Симс исписује биографију човјека о коме је већ исписано толико биографских књига, али стављањем акцента на неке аспекте Хитлеровог живота и размишљања о којима је досад мање писано успјева да створи узбудљиво штиво које се повремено чита попут трилера.

ХИТЛЕРОВ АНТИСЕМИТИЗАМ
Могло би се о овој књизи писати из јако пуно перспектива, али мени су из неког разлога нарочиту пажњу привукли цитати из појединих Хитлерових говора и јавних наступа гдје се јасно виде патолошке размјере његовог антисемитизма.

На једном састанку са Гебелсом и Розенбергом, рецимо, Хитлер је говорио овако: „Јеврејски геополитички дискурс националистички је мит у опреци са стварношћу и због те опреке није могуће конституисати јасан и трајан геополитички поредак космополитске оријентације“.

Објашњавајући на састанку са кључним људима НСДАП-а зашто је важно да се неке књиге повуку из библиотека и униште, истицао је „канибалске стихове јеврејских пјесника“.

На партијском митингу у Нирнбергу 1937. Хитлер грми: „Тај канцер, тај меланом на ткиву херојске њемачке земље нешто или неко храни. И да, то су либерали, који попут угљених хидрата поје и доје рак јеврејског фашизма“.

Након абдикације краља Едварда VIII, за коју је био увјерен да је резулатат јеврејских сплеткарења, у једном интервјуу Хитлер појашњава: „Уколико се ови трендови наставе врло скоро ћемо имати ситуацију у којој ће јеврејски национализам моћи битно значајније утјецати на ове просторе, него до сада.“

Напосљетку, приликом једне Мусолинијеве посјете Берлину, Хитлер му каже: „Национализми имају своје циклусе. Осим јеврејског. Он је трајан.“

МАЛА РОКАДА
Читалац се можда већ пита – шта је овом Баздуљу? Оно, јест му ова колумна на Преокрету, еклектична, али шта је сада нашао да пише приказ књиге, уз то још код нас и непреведене. Добро, признајем, цијела ова прича је мали трик. Књига заиста постоји и све оно што сам написао о њој стоји, али наведени цитати нису заиста Хитлерови. Они су ту зарад експеримента. Сви су они заправо преузети из јавних иступа истакнутих регионалних интелектуалаца и умјетника, уз врло малу „рокаду“. Наиме, тамо гдје је стајао придјев „српски“, ја сам стављао ријеч „јеврејски“.

Изворне цитате потписују Нерзук Ћурак, Миле Стојић, Драган Бурсаћ, Драган Марковина и Милорад Поповић. Ништа у њима, понављам, није мијењано осим што је придјев „српски“ замијењен придјевом „јеврејски“.

Ако су читаоцу у измијењеној варијанти били грозни и одбојни, требало да би да се преиспита ако му у оригиналној варијанте звуче мање грозно и одбојно. Људи који су ове реченице написали или изговорили нису на гласу као националисти, него баш напротив. То је заправо у цијелој причи најстрашније. Та врста антисрпског сентимента је толико неосвијешћена, да људи у томе више не препознају нешто проблематично.

Замислите да неко крене да пише о „канибалским стиховима бошњашких (или хрватских) пјесника“, да неко каже како сви национализми имају своје циклусе, а само албански је трајан, или да неко било који народ назове канцером на тијелу неке јуначке земље. Тешко је то и замислити. Добрица Ћосић је с разлогом био изложен критикама кад је о Албанцима писао као о „социјалном, политичком и моралном талогу трибалног варварског Балкана“. Имам осјећај да неко напише такву реченицу о Србима да би добио само аплаузе.

САБОР СРБА НЕГРАЂАНА
Чак су и наведени цитати малтене пронађени по методи случајног узорка. Велехваљени говор Немање Батричевића на митингу Ђукановићевих присталица има у себи и ове реченице: „Да пошаљемо поруку нашој браћи Бошњацима, Муслиманима, Албанцима и Хрватима, који већ данима стријепе у својим домовима – ви нијесте сами. Заједно с вама стријепе и Црногорци и грађански оријентисани Срби.“

Практично свим бројнијим етничким групама у Црној Гори овдје се у цјелини даје право постојања, уз један изузетак. Ту су скупа (сви) Бошњаци, Муслимани, Албанци, Хрвати и Црногорци, а мјеста, ето, има и за Србе, али само ако су „грађански оријентисани“. Легитимно је, дакле, бити Бошњак, Муслиман, Албанац, Хрват и Црногорац и не бити „грађански оријентисан“, али је бити Србин легитимно само ако си „грађански оријентисан“.

То долази из исте оне матрице која је учинила да цијели низ „регионалних миротвораца и космополита“ кад желе да покажу како су широки обавезно јавности ставе до знања да није све у Србији и са српским народом језиво, грозно и мрачно јер, ето, постоје Соња Бисерко и Жарко Кораћ.

