Овај текст настаје на дан кад дајем четрдесетодневни помен Родитељу 2. Или, пак, Родитељу 1. Не знам како је канадски закон који је, излазећи у сусрет трансродним, ЛГБТ И осталим особама, “укинуо” мајку и оца прецизирао редослед или је, пак, оставио грађанима могућност да барем тај приоритет одређују сами…

…Ових дана су и Британци направили сличан корак у том правцу па па је стигао предлог, за који не сумњам да ће бити озакоњен, да се деца у обдаништима више не ословљавају са дечак И девојчица него… – е, не знам како. Али смислиће законодавци Гордог Албиона неки еуфемизам како би направили уступак наказној верзији родне равноправности која је природне и подразумевајуће ствари, важеће хиљадама година, довела до парадоксалности и бесмисла.

И немам дилему да ће и наше жабе заљубљених погледа упртих у евроатлантске коње подигнутих ногу увек спремних за поткивање преузети та генијална решења, па ћемо и нашој деци морати објашњавати зашто девојчице не могу звати девојчицама а дечаке дечацима. Док се на крају не постави питање да је можда „Родитељ 1“, под претпоставком да је то отац, а „родитељ 2“, ако је тако у формуларима заведена мајка, опет фаворизован оном бројком, па ће ради апсолутне равноправности месец дана мајка бити „родитељ 1“ а других месец ће то бити отац. Звучи идиотски, али у данашње време што је нешто имбецилније то има веће шансе да заживи. И да има поборнике који ће здушно и галамећи на сва уста, бранити тај поредак ствари из позиција активиста разних НГО организација, док у прикрајку броје паре које им као плата за тај активизам остају у џеповима, након што белосветска мафија преко тих удруга опере свој прљави новац, све под кринком спонзора бораца за људска права, родну и сваку другу равноправност. Док њихово оружје широм света, опет у име демократије и људских права, убија ту исту децу и њихове родитеље како год их крстили.
И није ово једина ступидарија у театру апсурда модерног доба, већ је сваки покушај да се усаврши или родна равноправност или тзв. политичка коректност резултирао, у најмању руку, смешним и карикатуралним решењима која тешко да су тим много помогли мањинама, ма о којима да је реч. Више су направили предлошке за вицеве и спрдњу – како оних који немају разумевања за права хомосексуалаца, трансродних особа, жена, ево сад и деце тако и људи који су свесни да су права овог дела популације угрожена али и да ово администрирање и није баш неко генијално решење које ће им живот учинити сношљивијим и олакшати разумевање њихове посебности. Обашка, што додатно иритира онај конзервативнији део друштва – а такав је свуда у већини – који тај циркус виде као неку врсту отварања простора за диктатуру мањина, па се тиме изазива додатни анимозитет према њима.

До каквих пароксизама та врста „заштите“ доводи прво се може видети и у кафани где би, у складу са политичком коректношћу, весели гост морао од музике да наручи познату песму Звонка Богдана речима „Ево банке, припадниче ромске националне мањине, свирај ми ти“. Да ли и Предраг Живковић Тозовац мора прилагодити свој чувени хит па да запева „Овамо, Роми, заузмите место…“? Да ли баш адекватно звучи психолошкиња? Зар покварено ухо неког циника не чује онај други део речи који вуче на ружну одредницу? Да ли се осећа више поносном и више вредном жена за воланом ако је назову возачицом? Је ли дама која у руци држи апарат за заваривање – варилица или заваривачица? Као да се се сам језик буни против овог наказног поравнавања па на свом нивоу разоткрива сву алогичност те наказне интервенције у суштину и људског бића и говора.

Тако ће планетарна универзализација, која се по принципу спојених судова, више по диктату из „напредних“ држава прелива у ове бантустане попут нашег све поравнати и изнивелисати док од људског рода не остану киборзи недефинисаног пола, мозга, природне и друштвене улоге. Што у крајњој инстанци и јесте циљ планетарних господара.

Биће дивно слушати док неко дете у вртићу или школи објашњава свом другару како му је „родитељ 1“ политиколошкиња а „родитељ 2“ не знам ни ја шта.

А најзинимљивије ће бити кад се озаконе истополни бракови па сирото дете, које неће моћи бити дечак или девојчица, морати да објашњава и себи и другима ко му је и шта му је „родитељ 1“ а шта и ко „родутељ 2“. Неће бити занимљиво, биће тужно и поражавајуће за та мала и невина бића којима одрасле будале праве пакао од живота и уносе конфузију са којом тешко да ће, ни крива ни дужна, моћи да се изборе. О темпора, о морес! Да вам ј…. милосног родитеља 1. Или, пак, родитеља 2.

Чланак Родитељ 1, дете 2 се појављује прво на ИСКРА.

Има онај виц у коме се њих двоје надгорњавају, па он њу пита да ли би са њим спавала за десет евра а она га с индигнацијом одбије; кад је поменуо сто евра, она опет. Већ на помен петсто евра, она заћути, размишља, он предлаже конкретизацију а она ће „За шта ви мене сматрате?“. Он: „То шта сте смо утврдили, сад само преговарамо о цени!“

Галиматијас око Косова и Метохије управо улази у фазу тих завршних преговора из поменутог вица с тим што понуде актерима нашег политичког курварлука иду обрнутим редом. Ми смо у тој несрећној и погрешној трговини успели да максимално оборимо сопствену цену и сад пред свршеним чином већ голи, понижени и бачени на кревет, покушавамо нешто да извучемо. Не бива.

О томе је требало мислити још онда кад су овдашњи политички игноранти, максималисти без покрића и „визионари“ с погледом који сеже до врха сопственог носа, једно од најбитнијих националних и државних питања претворили у робу за тезгу панчевачког бувљака и кренули у шибицарску трговину где јој није место.

И није то ни ових седам Вучићевих година – они су само логична завршница континуитета тешких промашаја – ни деценија и кусур демократских експеримената кад смо на такозване преговарачке столове распрострли стољњак са мапом своје јужне покрајине. Родно место – да не идемо у даљу прошлост погрешних приступа косовском питању од стране комунистичких власти – лоцирано је у време једног од њихових најгорих ђака, партијског апартчика и политичког авантурисе који је Косово (зло)употребио за цементирање своје власти и личног култа. Слободан Милошевић је са тела умирућег Косова црпео крв за оживљавање и трајање сопственог мита, уз обилату помоћ неодговорне светине опхрване неутемељеном мегаломанијом и снатрењима која је около тумарала са митинга на митинг са његовим фотографијама у рукама и на шофершајбнама, онда и на тенковима који су се, на крају заједно са ратом вратили у наше двориште уз ваздушну пратњу НАТО пакта, наше мртве људе и разрушену земљу.

Део те светине сада, што вољно што невољно, опет колдари Србијом са сликама и транспарентима новог вође који, за разлику од његовог претходника само има још више власти али много мање могућности и избора. И коме такође опстанак на власти, његов једини аутентични политички програм и циљ, опет зависи од тог истог Косова, с тим што је оно, у међувремену, толико избагателисано да му може бити само омча на врату, док је Милошевићу био солидан резервоар прашине коју је народу, па и свету, бацао у очи.

Тако је Вучић од галаме „никад нећемо признати“дошао до недовршене реченице коју је, свесно или несвесно, изговорио на конференцији за штампу са америчким конгресменима: „Србија не може да призна независност Косова уколико не дође до…“. Уколико не дође до чега? До чувеног компромисног решења, еуфемизма и алибија за национални пораз и финале најсрамније и најпогрешније трговине коју су овај народ и ова држава имали у новијој историји. Све је учињено да се и последњем Србину смучи косовска прича, многима од нас – о свом личном јаду забављеним- оно више и не значи ништа, све је подешено и мајсторски одрађено тако да се ствар представи као одсецање гангренозног ткива ради спашавања остатка тела. Међутим, једно је историјски споразум и помирење са Албанцима, неопходан и једнима и другима, на крају и лицемерној Европи а друго давање мираза одбеглој младој.

Кипар готово никад није водио преговоре о свом територију окупираном од стране Турске. Био је неки неуспели покушај под покровитељством бившег председника УН покојног Кофија Анана о реуједињењу те две јединице али је остао на покушају. Кипарски државници тим поводом нису улазили у трговину и ценкање. Али такозвану Републику Кипар је признала само Турска, а Косово већина европских земаља и Америка, рећи ће неки. Па, шта? Могу да га признају и околне галаксије, Косово може бити држава само уколико га призна Србија. И то формално, суштински ни тада, јер оно права држава ни по чему није нити може бити. Држава Албанаца је међународно призната Албанија.

Увек силеџија може да ти отме кућу али ако му је ниси преписао, имаш неку шансу да је једном вратиш. Ако је продаш, никад више.

Чланак Признаћемо, нећемо, признаћемо… се појављује прво на ИСКРА.

…Е, сад! Можда је савесни доктор, чијој се препоруци подсмевају, спасио несрећну жену уколико га послуша, мада чисто сумњам – не скида се са тога тако лако, опасна је то зависност – али шта ћемо са свима нама осталима, нарочито са оним који још немају симптоме па не траже помоћ, а болест ради своје. Где су ургентне установе и хећими за толики број пацијената, ко ће све то хоспитализовати и какву терапију преписати?

