њега. Кад код других завлада глупост, обично се сви веселе, али код нас има још увек оних са којима се може причати и који не могу тако лако да се одају глупости и напрасно се развеселе. За мене је најстрашнија та слика наше будућности у којој ће сви бити факултетски образовани, а ни са ким се неће моћи проговорити јер ће сви бити неписмени, па самим тим ће сваки Србин имати неку функцију.