Нико не спори улогу српског национализма и Милошевићеве политике у распаду Југославије и ратовима који су га пратили. Мало је феномена у новијој историји који су опширније обрађени у научној литератури и медијским приказима. Милошевић је умро у затвору, Караџић и Младић су осуђени за (између осталог) геноцид, са казном доживотне робије, десетине и стотине починилица ратних злочина над несрпским становништвом осуђени су на цијелом низу судова, између осталог и на судовима у Републици Србији.

Ипак, скоро пуних четврт вијека од потписивања Дејтонског споразума, такозвани интелектуални крем региона није у стању да искорачи из пакла интелектуалне и моралне лијености илустроване понављањем флоскула и предрасуда. Ако би у будућности код коришћења придјева „српски“ барем размислили како би им реченице звучале да је умјесто њега придјев који се односи на неки други народ, можда би им и мишљење те закључци бивали мало тачнији и прецизнији.

Чланак Адолф и грађани се појављује прво на ИСКРА.

Чланак Биљешке о Андрићу (17) – У Андрићевом кругу: Меша Селимовић, догма и живот се појављује прво на ИСКРА.

Чланак Биљешке о Андрићу (17) – У Андрићевом кругу: Меша Селимовић, догма и живот се појављује прво на ИСКРА.

Исак Самоковлија је рођен трећег децембра 1889. године у Горажду. Одрастање на обалама Дрине снажно га је обиљежило. У тексту Сунце над Дрином Самоковлија ову ријеку назива дивном и плаховитом, присјећа се њезине чаробно зелене боје пуне сунца те вели: „Дрина је за ме један од најдубљих доживљаја. Заносила ме је као неко живо, божанствено биће.“ Одрастање у источнобосанској варошици прекинуто је – слично као код Иве Андрића – одласком на школовање у Сарајево. И Самоковлија и Андрић завршили су исту средњу школу (Прву мушку гимназију), само што је Самоковлија био два разреда испред будућег нобеловца. У кратком дирљивом тексту Летњи дан Андрић ће се након Самоковлијине смрти присјетити једног њиховог давног љетњег сусрета у великом сарајевском парку. Након гимназијске матуре Самоковлија одлази у Беч студирати медицину. По завршетку факултета најприје ради као лијечник у родном граду, а неколико година касније сели у Фојницу. Ипак, већ од 1925. године Самоковлија живи и ради у Сарајеву. Двије године касније објавит ће своју прву причу (у часопису Јеврејски живот) а прва његова књига (под насловом Од прољећа до прољећа) објављена је у Сарајеву 1929. године. У наредних дванаест година Самоковлија ради као љекар и пише: осим прича (у Београду ће му 1936. године изићи нова збирка) ту су и драме од којих је најпознатија Ханка. А онда долазе рат и холокауст. Одмах по проглашењу НДХ усташе су затвориле Самоковлију. Касније је пребачен у избјеглички логор у Алипашином мосту. Самоковлија је срећом успио преживјети рат, као и његова дјеца. Једну своју послијератну причу Самоковлија је посветио својој покојној мајци Сари, а у тој посвети – за коју Меша Селимовић вели да је најгорча за коју зна – Исак Самоковлија вели да је сретан што му је мати умрла прије рата. Послије рата Самоковлија је објавио још неколико књига (од којих је најпознатија она из 1946. године – Носач Самуел). Све до своје смрти (петнаестог јануара 1955. године) Самоковлија је радио као уредник у Свјетлости. Сахрањен је на старом сарајевском јеврејском гробљу

Исак Самоковлија спада у ону значајну скупину свјетских писаца који су били и љекари. Не само због те биографске подударности може се Самоковлија успоредити са Чеховом. И Чехов и Самоковлија су маестрални приповједачи, обојица се служе наоко једноставним проседеом и постижу с њим изванредне умјетничке резултате. Њихова вјештина и саосјећање у сликању малих људи су непревазиђени; има у томе, чини се, и неке професионалне деформације. Зар нема у овом мемоарско-аутопоетичком исказу Самоковлијином и нечег чеховљевског: „Времена нисам имао много, јер сам био заузет као 1јекар. Радио сам у амбуланти и послије подне водио приватну ординацију. Зато сам углавном највише писао ноћу. Кад бих завршио медицинске послове бацио бих се на књижевност. А то је за мене било највеће уживање. Волио сам да пишем и волио сам ствари које пишем, доживљавао их. Али држао сам их сувише дуго у ладици и није ми било стало да их штампам. Ја сам имао теме, имао сам људе, па сам хтио да дам те људе, да кажем нешто о њима у приповијетци.“? Протагонисти Чеховљевих и Самоковлијиних прича дјелују живо и огољено попут људи у љекарској ординацији, а писац им прилази са симпатијом и разумијевањем попут доброг доктора. Чак им је и жанровска љубав спрам приче и драме заједничка: ни Самоковлија ни Чехов нису били заинтересирани за поезију или роман.