Ријалити програми, ријалити политика и ријалити живот су колективна дијагноза овог друштва ( и не само нашег), у питању је масовна епидемија за коју није (намерно) измишљена вакцина нити некоме пада на памет да је осмисли. Насупрот, „ријалитност“ је лукаво патентирана и подметнута без контрасерума са тачно задатим циљем да што више поравна мождане ћелије људи, да нас зомбира и анестезира све до оне акутне фазе која подразумева потпуну испражњеност главе. У коју се онда, по жељи управљача, сипа пожељни садржај, ништа мање токсичан и погубан од овог који је претходно направио пустош у главама.

Ова врста политичко- медијске „еболе“ служи тачно утврђеној сврси: да од људи направи идиоте а од идиота послушнике и беспоговорне гласаче, обарено месо за крвожеднике политичко-мафијашког концерна, да умртви сваки импулс социјалне реакције који би могао довести до запитаности или, не дај боже, до побуне.

И не могу то урадити „фарме“, „задруге“, „парови“ саме. Полусвет, затворен у медијске штале да се под 24-сатним видео надзором и у директном преносу свађају, кољу, урличу, копулирају и туку само су покусни кунићи и малигни вирус дебилизације који ће, у крајњој инстанци, некој баби дићи притисак и шећер или надоместити „блеју“ омладини без пара.

Замена теза је да је Мики из Купинова, шамарајући и млатећи штакама своје ријалити посестриме, инспирација за лудаке који мало, мало па негде убију жену и дете.
Није бејзбол палица у руци Шешељевог возача или батинаша који пред изборе њом убеђују гласаче дошла из куће „Великог брата“ него из пространих партијских и државних кабинета и разних магистрата, где је систематски и системски дељана за ту употребу.

Нису доконе будале, које путем СМС-а гласају за останак/избацивање својих ријалити јунака, измислили штеловање бирачких спискова, бугарске возове, гласање мртвих и остале маштовите начине изборних крађаи прекрађа, него је то изум оних који пледирају да воде друштво и државу.

Главни посао подмукло и стратешки обављају , наоко пристојни и мејнстрим медији и програми, „озбиљне“ емисије, изјаве и интервјуи такозваних највиших званичника, промоција насилне и неодговорне политике. Шта су, ако не најцрњи ријалити, дугометражни извештаји са Вучићевих конференција за штампу и његов неподношљиви логореични десант у јавни простор, после кога и какофонија из Митровићевих и Марићевих имагинаријума звучи као рецитовање Превера. Ако председник државе редовно наступа као предигра „Парова“ уз извињавање што им је „ушао“ у термин, то нешто говори: пре свега, који интелектуални и сваки други ниво гласача подразумева и каквим прави и шта мисли о народу којем председава.

Саучесник је и смртоносна ћутња оних који су провалили механизам али не упозоравају, не раде на демонтажи или се недовољно труде, на крају и погибељна лењост појединца наученог да ће његов посао урадити неко други, па ће и на изборима сменити „ове“ или „оне“. Неће.

Ријалити програми су, дакле, само сегмент много комплетнијег пројекта контаминације друштва, вешто убачен бацил његовог кварења и труљења, док се не направи пожељни компост у који је могуће засадити коров сваке врсте, отпоран на и хербициде и на плевљење. Управо смо сведоци његовог раскошног бујања на све стране и на свим нивоима.
„Ријалити“ и „реалност“ су се плански измешали у смртоносни микс који је постао аутоимуна болест друштва и разједа га изнутра. Бака Миланка, ако послуша доктора, можда мало и регулише притисак и живце, нама осталима дугме на даљинском не може помоћи. Ријалити је искорачио из екрана и чека на сваком ћошку.

Глоса: Ријалити је само део политичко- медијске „еболе“ која служи тачно утврђеној сврси

Чланак Баба и куване жабе се појављује прво на ИСКРА.

С једне стране, господин министар спољних послова се толико плата напримао са државног буџета ( што се редовних примања тиче, на другом месту их није никад ни примао, бар да ми знамо) тако да је, што се тога тиче и са тим малим платама одавно преплаћен. Да не меримо његов грандиозни учинак за ових готово тридесет година откако је запослен као политичар, бојим се да би и по том основу он нама био дужан.

Међутим, начелно гледано, Ивица Дачић је у праву. И пре него што вам се после сузних жлезди на леђима активирају и оне пљувачне, покушаћу да објасним. Објективно, заиста није нормално да министар спољних послова, макар и Србије, има плату хиљаду евра или да, примерице, човек на челу министарства просвете са око 100 хиљада људи испод себе има још мање. Одмах ће многи гракнути како они ионако не живе од плате а управо у томе и јесте проблем. Поента је да се систем уреди тако да министри и високи државни службеници живе баш од плате а не од „бочних“ прихода. Наравно да није само мала плата узрок масовне корупције ( светски политичари имају пристојна примања па опет нису имуни на мито) мада јесте међу најзначајнијим. Истовремено, мала плата је извор и многих других зала.

Прво, она је на неки начин индуктор негативне селекције. Тешко је наћи поштеног и квалификованог човека који ће за објективно малу плату пристати да дође на таква места, па су она махом препуштена онима са сумњивим мотивима којима и није битна плата него могућности које та позиције пружају. Примера ради, зашто би Душан Вујовић седео у влади да се на њега издире неки Вучић за плату од хиљаду евра ако у Светској банци може да заради неколико пута више и још буде поштован?

Друго, ако један министар мора да размишља о томе како ће на крају месеца да плати инфостан и струју, тешко да ће бити максимално посвећен државним пословима.

Треће, мала плата подстиче опште лицемерје. Њима није лако да објасне откуд им одела која вреде много више од једне плате, ми прећутно пристајемо на те њихове „алтернативне“ изворе прихода. И тако редом…

Дакле, обрни окрени, испада да би за државу било најјефтиније да поштено плати оне које је воде а онда заузврат може да тражи и очекује и резултате и поштење. Да не лицитирамо колика би то плата требало да буде али неколико хиљада евра месечно по министру може да издвоји и сиромашна држава а све би се то вратило ако би исти савесно радили посао и држали прсте подаље од разних тегли са џемом. Наравно, наивно је поверовати како би пристојне плате аутоматски значиле и апсолутну имунизацију људи на власти од похлепе и злоупотреба. Дуго траје та епидемија да би се преко ноћи искоренила, али од неке вакцине се мора почети а транспарентна финансијска ињекција у министарске позадине се чини као адекватна ургентна мера.

Наравно, пошто сви знамо како ствари стоје и с ким имамо посла тај уговор са пристојном платом подразумевао би и један симболички анекс у виду фотографије Забеле или неке друге надлежне апсане који би послао јасну поруку у смислу шта следи ако се не буде живело само од плате. И да, у случају да не могу обуздати алавост, опет наставе да живе о државном трошку али у мало промењеном амбијенту и околностима.

Чланак Министарска сиротиња се појављује прво на ИСКРА.

Па, премијерка Ана Брнабић је на централној прослави дана државности на Сретење извиждана уз повике „Издаја“ и „Издали сте Косово“, а звиждуци су се чули и на помен имена актуелног председника који је мудро остао у Председништву да дели ордење а сироту Ану послао у Тополу да неславно „погине“. Иако би по логици ствари, с обзиром да се ради о прослави дана државе на чијем је челу, некако њему било место да се тамо појави. Ваљда није дошао стога што се ова прича тицала прошлости а он је задужен искључиво за будућност.

Кажу да су главни звиждачи били припадници покрета „Двери“ и „Наши“ али омакао се ту и покоји звиждук и „несврстаних“ грађана. Премијерка је узвратила како фашизам неће проћи у Србији иако је међу незадовољним звиждачима било тешко препознати потомке Ајхмана или Хитлера. И оним прецима о којима је говорила премијерка и у име чијег аманета су, наводно, ови из публике звиждали, остало је само да се као вентилатори врте у гробовима и питају да се можда нису огрешили о турске завојеваче од којих су ослобађали ову земљу. И коме су је то оставили.

Нису звиждање из публике и неспретни премијеркин „контраудар“ са фашизмом у Тополи само (не)примерени гестови изникли из неслагања политичких опонената тамо где им није ни место ни време и где би било нормално и пожељно да се дигнитет јубилеја сопствене државе поштеди наших међусобица.

Последица је ово једног дубљег и трагичнијег неспоразума и страшне конфузије у којој живи наше друштво а следствено томе и држава која би му требала бити територијални, правни и симболички оквир. Управо је тај рам расклиман, нахерен, поиспадали су ексерчићи из ћошкова и изгледа као они прозори на напуштеним кућама опустелих села: још увек стоји, личи на прозор али све мање може да спречи ветар, кишу и снег да упадају унутра.

За почетак, ова наша држава не зна где су јој границе и они који су јој на челу причају о неком разграничењу унутар те исте државе а да нису били јасни – шта би то тачно подразумевало, шта се то даје а шта добија, шта се и на који начин решава и које су евентуалне последице. Нико никад ништа није чуо о томе, само је реч „разграничење“ бачена као коска и сад се неки гложе, други нагађају, трећи гледају у кристалну куглу, остали звижде и вичу издаја.

Ово је држава у којој функционишу две заставе, такође без неког здраворазумског објашњења. Једна је такозвана државна, друга је народна с тим што је она државна дизајнирано са грбом и круном, дакле могло би се рећи монархистичка, а ми смо званично република. Она народна је без грба а народ, пак, помало и нагиње монархији, наравно на нивоу чистог инстикта и фолклора, без јасне идеје да ли би нам стварно било боље са краљем.