И више од шездесет година након његове смрти, приче које је написао остају као светао и непролазан траг који је иза себе оставио овај писац, хармонични и дубоко човечни (ријечи су Андрићеве) Исак Самоковлија.

Чланак Биљешке о Андрићу (16) – У АНДРИЋЕВОМ КРУГУ: СЕФАРДСКИ ЧЕХОВ, ИСАК САМОКОВЛИЈА се појављује прво на ИСКРА.

Андрић је био старији од Зуке двадесет и осам година и добро је заправо познавао и Зукиног оца Абдуселама. Јер мада се Џумхур родио у Коњицу, већ као двомјесечна беба постао је Београђанин. Са оцем Абдуселамом и мајком Васвијом живио је у Васиној улици. Зукин отац је, наиме, био вјерски службеник, хоџа, који је у прве двије своје београдске године најприје био имам Бајракли џамије, да би га 1923. краљ Александар поставио за главног имама у Војсци Краљевине Југославије.

Зукина умјетничка прича започиње ипак након Другог свјетског рата, а он је као млад човјек, не навршивши још ни тридесету, оставио најбољи визуелни амблем југословенског раскида са СССР-ом. Мислим, наравно, на ону антологијску карикатуру из „Политике“ на којој Карл Маркс сједи за столом, а иза његових леђа на зиду стоји Стаљинов портрет. У Оцу на службеном путу, Емир Кустурица генијално варира мотив из Кундерине Шале. Њен протагонист страдава због властите шале, док отац из Кустуричиног филма страдава због коментара Зукине карикатуре, због тврдње да је претјерана.

Често се истичу и Зукине заслуга за оживљавање Скадарлије. Момо Капор је знао да потенцира Зукину неуобичајену лежерност и оригиналну уметност живљења, а на једном је мјесту о Џумхуру записао и ово: „Чега год се дотакао, постајало је уметност. Нацртана на салвети, на платну, на папиру или оно што је написао или доживео, пропагирајући свој приватни стил живота, на који су се сви лепили као мушице.“
У једном интервјуу, Зуко је рекао, аутопоетички: „“Ја бих прво одвојио двије ствари: рад и тежак рад. Ја сам велики противник тешког рада. Нико не би требао да ради тешко. Праведно друштво људима треба олакшати рад, па ће им аутоматски олакшати и живот. Ко год каже да нас тежак рад обогаћује и оплемењује, лаже. Тежак рад само исцрпљује. Можда нам пуни бисаге, због тога и радимо, али нам празни вијуге, и цијело тијело, испија и крв и ведрину и живост и све оно добро чега има у нама. Тежак рад заправо је казна, а не награда. Рад би требао да је лаган, лијеп, пун задовољства и без брига.”

Бјежећи од тешког рада, Џумхур је цијелог живота – радио. Још и прије него је објавио своју прву књигу (Некролог једној чаршији, Свјетлост, Сарајево 1958) Зуко већ се прославио као сликар, карикатуриста и новинар. Писац предговора за Некролог једној чаршији био је Иво Андрић. Овај текст је и у Андрићевој библиографији значајан, јер Андрић у правилу није уопште писао предговоре. Овако каже Андрић: „Прва помисао која се јавља пред овом прозом јесте: да ће ауторов стил морати да има нешто од његове цртачке вештине. И та помисао не вара. И овде линија, гола и тврда, полази са неочекиване тачке, иде право и круто, чини вам се да ће тако и у том правцу ићи до унедоглед, али се одједном негде ломи и неочекивано закреће куд никад помисао не би. (…) Ова проза је заиста епиграматична и блесковита као карикатура или скица из сликаревог путничког блока. (…) Узмите је и ви у руке и читајте је! Она то заслужује. Читајући је, путоваћете по ћудљивом реду вожње, али занимљивим путевима, а за вођу и ненаметљивог тумача имаћете једног уметника живог духа и богатог срца.“

Зуко јест био чаробњак ријечи, но дио посебности Некролога једног чаршији крије се и у његовим цртежима. Андрић је у свом предговору записао да Џумхурова поређења задивљују и љепотом и тачношћу те је навео примјер кад Џумхур успоређује старог калуђера са огромним црним словом испалим из Библије. Сликовитост Џумхуровог пера и вјештина његовог киста напајају се са истог извора. Сам је уосталом казао: „Само се слике дуго памте, а ријечи већ сутрадан промијене свој ред.“

Чланак Биљешке о Андрићу (15) – У Андрићевом кругу: Зуко Џумхур се појављује прво на ИСКРА.