Иста нам је спољнополитичка прича, где шизофренију између руског срца и европског џепа покушавамо да маскирамо шупљом причом о седењу на две столице, четири стуба, неутралности и сличним лажњацима.

На унутрашњем плану смо дозволили инсталацију карикатуралне верзије Луја ИВ који је ту исту државу усисао у вакуум сопствене свевласти и држи је под окупацијом партијског монструма коме стоји на челу.

Што је, између осталог, произвело патриотску отупелост код већине људи, нарочито оних младих који једини излаз виде на граничним прелазима и аеродромским терминалима.
Отуд онај отужни перформанс прекјуче у Тополи. Не знамо ми каквој држави обележавамо празник, то је суштина.

Чланак Звиждук у подне се појављује прво на ИСКРА.

Чланак Љушкање насиља се појављује прво на ИСКРА.

Вукову азбуку су абдејтовали са неколико слова и добили црногорски језик са чијим фонемама су уз предсједника, највише профитирале речи гузица и сјекира.

Једног дана 2000. године , кад су били у пролазу кроз Цетиње, свратили су у тамошњи Центар безбедности и регистровали Црногорску православну цркву. Ишло је брже него да су дошли са „реноом 4“. Како су већ имали митрополита, додуше мало алтернативног, јер га је на ту свету дужност рукоположио Алтернативни синод бугарске православне цркве коју нико не признаје и та ствар је завршена. Сад праве вернике, цркве су изграђене само да и њих пререгиструју и Христос кад буде други пут долазио нема где друго него у Сплендид.

И сама црногорска власт је фалсификат, јер су се још пре скоро три деценије као најцрњи то јест најцрвенији комунисти продали народу под лажном етикетом некаквих социјалиста, па је и по томе Црна Гора уникат јер једино тамо у европи комунизам практично никад није оборен.

Ако је веровати извесном Мирославу Ћосовићу и његовој књизи и Никола Тесла се изјашњавао као Црногорац, тако да је питање дана када ће модерна црногорска држава аплицирати за акције у наизменичној струји – да она „ој, свијетла мајска зора“ добије потврду у пракси и заблиста као новогодишњи Београд Горана Весића.

Са традиционалне црногорске капе су уклоњена четири „С“ па када је ономад Мило Ђукановић Папи Фрањи поклонио овај део традиционалне народне ношње у ствари Светом Оцу увалио фејк. Али не фали, добро ће та капа доћи у Ватикану кад се заокружи научно дело Савића Марковића Штедимлије и Секуле Дрљевића и Црна Гора коначно постане Црвена Хрватска.

У складу са захтевима новог доба и нове политике, стихови овог потоњег, који је на Нинбершком процесу посмртно осуђен као ратни злочинац, налазе се у црногорској химни. На коју се, додуше, народ диже на ноге само уз претњу оружаном силом и затвором.

У офанзиви новог идентитеског инжењеринга мало се као чврст орах показао Владика Петар Други Петровић Његош па су му инжењери нових црногорских душа покушали доакати са две стране. Прво су га прогласили „геноцидним песником“ а потом су, за сваки случај, из његових дела поизбацивали све оно што је носило српски предзнак. Нисам обавештен како су преименовали „Огледало српско“ али ће се неко решење већ наћи.

Ако су већ Десанку Максимовић и Алексу Шантића и Јована Јовановића Змаја заменили горостаси попут Шима Ешића, Назмија Рахманија, Сунчане Шкрињарић Драгана Кршенковића, Шукрије Панџа и остали, наћи ће се неко адекватан да замени и Његоша. Треба само мало више обратити пажњу на песничке таленте по Тузима и Рожајама.

Кад се све ово има у виду, уопште није јасно зашто се диже прашина око тога што је црногорски парламент пре неколико дана резолуцијом поништио одлуке Подгоричке скупштине из новембра 1918. године која је изгласала уједињење са Србијом. Да не будемо на крај срца, није све ни поништено. Ето, примера ради, Матија Бећковић је унапређен у фашисту.

Чланак Ој, свијетли мајски мраку се појављује прво на ИСКРА.

Наиме, кад је ономад током интервјуа једној овдашњој телевизији Харадинај рекао како Албанци на Косову немају спољну политику већ слушају шта им кажу Американци то није био само тренутак његове искрености већ сушта истина. Само је заборавио да дода како немају ни ону унутрашњу него се и она (с)води на миг или подигнути прст Ујка Сема и његових европских сестрића. Тако да се ни „царински рат“ или оргијање некадашњих бандита обучених у униформе специјалних полицајских снага по становима Срба у Митровици нису могли догодити без амина главних протектора тог парадржавног франкештајна испод Проклетија.
То чак више није ни битно, много је важније шта у ова два случаја – а не треба сумњати да ће их бити још – може да уради Србија. На жалост, готово ништа. А ово што је урадила са разговором председника Србије са амбасадорима Русије и Кине личи на трчање ђака код разредног старешине да му пријавиш како ти је мангуп из задње клупе говорио изразне речи и при том те мало шамарао. С тим, што је Вучић „отрчао“ у погрешан кабинет јер разредни којима се обратио немају неке ингеренције над несташним кабадахијом, ако не рачунамо на „принципијелну подршку“ у оној зградурини на Ист Риверу која је од Качаника, Приштине, Брњака или Јариња даља него што је Марс од свемирског програма Србије.
Или да будемо пластичнији па да парафразирамо Јосифа Висарионовича познатијег као Стаљин – који је, кад су му својевремено скренули пажњу да би се нешто могао замерити Папи, ноншалантно питао „А колико Свети Отац има дивизија?“ – и вапросимо колико војника на Косову имају Кина и Русија? Одговор је – ниједног. Кинези нису ни долазили, Руси били па давно отишли. И?
То што Кина „одлично разуме шта се дешава на Косову и Метохији” и што руско руководство „с пажњом прати развој ситуације” можемо да окачимо на реп каквог мачка и да га пустимо да с тим тандрче дуж границе са Косовом коју еуфемистички зовемо административном линијом, јер са оне стране те линије стоје креатори и заштитници косовске независности са много убедљивијом аргументима који се мере калибрима и бројним стањем војске. А све што они могу да ураде за Србију јесте да евентуално буду кордон косовским Србима кад њихови цивилни главнокомандујући аминују неку нову, овај пут, јужну „Олују“ ако Србија буде упорно одбијала уважавање „косовске реалности“. То јест ако не призна Косово, исхекла му шустиклу за столицу у УН и тако нормализује односе. Уколико Србија буде тврдоглаво инсистирало на свом и међународном праву и принципијелности, за очекивати је да после кутија „плазме“ и „јафе“ опет мало горе српске куће и покоја црква – неће све, да се сутра има с чим у УНЕСКО.
Зато је Вучић уз Ли Манчанга и Александра Чепурина требао на еглен звати екселенције из САД, Британије и Немачке и мало се из прве руке распитати докле су спремни да иду у спонзорисању Харадинајевих и Тачијевих „царинских“ и „војних“ подухвата па у складу са тим видети шта даље. Ако их је, пак, звао а они се нису одазвали онда одговор зна.

Чланак Орошавање севера Косова се појављује прво на ИСКРА.

Чланак Фа, фа, фашиста се појављује прво на ИСКРА.

Чланак Трамвај звани страх се појављује прво на ИСКРА.

Чланак Атак на батак се појављује прво на ИСКРА.

Чланак Папци и папани се појављује прво на ИСКРА.

Ако му се, пак, све смучило, па је је решио да славно погине на бранику елементарне пристојности којој се изгубио сваки траг, онда је изабрао прилично сигуран начин самоубиства. Да је кришом ноћу срушио неку од оних кула Београда на води могло би му се одбити на ексцентричност или лудило али удар на ријалити програме му, изгледа, неће бити опроштен. Говори о томе упадљива ћутња његових колега из владе, након што је Вукосављевић изјавио како програми „који духовно и ментално уништавају један народ“ не би смели да се емитују на телевизијама са националном фрекфенцијом. Својом опаском министар је аутоматски изазвао гнев најчувенијег писача отворених писама и аутора најновијег мега-ријалитија који га је, у свом стилу, назвао глупаном и површном незналицом који би само да додатно „обогати произвођаче ријалити садржаја“ и осиромаши грађане јер би они сада морали да плаћају свој „омиљени програм“. Каква дирљива брига за грађане, наклон до земље!
Одговорио је нешто господин министар господину Жељку Митровићу и не знам да ли ће се и како даље развијати полемика али сам сигуран да ће и ту Вукосављевић извући дебљи крај, без обзира што сумња у „когнитивне капацитете“ супарника. Овде важи друга врста памети од оне на коју пледира први човек ресора културе. На том пољу владају друга правила и Вукосављевић је ту без икакве шансе.

Његова, за сада, потенцијална али све извеснија жртва исцрпеће се само на уступку сопственој савести – рекох и спасих душу своју, док ће шири ефекат који би могао да ствар окрене у неком другом правцу бити раван нули.
Јер, у држави где учесници ријалитија завршавају у скупштинским клупама а њен председник гостује на телевизији као предигра таквом програму и још се извињава гледаоцима што је „ушао“ у термин „Паровима“, министров ангажман је осуђен на пропаст.