Погрешно би, међутим, било мислити да је Андрићев однос према Њемачкој једнозначан. Први западни језик на који је његова проза преведена био је њемачки. Преко њемачког језика је он као гимназијалац откривао врхунце свјетске књижевности и филозофије. А и лично је, у вријеме кад је службовао у Берлину, упознао неке од најпознатијих њемачких писаца и мислилаца двадесетог вијека и импресионирао их. Наведимо тек пар примјера.

Карл Шмит у књизи Ex Captivitate Salus, објављеној 1950, даје запис из љета 1946 у коме се сјећа Андрића: „У јесен 1940, кад је Француска била побеђена и на коленима, разговарао сам са једним Југословеном, српским песником Иво Андрићем, кога јако волим. Упознали смо се тако што смо обојица знали и много ценили Леона Блоу. Тај Србин ми је испричао следећу причу из митологије његовог народа: Марко Краљевић, јунак српског епа, борио се цео дан против једног моћног Турчина, и после жестоке борбе на крају успео да га обори. Када је убио побеђеног непријатеља, пробудила се змија која је спавала на срцу мртваца и рекла Марку: ‘Имао си среће да сам спавала за време ваше борбе.’ На то јунак узвикне: ‘Јаох мени, до Бога милога, ђе погубих од себе бољега!’ Ту причу сам тада препричао неким пријатељима и познаницима, међу њима и Ернсту Јингеру, који је тада био официр окупационе војске у Паризу. Сви смо били дубоко импресионирани. Али било нам је свима јасно да данашњи победници неће дозволити да их такве средњовековне приче импресионирају. И то је део твог великог пророчанства, сироти, побеђени Токвиле!“
Кад је пак о поменутом Јингеру ријеч, ствар постаје још занимљивија. Један пажљив истраживач Андрићеве биографије, недавно је открио доскоро непознат документ, и то изузетно занимљив, а о релацији двојице великих писаца двадесетог вијека:

„Крајем 1967. године југословенски нобеловац Иво Андрић је добио писмо из мјеста Вилфлинген:

‘Драги господине Андрићу, у новинама сам прочитао да вам је рођендан, па сам питао издавача Карла Ханзера за вашу адресу. За успомену на заједно проведене сате желим вам накнадно срећан рођендан као и све најбоље у новој години. Ваш Ернст Јингер.’

На разгледници је била слика француског ботаничара Пјера Жана Франсоа Турпина, а Јингер је још додао адресу једног од његових колега из студентских дана, кад је студирао зоологију у Лајпцигу, и који је тада живио у Београду, уз молбу Андрићу да га поздрави ако га случајно зна. Дакле, свеукупно само четири реченице, међутим оне садрже један цио вијек. Јингерова разгледница је прича о лажи, страху, моћи, покорности, гњеву, стиду и улози интелектуалца у диктатурама двадесетог вијека. Јингерово писмо се чува у Српској академији наука у Београду, у Андрићевом фонд (…) Када се крајем осамдесетих година у Београду вршила каталогизација оставштине југословенског писца који је умро 1975, тај документ је добио број ‘И.А. 2454’, међутим он је спавао дубоки сан у архиви. У Јингеровој оставштини у њемачком литерарном архиву у Марбаху не чува се Андрићев одговор, јер Андрић, који је иначе врло помно водио кореспонденцију, није Јингеру одговорио ништа.“
Та је Андрићева шутња достојна цијеле књиге. Писац ког је Андрић волио („непрежаљени Албер Ками“) забиљежио је да је човјек више човјек по стварима које прешути него по онима које каже. Имајући у виду какав је човјек Андрић био и какву је максиму приписао једном свом јунаку („У ћутању је сигурност“) ова је шутња још инспиративнија.

Прича о политичким странпутицама двадесетог вијека у свјетским оквирима не може да се исприча без позивања на Карла Шмита. Историја двадесетог вијека, нарочито у Европи, и из перспективе највећа два рата и из перспективе идеје Европе базиране на њемачко-франуском помирењу, незамислива је без фигуре првог правог стогодишњака у историји књижевности – Ернста Јингера. Начин на који се Андрић појавио у њиховим животима потврђује нам још једанпут да је он човјек у чијем се и животу и дјелу пресјецају линије умјетности, политике, историје и људске судбине.

Чланак Биљешке о Андрићу (14): Остало је ћутање се појављује прво на ИСКРА.

Чланак Биљешке о Андрићу (13): Жена које има: Швеђанка која је обиљежила живота Ингмара Бергмана и Иве Андрића се појављује прво на ИСКРА.

„У животу сам долазио у додир и са позориштем и са глумцима. И сваки пут сам се могао уверити да је позориште најјаловији од свих наших напора. У додиру са сценом и глумцима мене испуни такво осећање беде и узалудности да се питам: да ли ова ништавност позоришта није само слика онога што чека све вештине, пре или после, на њиховом путу? Кад видим сат меда, начињен од картона и насликан овлаш, који служи у некој опери као дар горштака шумском божанству, ја још сутрадан нити имам воље да једем ни да сликам. По двадесет и четири сата ме прогони слика тог мртвог, горе него мртвог, нерођеног предмета, који је подједнако далеко од варке као и од стварности. И ако треба да нађем неки симбол за позоришну уметност, ја бих узео тај сат меда од картона. Бедно парче реквизита које је покушало по стотину пута да у очима људи постане мед и по сто пута се наново вратило у сандук за реквизите, упрљано, неуспело, излишно.

И у најбољим позориштима све је прашно и нечисто. Глумачки позив је најтежи и најбеднији од свих позива. Зато је њима потребно са се у животу толико проводе, банче, једу и пију, као неки стални осуђеници на смрт, стално на белом хлебу.“

Љуби Јандрићу пак Андрић је казао да му циркус дјелује као најдостојанственија форма позоришта. Већина позоришних адаптација његовог рада не приближава се ни на пушкомет величанствености његове прозе. Ипак, једна понешто позоришна анегдота доста нам говори о Андрићу као човјеку и карактеру.

У једном писму које му шаље Гун Бергман, његова преводитељка и бивша жена генијалног Ингмара Бергмана дословце се каже: „Умало да заборавим да Вам напишем нешто врло важно. Мој бивши муж, Ингмар, који ми је и даље добар пријатељ, замолио ме је да Вас питам, господине Иво, да ли имате неку драму за њега. Као што можда знате, он је недавно постао управник Народног драмског позоришта (оног у које је Милица ишла да разгледа костиме). Много смо разговарали о могућности да се пронађе један југословенски позоришни комад за њега. Пало му је на памет да можда Ви имате неку драму која Вам лежи у фијоци и с нестрпљењем очекује Ваш одговор. Ако Ви немате ништа, да ли бисте могли нешто друго да препоручите? Шта мислите о Нушићу? За Ингмара само најбоље долази у обзир. Хиљаду поздрава од Ваше Гун.“

Деветог маја Андрић одговара:
„Захвалите г. Бергману на интересовању за нашу драму. Ја, као што знате, немам ништа за позорницу, али мислим да би се нешто из Југославије могло наћи за њега. У првом реду М. Крлежа, а затим Нушић, а можда и неко од млађих наших драмских писаца.“

Ових неколико Андрићевих реченица достојно је опширног есејистичког коментара, а ја ћу навести тек скицу. Најприје, карактеристично је како отклања могућност да понуди неки свој текст, мада је послије његове смрти у рукописној заоставштини пронађен младалачки драмски текст Конац комедије. Индикативно је такође како искрено и несебично предлаже Крлежу. То није само гест поштовања према овом писцу него вјероватно и траг свијести да Крлежин сензибилитет, у многоме формиран на Стриндбергу као и Бергманов, вјероватно има најбољу шансу да успјешно кореспондира са скандинавском публиком. Имајући у виду све прилике у којима је Крлежа ниподаштавао Андрића и проглашавао га малтене епигоном Пјера Лотија, ово писмо показује потпуно друкчији однос Андрића према Крлежи, однос лишен пизме и зависти. Ипак, десило се да Бергманово позориште, из незнаних разлога, на крају није играло ни Крлежу ни Нушића, ни било кога од „млађих наших драмских писаца“.

Чланак Биљешке о Андрићу (12): О циркусу и достојанству се појављује прво на ИСКРА.

Ако бисмо у цјелокупном Андрићевом опусу тражили класичну парадигму врхунског романа била би то управо Травничка хроника. Три су неспорна Андрићева врхунца кад је ријеч о дужим прозама: Травничка хроника, На Дрини ћуприја и Проклета авлија. Проклету авлију, међутим, неки књижевно-теоријски пуританци избјегавају због краткоће назвати „правим“ романом, а огроман временски распон На Дрини ћуприје измјешта и ово дјело из неких старински замишљених романескних оквира. Јасно је, наравно, да је роман протејска форма и да роман данас све „гута“, ма шта неки мислили о томе, но управо је Травничка хроника дјело које ће и највеће цјепидлаке без премишљања прозвати романом. Француски конзул Давил главни је лик романа: радња, у правом смислу, почиње његовим доласком у Травник, а завршава његовим одласком – садржај романа сабијен је у тих седам година. На Дрини ћуприја не може, наравно, имати главног јунака на начин на којег га има Травничка хроника (изузев ако бисмо „јунаком“ сматрали управо мост). Међутим, ако бисмо Хронику и Ћуприју сматрали прозама о градовима, прозама у којима су јунаци заправо градови, онда би На Дрини ћуприја била роман, а Травничка хроника – новела; На Дрини ћуприја говори о читавом животу (турског) Вишеграда, а Травничка хроника – управо по оној „школској“ дефиницији новеле – о круцијалном моменту у животу Травника.