Вукосављевић је пренебрагао кључну чињеницу да ријалити програми нису пошаст која се, ето, отргла контроли па је треба вратити у природне токове, то јест у канализацију где и припада, већ је плански импостирана са намером да заглуши сваки глас здравог и критичког разума. Нису ријалити нус продукт, они су пројекат. И не треба да буду забрањени и „закатанчени“ послепоноћни садржај са упозорењем у углу екрана, већ пожељна програмска перјаница прајм тајма. Схватио је то и Змај од Шипова, само није био у прилици да објасни министру Вукосављевићу а Кија Коцкар је била заузета куповином новог аутомобил па ни она није стигла. У крајњем случају, зашто би они нешто и објашњавали човеку који се налази у врху власти и није схватио како се тај врх темељи управо на том ријалити дну.

Они се преплићу, надопуњавају, хране једно друго, производе несносну буку од које људи не чују крчање сопствених црева или, у очају, прекривају очи па не виде караване који поред њих пролазе са опљачканим благом у сепетама.

У друштву које почива на принципу „хлеба и игара“, ријалити је природно стање ствари, суплемент за мозак који треба да га усмери на пожељну страну и анестезира како би се без отпора извршила лоботомија.

Зато Вукосављевићеве колеге мудро ћуте и листом ће окретати главу кад његова, за пример, буде истакнута на коцу испред оног Имагинарујума, након што се са њом поиграју станари најновије Задруге.

Чланак Министар против ријалитија се појављује прво на ИСКРА.

Вероватно се и конципира тако да његов крајњи домет и резултат буде политички капитал у беспоштедној и перманентној изборној кампањи: речи, речи, само речи које ништа не коштају али могу добро да се конвертују у рејтинг са ове стране административне (или праве) границе. Биће изговорене са оне стране Брњака и Јариња а мегафон је подешен да одјекују ка Нишу и Београду. Приштина ионако одавно ништа не слуша, осим ако није изговорено на енглеском са америчким нагласком.

Слободан Милошевић се говором на Газиместану устоличио као неприкосновени лидер Србије и српства, Александар Вучић би да се сличним говором као лидер потврди. С том разликом, што је јуче горљиве фразе о колевци српства изговарао комунистички апартчик маскиран у националисту, а сутра ће их изговорити националиста одбегао у либерале и европејце. Различити играчи, резултат – исти!

Ако апстрахујемо овај ситношићарџијски мотив, чему онда још тај говор? Појма немам, као што о томе појма немају ни ови његови најављивачи и промотери а понајмање народ, како онај на Косову и Метохији тако и овај у Србији. Они тамо једино знају да од говора вајде нема – а штету да направи може, нама овамо су већ почели на нос да излазе и већина је толико огуглала на ту логореју да би остали равнодушни таман да тамо Вучић огласи почетак новог Косовског боја или, пак, озваничи предају Косова. Ма дај, рекли би многи и наручили још једно пиво.

У суштини, истинске потребе за било каквим великим говором, нарочито оним коме је друго име историја – нема. Ствари са Косовом су одавно са пољана, тргова и газиместана померене за, какве-такве, преговарачке столове где се говори тихо и без великих речи, натеже се, затеже и попушта, цинцулира и тргује и никакве велике речи на отвореном неког новог говорника са ветром у коси, не могу анулирати прозаично и, најчешће, недостојанствено цигањење по аулама бриселских бирократских тврђава. У којима, јуче нека Кетрин а данас нека Федерика, секундира балканским поглавицама уз намештени осмех и хладне сендвиче. А њима, види се и са Газиместана, није више ни до смеха ни до сендвича већ би некако да опосле тај незахвални посао који им је припао у агенду па да се коначно разилазе, сваки у свој пашалук.

Ако је, такође бучно најављиван, унутрашњи дијалог о Косову неславно завршио у јаловом вагању патриотизма и издајништва, шта може урадити један монолог истог оног који је опструирао широку и квалитетну расправу о косовском питању, свесно или несвесно преузимајући ризик да тако крупну ствар сам решава и прелама. Као све ће нам рећи у Великом говору а годинама нас оставља без иједне валидне информације о томе са каквим зачинима се кува косовска чорба на рингли бриселских преговора. Него нам као коске на кашичицу дозира понеку метафоричну пикантерију и по принципу топло-хладно, час се јуначи и патриотизира а час нам саопштава како је све пропало али се он, ето, бори свим снагама да пропаст ублажи. О ономе што би требало да нам овде и сада каже – ћути, а говориће у Косовској Митовици, рачунајући, ваљда, да ће ће те речи добити на специфичној тежини због тога што ће бити изговорене на светој косовској земљи. Неће. Кад имаш и хоћеш нешто да кажеш можеш то рећи и са жардињере у Кнез Михајловој. Кад немаш џаба је и да ти микрофон поставе на врх оног газиместанског споменика.

Чланак Говор и ћутња се појављује прво на ИСКРА.

Није баш да Александар Вучић не зна шта говори. Кад је, решавајући дискрепанцу између два војна министра – актуелног Вулина и бившег Ђорђевића, који су се мало разишли у погледу процена коштања поновног увођења обавезног војног рока, овог потоњег назвао генијем, сви су се насмејали. Међутим, председник је очигледно употребио праву реч јер се испоставило да је господин Зоран Ђорђевић члан Менсе, дакле има сертификат генијалности. То што оштре вијуге могу истовремено бити и заобилазница око здраве памети, није ни битно за ову причу. Поента је да би после овог открића под хитно требало тестирати и Велимира Вељу Илића, који је обзнанио оснивање некакве српске деснице у коју као саветнике њега лидера – подразумева се, самоиницијативно учлањује Матију Бећковића, Војислава Коштуницу, пензионисаног владику Атанасија Јефтића, актуелног митрополита Амфилохија.

А у ред нека стане и Саша Јанковић који је после многих интеграцијских лутања са Покретом слободних грађана као пијемонтом, тренутно дошао до некаквог „Грађанског блока 381“ који ће и самим именом да помрси конце напредњачкој власти. Ипак, изгледа је неко пропустио да му објасни како је тај позивни број већ заузет – на њега се, ово док је још има, тренутно одазива Србија и да ће се потенцијални гласачи мало наћи у чуду поводом те игре бројке и слова. Може то за „Слагалицу“ али за политичку борбу, мало теже. Можете ли да замислите анкету на улици на којој вам потенцијални гласач каже како је он за Коалицију Толеранција, други за Шумадијску регију а трећи запањеном новинару или анкетару објасни како је све то заједно „Грађански блок 381“. Не удара се тим блоком на напредњачку тврђаву, осим ако није намера да се и он једном у њу узида.

Али да се вратимо на генијалног Вељу Илића. Нисам сигуран који коефицијент би избацио евентуални тест интелигенције али би се сигурно могао установити вишак накнадне памети, обавезни интелектуални нус продукт смена са власти. Јер, док је дрчни Чачанин газдовао грађевинарством ,инфраструктуром, капиталним инвестицијама све је цветало и у земљи и у његовим ресорима али кад му се измакла фотеља директора коридора Србије одједном је кренуло све да се суновраћује попут оне подзиде на Коридору 10 у Грделици која му је дошла као кец на десет да демонстрира ту своју накнадну памет која само врца од идеја, препорука, савета капиталних пројеката…Проблем је само што би та његова решења, да је којим случајем на позицији да одлучује, држала воду колико и милионе кубика земље онај бетон смандрљан и прилепљен на окомито грделичко брдо. Можда они који су га наследили нису достојни његове генијалности и визије али би, пре него што се на њих обрушио, могао негде наћи са Милутином Мркоњићем, још једним грађевинским гигантом који је градио и обнављао по земљи Србији, узети дигитрон и сабрати колико су то и каквих километара ауто путева, обилазница и осталих друмова они асфалтирали. Можда би актуелна министарка инфраструктуре заиста била боља као власница фризерског салона, како јој топло препоручује инжењер Илић, али његови резултати и начин рада исто тако показује да је он много бољи као чобанин у Качулицама него као капитални инфраструктурни министар чији је кноw хоw био дефинисан девизом „ у реду је да крадуцкате али ви крадете“.

И кад се повуче црта, дугачка као један од коридора, испод имена и домета свих ових генијалаца, добијамо поразну резултанту која, грађевинским речником, говори само једно: Србија стоји заглављена у полуоткопаном тунелу коме се крај не назире а и ако би га неко прокопао, велико је питање куда он то води и шта би осветлило светло на његовом крају. Најмање то знају ови велики пројектанти. Или, пак, знају па користе сваку прилику да у мраку тог тунела ушићаре понешто за себе – биле то паре од крадуцкања, скомрачних пет минута славе или политички профит на дезорјентисаном народу који тапше пред тим тунелом, све надајући се како ће то обећано светло и њих једног дана огрејати. Нема светла, док је прекидач у рукама ових комитената Менсе. Само одрон.

Чланак Генијалци се појављује прво на ИСКРА.

Не гледа се ни у Устав, ионако је назор донет. Ко се сећа, Коштуница, Тадић енд компани су на крају, не би ли тај врховни закон некако био изгласан, у одсудном тренутку ангажовали и почившег патријарха Павла. Не би ме изненадило да ових дана шеф од БИА изађе са теоријом да је и Његова светост радила за ЦИА и Албанце. Дуго је Павле био на Косову, врло је могуће да су га врбовали. Да није тако не би нам у аманет оставио ону уставну преамбулу у којој стоји да је Косово и Метохија део Србије па сад морамо да се довијамо, док Европска унија нестрпљиво цупка и чека да то решимо па да Србијом попуни ону празнину насталу одласком Велике Британије.