Крајем педесетих година прошлог стољећа студентица романистике Власта Пилар у писму је упитала Андрића шта га је понукало да напише Травничку хронику. Суштину свог одговора писац је сажео у слиједећу реченицу: „Од почетка мог књижевног рада мене је занимао додир Истока и Запада, у виду сарадње као и у виду судара.“ У Травничкој хроници позорница овог судара јест град Травник. Бујица историје у уској ће лашванској котлини, антологијски успоређеној са напола расклопљеном књигом, на понешто бизаран начин спојити Исток и Запад. Французи, Аустријанци, Турци и домаћи босански свијет подијељен с четири вјерозакона сусрећу се и сукобљавају, сарађују и сударају се на страницама овог романа. У њему се, по свој прилици, крије и суштина Андрићевог осјећања свијета.

Травничка хроника једно је од оних великих, највећих, књижевних дјела, а таква заправо увијек остају непрочитана. То је књига која се чита много пута, а свако ново читање, уз ново вријеме и нове околности, открива нам нешто ново. На један начин могли смо читати Травничку хронику прије, рецимо, петнаест или тридесет година, док ће нам данас и глобална и локална атмосфера открити у овом генијалном роману потпуно нове валере. Посебна прича је Андрићево књижевно мајсторство у кориштењу документарне грађе. О томе је Мидхат Шамић написао изврсну књигу Историјски извори Травничке хронике. Данило Киш се у Часу анатомије у овом контексту често позивао управо на Андрића као свог учитеља.
Травничка хроника можда је и најбољи роман икад написан на српском језику. То је роман који је 1962. године био најчитанија књига у Аустрији. То је књига преведена на десетине језика, књига која се већ деценијама с пажњом чита у цијелом свијету. Добитник Нобелове награде за књижевност четрдесет и двије године након Андрића, велики јужноафрички писац Ј.М. Цоетзее, за Андрића у једном есеју каже да је substantial novelist – што ће рећи: битан, супстанцијалан, темељан романописац, у свјетском контексту, разумије се. Травничка хроника је темељ Андрића-романописца, фундамент једног темељног опуса свјетске књижевности.

Чланак Биљешке о Андрићу (11): То је тај фундамент: О Травничкој хроници се појављује прво на ИСКРА.

На шта ли је мислио „илирски доктор“ Колоња кад је наглашено изговорио фразу „трећи свет“? На шта ли је мислио Андрић кад ју је написао у курзиву? Ни један ни други нису понад те фразе могли видјети онај (дневно)политички ореол који је, рецимо, имала у вријеме кад је група Хаустор издала албум Трећи свијет, онај на којем је и истоимена пјесма са стихом: Гласови из таме су нестали давно, још су само у пјесми. Пјесма гласова из таме, међутим, призива још један непролазан мотив Травничке хронике: босанско пјевање, оно које је француског конзула Давила доводило до очајања. За фон Митерера, аустријског конзула, босанско је пјевање ein Urjammer (древни исконски јад), за младог Дефосеа оно је занимљиво, за Давила пак оно је беснило дивљака који су изгубили наивност. (Слушао сам како овај народ пева и видео сам да и у песму уноси исту ону дивљину и нездрави бес као и у сваку другу функцију свога духа или свога физикума. Читао сам у путопису једног Француза, који је пре више од сто година пропутовао ове крајеве и чуо ове људе, да њихово певање личи више на пасје завијање него на песму. Међутим, било да се овај свет изменио нагоре, било да онај добри стари Француз није добро упознао све земље, ја налазим да је у пасјем завијању далеко мање злоће и окорелости срца него у певању ових људи кад су пијани или просто понесени својим бесом.

Доминантни доживљаји балканске музике и данас одговарају врховима овог троугла; од мистификације древног исконског јада у севдах кључу преко површне радозналости world music типа до посвемашње барокно кићене сатанизације овдашњег (турбо)фолк пјевања у које се учитава свако могуће зло.

Ендру Вахтел је исправно примијетио како се Андрићева датација завршетка писања Травничке хронике, оно У Београду, априла месеца 1942. год. ваља на неки начин сматрати дијелом романа. У контексту овог временског оквира, под посебним се свјетлом може читати оно пророчанство које на крају XXВ поглавља изговара Марко из Џимрија, божји човек и врач. Пече се ракија, јесен је 1813. године. (Еј, јадни хришћани, јадни хришћани! Ево су у крв загазили. До чланака им крв, и још расте. Ево, крв, од данас па за сто година; и ево још од друге стотине половина. Толико видим. Шест нараштаја све прегрштима једно другом крв додају. Све хришћанска крв. Биће вријеме, па ће свако дијете књигу учити и писмо знати; људи ће с краја на крај свијета разговарати и сваку ће ријеч чути, али се неће моћи разумјети.) Успркос увјерењу о премоћи зла, Андрић кроз Марково пророчанство излаже своју наду да ће се негдје од друге половине двадесетог стољећа овдје престати прољевати крв. Андрић није доживио слом своје наде. 1942. се на неки начин поновила 1992. Мирослав Караулац је открио да је један од разматраних, а касније одбачених наслова приповјетке Писмо из 1920. године био Писмо из 1992. године. Тако живи трећи свијет: између страха и наде. Након ламента на почетку, Колоњин монолог од прије двије стотине године завршава с надом. (На крају, на правом и коначном крају, све је ипак добро и све се решава хармонично… Јер, зашто да моја мисао, добра и права, вреди мање од исте такве мисли која се рађа у Риму или Паризу. Стога што се родила у овој думачи која се зове Травник? И зар је могућно да се та мисао никако не бележи, нигде не књижи? Не, није. И поред привидне изломљености и нереда, све је повезано и складно. Не губи се ниједна људска мисао ни напор духа. Сви смо на правом путу и изненадићемо се кад се сретнемо. А срешћемо се и разумети сви, ма куда сада ишли и ма колико лутали. То ће бити радосно виђење, славно и спасоносно изненађење.) Колоња ће ускоро умријети, Дефосе, његов слушалац и сабесједник, напустит ће Травник. А кад се пет година касније и Давил буде спремао на одлазак пратит ће га једна мисао (неодређена али стална мисао: да ипак негде мора да постоји и тај „прави пут“ који је он целог живота узалуд тражио; да постоји и да ће га човек кад-тад наћи и отворити за све људе. Он сам не зна како, када, ни где, али наћи ће га кад било његова деца, деца његове деце или још даље потомство), мисао налик на нечујну унутарњу мелодију.

И послије низа нараштаја трећи свијет остаје трећи свијет, а нада из мисли сличне мелодији пројектује се на још даље потомство.

Чланак Биљешке о Андрићу (10): Трећи свијет се појављује прво на ИСКРА.

Андрић у књижевност улази својеврсним пјесмама у прози, понешто витменовским. У Ex Ponto и у Немирима чујемо једно лирско и младалачко Ја; у овим књигама личност самог писца – како је записао Борислав Михајловић Михиз – вапи, куне и благосиља свијет. Тим својим првим књигама привукао је Андрић знатну пажњу и сврстао се међу најбоље младе писце славенског књижевног југа. А онда, наоко сасвим изненада, у књижевност улази прави Андрић. Његова прича Пут Алије Ђерзелеза посве је друкчија од свега што је Андрић раније објавио; ријеч је о управо антологијском остварењу, причи која открива не само таленат него и генијалност, првој објављеној причи једног младог писца, а која је опет – како је примјетио Милан Богдановић – мало ремек-дјело савршене композиције. С том је причом Андрић нашао свој глас и на њезином ће трагу настати најважнији књижевни опус икад написан на јужнословенским језицима. Сам Андрић, међутим, није, чини се, ни слутио да ће цијели свој живот ићи путем који је започео са овом причом. У писму које је 14. априла 1921. године из Рима упутио својој загребачкој пријатељици Зденки Марковић Андрић пише: „Озбиљно мислим да се вратим у земљу и настаним у Београду или Сплиту иако још не знам и не видим како. Дотле ћу исписати све ово турско и ирационално што имам и онда ћу се опет дати на стари посао.“ Ко зна шта је Иво Андрић, ономад на прагу тридесете, сматрао старим послом, но он се томе послу никада није вратио. Цијелог живота исписиват ће, наиме, оно своје турско и ирационално.

Тај прелаз есенцијалан за Андрићево дјело понајбоље је још 1923. године описала Исидора Секулић у фантастичном есеју знаковитог наслова Исток у приповеткама Иве Андрића: „Занимљив је размак од Андрића који је писао Ex Ponto и Немире па до Андрића приповедача Босне. Тамо је он осећајни, меки, сјајни и елегантни прозаист и стилист. А овде, са којом снагом и вештином стеже ону путену и бесомучну масу у жарке и живописне фигуре! До које висине диже причу о пустим силеџијама и црним душама, истичући их, великом уметношћу, као неки прави олуј индивидуализма и воље. Како незаборавне остају пред очима и души те загонетне делије, које нису знале за дан и ноћ, за стид и страх, за свога и ближњег, за закон и отаџбину, које је сама смрт морала да вреба и као гром изненада да погађа… Запад и општечовечанско проницање, то је оно што у Андрићевим приповеткама дира у најфиније наше уметничке осетљивости. Али оно што вуче као дубина, што чини да тим приповеткама прилазимо са жеђу, то је Исток. Исток чини те задивљени остављамо фигуре Андрићевих прича. Фигуре које се тако магистрално испрсују, и које су, поред свих покора, на неки начин велике са оним загонетним од чега ‘крв у њима тка и расте’.“

Исписујући своје источњачке приче (да искористимо ту фразу коју је за наслов једне своје књиге узела Маргарит Јурсенар) редовно у трећем лицу, наоко хладним хроничарским тоном, Андрић је ипак својом ванредном способношћу уживљавања и књижевном генијалношћу, успио као нико прије њега дочарати Исток.