И кад човек види са чим се све сусреће и на каквим је све мукама председник, просто му дође да се сам успентра на врх Копаоника и поруши онај бесправно подигнути чардак па ма колико да су моћне та Снежана Митковић или Соња Миљковић. Мада, имена звуче застрашујуће тако да ми је јасно што Министарство за инфраструктуру не шаље багере нити се Небојша Стефановић не усуђује да одвоји неки вод полиције за асистенцију.

Манемо ли се циркуса, мада нас стратешки упорно гурају под његову шатру, нормално је запитати се о чему се овде ради? Шта се ради? Како се ради? Коме се ради?

За почетак, се, као што видесмо, бесправно гради тамо где не би смело а онда се као одговор на питање како је и ко то дозволио, одговара класичном заменом теза: питате ме тамо за неки бесправно подигнут објекат, милион их је таквих у Србији ( што је поражавајуће тачно), док се решава питање Косова. А да питамо: како то мислите да решите питање Косова ако нисте у стању да решите једну бесправно нациглану кафанчину и то на територији коју у пуном капацитету контролишете и законима и полицијом и војском? Косово је мало озбиљнија дивља градња од овог угоститељског објекта на Панчићевом врху. Ако је поента тог фамозног разграничења да тешко решиве и нерешиве проблеми оставимо са друге стране зида – померите онда границу и до Копаоника па нек се са Снежаном и Соњом гањају Тачи и Харадинај. А ми ћемо да сеиримо како смо их мушки зезнули.

Можда и јесте решење у разграничењу, само што пре него се дохватимо лењира и геометарских справа и у унутар сопствене територије повучемо међудржавну границу, морамо међусобно разграничити да ли ћемо се тим потезом наћи бар на позитивној нули гледе наше даље државности. Нисам сигуран. Није наш проблем што тренутно немамо Косово, наш проблем је што не знамо шта би с њим. А не знамо зато што нам није јасно ни шта ћемо са овим што нам је од државе остало. Да знамо, не би нам у зони националног парка ницале биртије а држава жмурила на оба ока сама кршећи сопствене законе. Кад се то сагледа, можда је и боље да Косову признамо независност. Падне ли поново нама шака, није искључено да нека Соња отвори кафану у благоваоници Дечана. Ако ништа, из освете оном „издајнику“ Сави Јањићу.

Чланак Неимари дивље градње се појављује прво на ИСКРА.

Слично нам је и са јучерашњим датумом. Пети август, је пак, постао нека врста термоса који одржава повишену температура нашег вечитог непријатељства са браћом Хрватима, онај каменчић у ципели који и нас и комшије, чим мало нешто порадимо на добросуседским односима, уредно опомене како је вакат да то ресетујемо и вратимо на фабричко подешавање то јест на мржњу, пакост, подметања и зле речи. Па, укруг до следећег петог августа.
Код њих кичерска „олујна“ прослава у опустошеном Книну из кога беже и Хрвати, јер се јарбол са заставом на тврђави не једе ( као што ни онај наш који овде планирају да запандрче, нема неку калоријску вредност) а ни чисти хрватски зрак нема више велику прођу код тамошње младежи која све рађе удише онај немачки, аустријски или норвешки, овде комеморација за још једно лицемерно вајкање режимских нарикача који ће подсетити на тај непојамни злочин етничког чишћења, све преврћући очима и лажно саосећајући са прогнанима, чекајући, у ствари, да падне мрак и дође шести август како би се посветили својим лукративним пословима, суштинској одредници њихове „државничке“ мисије.

Наравно, строго прећуткујући чињеницу како је Олуја производ кооперације Милошевићеве и Туђманове власти, где је дугачка колона невољника на тракторским приколицама и мотоциклима била само улог у трговини и коцкарској игри два комунистичка апартчика у којој је Титов генерал прошао боље од овог нашег чувара маршаловог имена, лика и дела јер се играло са његовим шпилом (обележених) карата.

Да су Срби и Хрвати озбиљни народи ( народ можда и јесу али политичке елите нису нити ће скоро бити) са искреном намером да коначно профункционишу као нормални суседи на обострану добробит, њихови најпаметнији представници би до сада направили неки консензус око те фамозне Олује, подвукли црту и наставили даље.

Једноставно рећи, незамисливо извести. Не зато што је гледање на ту операцију дијаметрално супротно и што је немогуће доћи до заједничке истине, већ управо супротно: политичким мешетарима и једног и другог народа управо одговарају две потпуно супротстављене истине на које се као крвопије прикључују сваког петог августа. Ови наши патриотишу на љутој невољи прогнаних сународника, они њихови на злочину њихових генерала и армаде. Тако се вешто и покварено негује то непријатељство које је увек добродошло када у једној или другој држави мнарод или пучанство сети како фали хлеба то јест круха. Наши господари могу спремно да кажу; какав хлеб, морамо да репарирамо „мигове“ – никад се не зна кад Хрвати могу опет да ударе. Њихови: причате о круху а ми остварили тисућљетни сан и уместо да уживате у сновима ви бисте да једете.

То је данас суштина фамозног Петог августа. Поента је да они који овде кукумавче и наричу и свег гласа и они тамо који звече ордењем и одврћу Томпсона на сто децибела имају исти циљ. Да заглуше вапај обичног човека који би коначно да изађе из те олује. Или барем да има новца за кишобран.

Чланак Кооперанти петог августа се појављује прво на ИСКРА.

Силину и доследност бескомпромисне правне државе на својој кожи је пре седам дана осетила госпођа Гордана Живковић коју су ревносни органи уређене државе сачекали на пасошкој контроли београдског аеродрома и, наочиглед супруга и пословних партнера из Аргентине, привели.

Шта је грешна Гордана урадила? Продала је кола, али у оних месец дана док их није пренела на купца, купац негде није платио паркинг за шта је – логично, јер се аутомобил још водио на њу – ревносна држава Србија теретила Гордану и само је чекала када ће јој пасти шака. Тако су јој и приредили добродошлицу по повратку из Париза и привели је на основу налога прекршајног суда из Чачка због неплаћених 26 динара паркинга. Није грешка, код наше правне државе нема грешке, осим што је сама једна велика грешка, такорећи грешчетина.

Ту ревност је имао част да упозна и потписник ових редова који је од државе био позван да Нову 2018. проведе у Падинској скели, такође за неопростиви комунални прекршај за који никад ни од кога нисам био обавештен да сам га направио. Али је стигла плава коверта и новогодишња честитка – пет дана затвора ако се не плати 5.000 динара за прекршај…, па онда километарски број од деветнаест цифара. Хтео ја да идем, него нису написали ни кад ни где да се јавим да своје одлежим, па сам отишао до надлежног суда да ми дају адресу. Тамо сам се, успут – што би рекао Светислав Басара – одао истраживачком новинарству да проверим које сам то крвно дело против народа и државе учинио. Испоставило се да сам, такође, паркирао на коловозу сопствене улице, где иначе људи паркирају и дан данас – не знам колико их је тренутно на робији, јављам кад истражим – али је полуписмени комунални полицајац написао назив, испоставиће се, непостојеће улице у Београду. Има на слици -доказу моја кршина али нема улице у регистру, па ја остадох ускраћен за затворско искуство. И са пет хиљада динара у џепу.

Залажем ли се то за анархију, непоштовање закона и неплаћање комуналних прекршаја. Боже сачувај. Само, хајде да комунална полиција и сви остали припадајући органи утврде, примера ради, на основу којих дозвола су никле две вишеспратнице у улици Витезова Карађорђеве звезде и још на хиљаде сличних објеката диљем Србије, па ћемо госпођа Весна и моја маленкост да платимо наша погрешна паркирања.

Кад почну да руше оне замкове на новобеоградској обали Саве, нека зову – долазим на мобу.

Кад на аеродрому приведу Млађана Динкића на повратку из Подгорице где „сјетује“ Мила, због дуга његове партије од 182 милиона динара…

Кад на врби роди грожђе.

Има ли каквог закључка? Има, изрекао га је давно Гига Моравац, јунак једне од телевизијских серија Синише Павића који је обичавао да каже: мајке вам га, шашаве и безобразне. Таман тако.

Чланак 26 динара, другарице се појављује прво на ИСКРА.

Уз извињење оном мизерном проценту од 0,0001 одсто таквих, већина државних намештеника су ту да се окористе, огребу о привилегију, подебљају депозите, обезбеде децу, тргују утицајем кад им истекну мандати, најуре их нови претенденти на државне паре или политички пропадну попут знаменитог Млађана Динкића који је одједном освануо као економски саветник Мила Ђукановића а у Србији је за собом оставио дуг своје пропале странке од 180 милиона динара. То не уме да врати али ће умети да саветује Мила како да сличну суму узме, као да тај то не зна и није научио за ових тридесет година на власти, него му требају Динкићеве експертске услуге. А и зашто би враћао, јер према нашем законодавству, лидер партије не сноси одговорност за дугове а не постоји ни могућност да странка оде у стечај јер не остварује профит попут предузећа. Формално нису, али фактички странке су најуноснија предузећа у овој држави за њихове осниваче и кориснике услуга и богами ће још много воде протећи савским коритом док се то не промени. Истина, кад се стрмоглаве с власти акције им нагло падну и многе од тих „фирми“ пропадну али онај уски круг „менаџмента“ увек остане прикопчан на неку државну и парадржавну инфузиону пумпу а гласачи, симпатизери, комитенти нек се сналазе. А сналазе се тако што масовно мењају „предузеће“ – тако смо и добили ову невероватну цифру од, кажу, 700.000 чланова СНС-а. Могло би се рећи како је постигнута пуна запосленост у овом сектору.

Него да се вратимо поменутом закону против корупције и запитајмо се хоће ли његови драконски законски параграфи сабити корпуцију у земљицу црну, затрети јој семе и порекло а од наших политичара направити плејаду најпоштенијих грађана ове државе, људе за пример и углед. Не будимо блесави и наивни. Корупција никад до краја није искорењена ни у најуређенијим државама света где на власт долазе остварени и богати људи ( да не идемо даље од „бунга бунга“ Берлусконија)док је она у државама попут Србије ендемска биљка за коју не постоје законски и слични хербициди. Она не ниче из земље, она је засађена и клија дубоко у свима нама, залива се вековима и строгост закона ће се лако сломити о њену стамену стабљику.Касе и рачуни наших врлих представника ће и даље остати пуни а закон празно слово на папиру. Он ће, евентуално, бити само прут за васпитавање оних који искачу и не сарађују док ће бели медведи наше политике увек наћи начин да га ескивирају и затру путеве наплате свог политичког положаја.

Јер, ако неко мисли да ће било који министар водити министарство од рецимо педесет или сто хиљада људи испод себе за плату од 700 или 900 евра тај или је у тешкој заблуди иИи свесно затвара чарне очи да не би гледале. Не рачунајте на ту врсту алтруизма, сахрањена је у лагумима опште грабежи и преплетених клијентелистичко- политичких интереса. И уместо овог „тренирања строгоће“ много би пробитачније ( а по државу и нас који јој пунимо буџет) јефтиније да се људи на тим позицијама плате поштено за посао који обављају али да се уз министарску плату од, примера ради, три до пет хиљада евра, дели и слика Забеле а да за евентуална непочинства не буду задужени разне агенције и савети за шатро борбу против корупције већ његово величанство Кривични законик. Украдеш, истргујеш, наместиш тендер, изнесеш паре, уградиш се – оставиш родбини адресу са задњом поштом оног родног града Слобе Милошевића.
У том смислу већ сам одустао од оног бизниса са селидбама. Евентуално ако се некад оствари ова маштарија о добро плаћеним али контриолисаним службеницима, размислићу о куповини једног фургона за транспортну испомоћ полицији на линији Београд – Пожаревац.

Чланак Прстен на сунце се појављује прво на ИСКРА.

А да су за пример узели поменуту победницу „Задруге“, учинак би био стопостотан, осим ако би нека непажљива адолесценткиња уписала Тијану Ајфон или Сандру Африку. Са Цецама, Секама, Карлеушама нема шансе да би је помешале, јер је ту градиво толико утврђено да се ни случајна грешка не би могла омаћи. Испада да су они аутори уџбеника који су за граматичке примере стављали новокомпоноване стихове („Сећаш ли се, лепи громе мој“- сећам, како се не бих сећао) знали шта раде а ми их неправедно разапињали и глумили језичко и морално чистунство. Људи су само ишли укорак с временом и излазили у сусрет владајућем укусу, вредностима и друштвеним стремљењима, сажетиму римејк светог тројства деведесетих година – кока-кола, марлборо, сузуки…!

У ствари, треба да будемо поносни што су нам деца Доситеја Обрадовића мешала са овим људима а не са, примера ради, Дачићем, Вучићем, Шешељом, Мркоњићем, Ристичевићем, Весићем или, пак, са Кристијаном Голубовићем, Змајем од Шипова, Ацом Лукасом и сличним величинама. Могло би се рећи, видан напредак у нашем образовном систему. Браво за наставни кадар! Три пута ура за министарство просвете! Свака част младости наша! Дубоки наклон родитељима који су своје наследнике знали усмерити ка правим вредностима и истинским идолима! Капа доле, телевизији и штампи која све те звезде темељно промовишу! Има наде! Има наде?

Е, па нема наде! Нема, зато што се они међу нашом омладином, због којих анонимни и нешеровани Доситеј није џаба кречио по земљи Србији и који би га сигурно препознали, спремају да из те Србије запале главом без обзира. Бар тако каже истраживање „Миграције студената“ које је на репрезентативном узорку од 11.000 студената државних и приватних високошколских установа у Србији спровео Кабинет министарке задужене за демографију и популациону политику Славице Ђукић Дејановић. Према овом истраживању трећина студената планира да по завршетку школовања оде у иностранство, педесет одсто нема намеру да се икад врати, а четвртина оних студената који би да оду већ решена у одлуци да то и учини, без обзира на мере које би предузела држава у намери да их задржи у Србији. На питање „шта би требало да се догоди у Србији, а да не одете“, једна четвртина који планирају да оду каже да нема ниједне мере која може да их задржи, што је нарочито разочарало министарку Дејановић.

Касно сте се потресли, госпођо министарка. Можда је и постојала једна мера да ти млади и паметни људи остану а она је подразумевала немогућу мисију да негде заувек извеземо управо вас који три деценије ништа друго и не радите него „доносите мере“ али по кројном араку сопствених интереса, амбиција и калкулација. Нису само три хиљаде евра у Немачкој, пет у Норвешкој и десет хиљада долара у САД онај пресудни фактор за овај погубни егзодус младих Србаља. Отерала их је негативна селекција и реалност у којој им о судбини одлучују управо лоши ђаци и извесност да њихова тужна стварност буде и перспектива њихове деце. Отерала их је партијско – клијентелистичко злочиначко удружење које овде квари и мрцвари туђу децу заједно са њиховим родитељима, а своју „пати по мрачним конзулатима“, што би рекао Ђорђе Балашевић.

И на крају, лако ћемо ми за Доситеја или оног хромог Вука. Језик смо ионако „есемесовали“ и „извајберисали“ до ономатопеје и непрепознатљивости па зашто би препознавали и родоначелнике наше писмености.

Проблем је што је међу онима који ће заувек напустити овај рај у коме плата само што није петсто евра, више од 30 одсто студената из области медицинских наука. Лечиће нас они који не разликују Епидаурус од епидурала.

Чланак Сећаш ли се, лепи Доситеју мој се појављује прво на ИСКРА.

У најновијем случају корак са светом хватамо по питању озакоњења истополних бракова па ће нам се – ако будемо радили предано на том горућем проблему овог друштва а не сумњам да хоћемо – колико за годину дана пред матичарима на верност до гроба момак заклињати момку а девојка девојци. А после ће, наравно, живети срећно до краја живота у овој уређеној држави у којој све остало идеално функционише, само смо,ето, мало каснили са овом регулативом али ће и то бити исправљено.

Јер, како поручују из овдашње комисије за израду Грађанског законика који ће регулисати геј бракове закон ће бити готов до краја ове године и предат Влади Србије, која даље треба да га проследи Народној скупштини на усвајање. По њему ће ЛГБТ особе моћи пред матичарем да региструју партнерство и да имају сва права као и било која друга брачна заједница у нашој земљи, док усвајање деце још неће бити могуће. Што не значи да у неком следећем жабљем поткивању и то неће доћи на ред, само да наши законодавци открију како су у Канади већ административно „укинули“ оца и мајку па у званичним формуларима и документима постоје само – родитељи.

А како је Црна Гора у евроатланстким интеграцијама и у свему другом испред нас, тамо је већ отворена јавна расправа о нацрту Закона о животном партнерству лица истог пола па је за очекивати да ће Машан и Вуксан пре Радојице и Милојице моћи да кажу судбоносно “да”.

Да се разумемо, није нам намера да ичим доводимо у питање било које право геј популације па и право на брак али овде се суштински ради о нечем другом, много проблематичнијем и ургентнијем а тиче се лицемерне покварености ових држава које се диче кићењем ЛГБТ сватова док у перманентном стању сваке друге обесправљености држе и геј и стрејт популацију.

Која права имају радници? Коме да се жале пензионери чија је имовина опљачкана зарад лепе слике државног буџета? А коме дискриминисани по политичкој линији и по непотизму, коме новинари којима се прети и на које се пуца? На коју адресу да пишу домаћи предузетници чијим новцем се часте страни инвеститори путем државних субвенција? На какву правну заштиту могу да рачунају труднице које послодавци отпуштају или не враћају на посао и коме да се жале будуће упосленице кад их на пријему за посао питају – да ли намеравају да остају трудне? Који закон и која системска заштита је на страни жена и деце које лудаци убијају као зечеве? Који то закон и какво правосуђе дозвољава да улицама наших градова шпартају криминалци са десетинама кривичних пријава у досијеима? Којим је то актом регулисан минимум достојанства старих и немоћних? Где су права пацијената али и лекара који за једну смену треба да прегледају тридесет пацијената ? И тако редом.
Регулишите господо ове ситнице, па ћемо онда лако на свадбу Милојици и Машану.

Чланак Удаде се Милојица се појављује прво на ИСКРА.

Држала је и конференцију за штампу испред гробља ( гризи усне Александре Вучићу, ти се тога ниси сетио), а поводом чега? Поводом мртвог оца? Ма јок, поводом живог мужа, био је ту и још живљи љубавник, дечко, шта ли је, па су њих двојица наступали један на врху, други на зачељу колоне, у једном тренутку су (известише медији) „стајали један преко пута другог у капели, погледали су се али не и поздравили“. О, Господе зар у том тешком тренутку нису могли превазићи све несугласице и пасти један другом у загрљај, такође један другом обрисати сузе и под будним ружичастим камерама обратити се јавности, поштованом аудиторијуму и публикуму.

И све је то емитовано у директном преносу телевизије са националном фрекфенцијом, само да обавестимо неупућене у овај спеклтакуларни догађај, ако таквих уопште има. Ако постоје, нека не брину, биће сигурно реприза у прајм тајму, а можда ће се и ЦД са сахране штампати. Купите, одете до „Задруге“, продукција пусти Кију да вам ЦД потпише – тачни термини ће бити објављивани у дневнику- вратите се кући, окупите породицу, убаците у плејер и предате се уметничком доживљају.

А сад да мало морализирамо! Нема потребе, нема ефекта, нити има сврхе! У времену кад се остварују најгори Орвелови кошмари свака критика ужаса који нам се сервира је беспредметна а врло лако би могла да склизне у лицемерје. Жао ми је, али нема помоћи, даме и господо! Нема, кад испод текста о смрти младе девојке на порталима стоје стотине лајкова а знак за то је подигнут палац у вис. Знамо, хтели сте да саучествујете у болу али је идиотска технологија на нивоу симбола ваше саучешће превела у: браво, свака част, сууупеееер! Погледајте мало боље, размислите и видећете да је тако.

Зато је и директан пренос сахране оца ( покој му души, спасио се човек) опскурне ријалити звезде само логична карика у пројекту општег слуђивања и идиотизације маса и степеница више бесрамног медијског спектакла чији ће креатори зарад шера, рејтинга и зараде на крају поставити камере и у спаваћу собу сопствене мајке, све док у неком будућем гранд финалу те монструозне забаве не будемо уживо гледали пренос силовања, убиства или самоубиства. Једино, неће смети да се пуца док се камере добро не подесе и не провери да ли је све у реду са емитовањем. И сахрана у Зрењанину је каснила двадесет минута јер се чекало да проради телевизијски линк. У реду је смрт, али предност има живи пренос!

Чланак Господе, пошвенкуј се појављује прво на ИСКРА.

Свакоме ко види бар мало даље од ивице кафанског стола или маргине полуделих таблоида који су из дана у дан, барабар уз „задружни“ секс Микија из Купинова најављивали и Трећи светски рат било је јасно да се Американци и Руси неће директно „дохватити“ у Сирији. Само је будала могла да помисли како ће „сухоји“ да пресрећу „фантоме“ а С-400 да обара „томахавке“, након чега би се Путин и Трамп дохватили оних ковчежића са црвеном дугмади и нуклераним пројектилима испарцелисали планету. Што не значи да једног дана неће и до тога доћи али то сигурно није ова априлска недеља. Као што су само крајње наивчине и најзагриженији русофили у подмаклом стадијуму те фаталне љубави могли помислити како ће Американци, Британци и Французи након руских претњи да ће им рушити ракете и авионе над Сиријом, подвити реп и вратити се у мишју рупу. Да су то имали као опцију тешко да би кретали у акцију. Овако, страдало је неколико напуштених барака а коалиција која се около разбацује ракетама у име небулозног концепта „правне моралности“ ( у коме нема ни „п“ од права ни „м“ од морала) сачувала образ и остварила инфантилну Трампову претњу о „лепим и паметним ракетама које стижу“ али нису прешли ону границу која означава прсте у оба руска ока која би читаву ситуацију могла учинити непредвидивом. А тамо где су крајњи аргументи нуклеарни пројектили нема места импровизацији и непредвидивости.

И није овде превладао разум, јер тешко да истог има довољно у глави оног ријалити мена са смешном фризуром и прстима задебљалим од силног свакодневног твитовања као што ни Путинова хладнокрвност није гарант да и њему не могу попустити живци. Победу је однео страх. Страх од тога да би један такав сукоб био почетак новог и дугог леденог доба и сазнање да у њему не би било победника. Толико чак и Трамп може да схвати. Али трећи светски рат је настављен, барем у главама овдашњих русофила и американофила и у коме сад ови други вичу: „Шта је било, прпа?“. До пре неки дан је било обрнуто. Па сутра испочетка, наравно преко нечијих туђих леђа.

Чланак Трећи светски се појављује прво на ИСКРА.

Ако нам бестијална оргија тих “западних пријатеља” започета на јучерашњи дан пре деветнаест година није била довољан доказ праве природе тог “пријатељства”, вратимо се мало у прошлост. Рецимо у 1914. кад смо то “пријатељство” платили са милион људских душа или у 1941. кад је цена порасла на милион и по мртвих, или у 1945. кад су савезнички авиони бомбама довршавали нацистички посао разарајући српске градове, или у 1991. кад су активно саучествовали у разбијању Југославије или у 1995. када су НАТО бомбе и ракете падале по српским положајима у Босни а њихова логистика помагала Хрватима да протерају 250.000 Срба са њихових огњишта…

Који ће ти пријатељ, све да си батине заслужио, убити 2.500 војника и цивила, порушити 25.000 објеката, међу којима су биле болнице, људски домови рафинерије и телевизија, уништити трећину електроенергетског капацитета земље, порушити десетине мостова и 1000 километара путева и пруга и оставити ти у земљи 15 тона осиромашеног уранијума као вечни залог тог пријатељства? Тачније четири и по милијарде година, толико траје време полураспада тог поклона. Његову “вредност” најбоље је илустровао лекар Златан Елек из Здравственог центра у Косовској Митровици, набрајајући колико се из године у годину повећавао број хемотерапија у њиховој болници. А та својеврсна оптужница против “наших западних пријатеља” изгледа овако: 2005 – 262 хемотерапије; 2010 – 339; 2015 – 742; 2016 – 849. Неће бити да се број оболелих тако драстично повећавао само од дувана и лоших паштета.

Нека збирна резултанта НАТО дарежљивости, која је крштена “милосрдном” и “анђеоском”, јесте петоструко увећан број оболелих од канцера са непознатом али сигурно не добром прогнозом о последицама на будуће генерације.

Какав је то пријатељ који ти је снагом оружја и, пре свега, у име сопственог интереса откинуо део територије и сада те приморава да “добровољно” признаш ту реалност, повучеш границу посред сопствене земље и развијаш добросуседске односе са самим собом?

Александар Вучић је ових дана открио још једну рупу на саксији саопштавајући нам “ексклузиву” како је изгледа за Запад питање Косова завршено још 1999. године. Што би оно рекли, добро јутро Колумбо! Да ли је уопште ико са две чисте у глави имао илузију да би се став Запада спрам Косова могао променити у нашу корист?
Чиме још и на који начин треба да нас ударе по глави да би нам у исту из доњег дела леђа стигло отрежњење да у међународним односима нема пријатеља, него има само јачих и слабијих и да смо ми, на жалост, у овој другој групи.

Јасно је да се мимо света, и таквог какав је, не може и не треба и да се сарађивати мора али немој да се лажно грлимо и пријатељујемо кад је свима јасно шта они мисле о нама и колико ми њих стварно волимо.

Ако не због себе, а оно бар због оно мало истинских пријатеља које пишемо без знакова навода.

Чланак Пријатељу, пријатељу… се појављује прво на ИСКРА.

Кад ме је у петак увече назвао помоћник мог пароха и питао кад ми одговара да дођу и свете водицу, умало да га, грешна ми душа, питам:

„ А радите ли то и даље босиоком или неким, тржишно курентнијим, биљем?“ Шала крају, мој парох ће -знам човека – наравно доћи без оне „траве за увесељавање“ и трезан, али ових дана као да се само небо, уз чинодејствовање полиције, сунца, алкохола, злочестих фотографа и наравно нас новинара, уротило против свештених лица.

Само што су се са насловних страна склонили пожешки поп и његов пајтос вероучитељ-травестит који су у Мрчајевцима нахватани са 27 килограма сканка ( за неупућене а боље вам је да такви и останете – ради се о модификованој врсти марихуане која „ради“ јаче од класичне), ето новог белаја.

Освану фотографија посмртне поворке у једном смедеревском селу а фотка као истргнут кадар из црнохуморних филмова Живка Николића: тракторска приколица, на њој сандук са покојником а поред сандука – поп. Ништа неуобичајено, свештеник се подразумева у овом пакету кад се божији раб испраћа богу на истину – такав му посао, само што наш јунак не иде скрушено поред приколице већ лежи обезнањен, рекли би – мртвосан, у приколици поред сандука са почившим. Родбина покојника каже да је био пијан, поп се данима брани да је попио само једно пиво а да му је позлило од сунца и астме и да су му све сместили неки завидљивци који га не воле.

Бог или онај други коме се име не помиње, знају шта је ту било али то више није ни битно. Слика је отишла што у новине, што на тв екране, што на интернет а на њој сироти попа заиста делује као да је поштено гуцнуо за душу покојника. Медији сеире над грешним поповима, пучанство се саблажњава и крсти левом и десном а заправо на делу је једна парада лицемерја и покварена замена теза.

Најлакше је гракнути на попове – дилере и пијанце а нашао би се и покоји блудник – и цоктати над неприличним понашањем оних који би требало да буду пример свима нама мање отпорним на грех и изазове порочног живота. Испада да бисмо сви ми били много бољи само да нам свештена лица нису склона доброј капљици, бесним аутомобилима и блуду. Не би, тврд вам стојим.

Нису попови бића са друге планете, ми смо их произвели и отхранили; није црква само лепо озидан и осликан храм у коме скрушено метанишемо и палимо свеће а кад изађемо кроз њене капије ударимо по старом, рачунајући да смо прилогом и молитвом откупили могућност да мало себи дамо одушка; запитајмо се у чему смо то ми бољи од момака у црном а у чему су они гори од нас; нису попови поубијали готово 40 жена током прошле и ове године нити су нас учили да батинама показујемо бога; пре него што се баците каменом на попа из приколице, сетите се на колико сте се сахрана сами запили… Наравно да су за осуду поп и вероучитељ са дрогом у аутомобилу али запитајмо се шта смо ми урадили да нам деца не посегну за том пошасти и какво смо то друштво направили да нам и попови шверцују наркотике. Не дижу Синод и свештенство рејтинге опскурним телевизијским форматима у којима оргија друштвени талог и полусвет, него ми. Нису се сви попови и монаси понапијали, надували и тако обезнањени гласали за плагијаторе, конвертите и сумњиве бизнисмене, него ми.

Нисмо ми слика наших попова, пре су они слика свих нас. Зато се добро загледајте у оног попу на тракторској приколици. Кладим се да ће се многи препознати.

Чланак Мантије, вутра и алкохол се појављује прво на ИСКРА.

Чланак Црни четвртак се појављује прво на ИСКРА.

Ваша фабрика ће бити наше ново светилиште, најмање у рангу Грачанице и Високих Дечана а њене зидове, то јест ригипс плоче, иконописаћемо ликовима дичног менаџемента где ће највећи ореол, логично, бити резервисан за ЦЕО али ни остали неће бити закинути па ће се у олтарском делу наћи места и за ејч ар, акаунт, корпорејт и екзекјутив менаџере. А пи ар менаџер ће вам бити Председник лично, он је у томе и мастер и мајстор и маестро и више воли страну компанију од домаће проје. Неће вас Председник само частити пи ар текстовима, биће ту и субвенцијица и других олакотних околности колико вам драго, широке смо ми руке и дубоког буџета.

Доброчинитељу наш, само дођите и одаберите место где желите да никне ваш грандиозни објекат, никакве препрека вам неће стајати на путу. Ето, ако смемо да замолимо, немојте баш у Кнез Михајлову али већ око Теразија и Скадарлије можемо да се договоримо, да не причамо како смо спремни да померимо и Гроб незнаног јунака ( и онако је незнан) да би нас са врха Авале осветљавао неон вашег бренда. И не само ту хумку, има да преселимо цело гробље уколико вам баш таква локација инфраструктурно одговара, измештање ауто-пута се подразумева, померићемо и далеководе, ништа лакше него променити ток реке – шта је неки бедни кањончић наспрам тока историје писаног страним инвестицијама.

Усрећитељу и чежњо наша, наши радници све цупкају и поскакују у ишчекивању да их унајмите и ујармите, спремни су да раде за паре за које вам они тамо код вас не би долазили ни да седе на послу. Решени су и да се подвргну кастрацији како не би дошли у искушење да праве децу а женски део популације ће вам се на Мирослављевом и на сва четири остала јеванђеља заклети да наредних десет година, док ваша инвестиција не заживи у пуном обиму, неће остајати трудан. Морате признати да је наш бизнис план апстиненција плус субвенција напросто генијалан и да гарантује пословни успех без остатка.

Вероватно претпостављате, али да ипак потврдимо: порезе, социјално и пензијско, наравно, не морате да плаћате, јер такве тривијалности не треба да стоје на путу нашег просперитета и вашег профита. Ту и тамо уплатите неку плату и радници има да певају од среће. Наравно, не морате се бојати ни радничког штрајка, он долази у обзир само кад ви већ будете далеко а и ако га, којим поводом буде- вероватно зато што ту и тамо неће добити плату – баш вас брига. Они ће ионако протествовати испред зграде Владе Србије а то се вас не тиче.
Господару наш, пре него што кренете, пишите нам да ли је потребно извршити неке интервенције на аеродрому, саобраћај ћемо свакако затворити а одлучите да ли свечани пријем желите у Влади или у Председништву. Оно, шта год да одаберете дочекаће вас Председник али, чисто, да приупитамо. Уколико,пак, пожелите слет на неком од наших стадиона који, такође, вапе за инвеститорима, само реците и имаћете дочек за памћење са пригодном кореографијом. Не замерите, али мораћете да прођете кроз шпалир пресрећних и одушевљених радних људи и грађана који ће пожелети да направе селфи са вама – немојте их одбити.

Екселенцијо, спремили смо и златне лопате за свечано отварање радова а у темеље ћемо узидати капсулу са поруком за будућа покољења да знају, памте и преносе како смо размеђе између два века преспојили управо вашом фабриком каблова и да смо захваљујући вама дочекали да једном видимо корист од неке изолације.
Добротвору наш, рачунајте и да ће пелене – тај најбитнији фактор продуктивности у страним компанијама – радници сами доносити од куће или ће контигенти истих бити део субвенцијског пакета државе, тако да сте и тих трошкова ослобођени. Ако баш пожелите да нешто још урадите за наше раднике, мада је сам ваш долазак довољна награда и сатисфакција, ви им онда уместо тринаесте плате купите једномесечно следовање памперса. Слађе ће их носити кад буду знали да су ваш поклон.

Успут, ако вам се, случајно, затекло каквих глибавих пара, само донесите – немате боље место да их проперете, осушите, поскидате са штрикова и изгубите се са њима у још непознатијем правцу од ове дестинације. Ми смо вам, такорећи, wасх анд го држава.
Ето, од нас толико а ако вам још нешто затреба, не устручавајте се, само тражите. Нема шта нећемо дати, за добру инвестицију.

Чланак Писмо страном инвеститору се појављује прво на ИСКРА.

Чланак Прекардашило се појављује прво на ИСКРА.

Као што и ми одрасли занемимо кад видимо које проблеме имају деца по српским енклавама на Косову у 21. веку. Прича је то о двострукој усамљености, о гету у сопственој земљи и туробној перспективи која се своди на формулу: некако одрасти и побећи.

Не дирају их више Албанци али њихова надмоћ и бројност застрашује. Помаже им Србија али симболично. Живе деца у Прилужју, Племетини, Страром Грацком, Пасјану, Гораждевцу, Бабином Мосту… само што је то живот на ивици, увек са погледом пуним опреза и стрепње. Њихове школе и улице носе српска имена, у њиховим букварима су песме српских песника, у њиховој историји је Обилић дошао главе султану Мурату али све то престаје да важи кад се изађе из атара њиховог села.

Тамо важе друга правила, други су споменици, туђе су улице, комшије имају по три тима за фудбал, они не могу да скупе ни за један. А неће их ни за противнике, већ су их победили.

Приштина није њихов главни град али је ту, Београд јесте али је далеко.

Кад кроче из својих енклава, ишчуђавају се албанској и америчкој застави. Знају да Косово није Америка али одрастају са сазнањем да је и све мање Србија. Осећају да их сви помало лажу али ису то оне слатке лажи одраслих о чуми у пећини и попу који ће им одсећи језиа ако не буду добра. Лажу их да ће им бити боље.

Браћа Урош и Павле Ђорић се, само наизглед, безбрижно играју у порти храма Светог Ђорђа у Призрену али полако и они схватају да је њихова игра гарантована позорношћу две косовске полицајке, једне Албанке и једне Туркиње. Њиховој брижности се не може ништа приговорити али чемерно је детињства у сенци стражара, зидова и бодљикаве жице.

То су деца која ће само брже одрасти, све друго је на страни њихових албанских вршњака.
Српска деца јужно од Ибра!

Наша деца!

Чланак Неслободна деца Косова се појављује прво на ИСКРА.

Дакле, овако.
Размак између железничких шина у САД је тачно 1,4351 метар.
Зашто толико?
Зато што је толики размак између железничких шина британске железнице а
пошто су железнице у САД прво градили Енглези, употребили су и у
Америци исту меру.
А зашто у Енглеској употребљавају ту меру?
Зато што су први вагони у Енглеској израђени у радионици која је пре
израде вагона производила кочије а за железничке вагоне су употребили
исто подвозје које су користили и за кочије.
Зашто су за подвозја кочија употребљавали баш ту меру – 1, 4351 метар?
Зато што је размак точкова на кочијама био прилагођен старим европским
путевима који су имали ту ширину.
Зашто су путеви имали баш ту ширину?
Зато што су путеве направили стари Римљани током својих освајачких похода а
њихове двоколице са коњском запрегом имале су ту меру.
А зашто су римске двоколице имале баш ту меру?
Зато што су запрегу конструисали тако, да је била широка тачно онолико
колико су захтевале гузице два упрегнута коња.
Е, сад поента.
Амерички „спејс шатл“ има два резервоара за гориво (Солид
Роцкет Боостер) које израђује фирма у савезној држави Јута.
Инжењери који су пројектовали резервоаре хтели су да направе веће и шире
али су били ограничени ширином железничких тунела, којима је пролазио
воз са резервоарима а ширина тунела је одређена размаком шина.
Испада да је понос најнапредније америчке технологије био условљен
ширином гузица два римска коња!
Можда звучи банално али савршено говори о доследности која на дужи рок одваја озбиљне државе континуитета од оних којима је једина константа – привременост.
Зато и савет нашим законодавцима, уставотворцима и осталим генијима који мисле да све почиње од њих да се, кад опет буду доносили „најбољи од свих устава“, сете коњских гузица а, за промену, забораве на сопствене. Можда нам у том случају неки устав барем доживи пунолетност – иста се „омакла“ два-три пута али ниједан нам није трајао дуже од три деценије.
Или ће нам судбина бити да нам сви устави, а следствено и ми са њима, вечито останемо незрели.

Чланак Коњи и устав се појављује прво на ИСКРА.