Андрићев је живот неодвојив од његове литературе. Лијепо је то описао Мирослав Караулац: „Дете католичких родитеља, дугогодишњи житељ ортодоксне средине, занет исламом до мере да ће једној преводитељки поверити: ‘Ислам је моја судбина“, Андрић је најпрестижнији производ и представник те вишезначности амбијента, богатих сазвучја, тонова и боја, какав је нудила Босна.“

Чланак Биљешке о Андрићу (9): Деперсонализација: ка турском и ирационалном се појављује прво на ИСКРА.

У новембру 1934. године, док је у интервалу између двију дипломатских мисија, живио у београдском хотелу „Ексцелсиор“ Андрић је дао интервју за часопис „Идеје“. Интервју је објављен под насловом Понекад се питам да ли је то нека врста мистичне казне за нас који смо преживели?, а у њему је и овај фрагмент: „Не жалећи се и примајући ход догађаја и ред ствари у људској судбини, не тражећи од новог нараштаја више разумевања него што он може да га има, ми, из 1914. године, упиремо данас један другом поглед у очи и са жаром, али и са том дубоком меланхолијом, тражимо ОНО НАШЕ ИЗ 1914. ГОДИНЕ, што је изгледало страшно, дивно и велико, као међа векова и раздобља, а што полако нестаје и бледи као песма која се више не пева или језик који се све мање говори. Али, између себе, гледајући један другом у зенице које су виделе чуда, права чуда, и остале и даље живе да гледају ово свакодневно сунце, ми подлежемо увек неодољивом, за нас вечном чару тих година. Тада ми опет добивамо крила и окриље патње и жртве савладаног страха и прежаљене младости. И док нас траје, ми ћемо у себи делити свет по томе на којој је ко страни био и чиме се заклињао 1914. године. Јер то лето, лето 1914, жарко и мирно лето, са укусом ватре и леденим дахом трагедије на сваком кораку, то је наша права судбина.“

Оно што настане послије сваког преврата, послије сваке револуције, њеним преживјелим првоборцима изгледа као нека врста мистичне казне. Знао је то Андрић од почетка, показује то и Прича из Јапана објављена у Немирима, прича која је – како би рекао Владимир Дедијер – духовни тестамент младобосанаца. А ипак, мада пјесници јесу, за разлику од свих других људи, вјерни само у невољи и мада послије побједе не уживају у њеним плодовима него иду да потраже има ли гдјегод која тежња што није извојевана, и мада су пјесници и уротници своју младост унапријед прежалили, нешто из те пјесничке и уротничке младости остане заувијек, као талог и као суштина. На то Андрић мисли кад каже ОНО НАШЕ ИЗ 1914. ГОДИНЕ. И важно је кад каже да ће се за њега, и не само за њега, свијет заувијек дијелити по томе „на којој је ко страни био и чиме се заклињао 1914. године“. Има тога и у Андрићевој књижевности, у Смрти у Синановој текији, рецимо, има трагова те идеје да се кључне ствари у животу (а ваљда и у историји) дешавају у једном тренутку, а да се све прије и све послије мјери по томе гдје си и шта си био у том тренутку, на чијој си страни био. Иво Андрић је знао кад је његовом нараштају пао тај тренутак и он се цијелог живота равнао по принципу (хиљадудеветсто)четрнаесте. Величина неког нараштаја, неке генерације, а не само појединца, мјери се и по способности да се препозна тај тренутак, једини који је важан. И ту је можда трагедија садашњости, то што данас нема ни принципа по којем се свијет дијели, нити има страсти у заклињању. Једино чега у изобиљу има су хорде телала и чиновника спремних да се без заклањања иза пјесничких слобода и било какве метафорике уфају у призивање доласка окупаторских војски, НАТО-вих или било чијих других.

Чланак Биљешке о Андрићу (8): На чијој страни се појављује прво на ИСКРА.

Чланак БИЉЕШКЕ О АНДРИЋУ (7): Сто година од „Царских сонета“: Милош Видаковић, Андрићев друг из младости се појављује прво на ИСКРА.

Прича о Андрићевом читању Кјеркегора у затвору литерарно је страшно заводљива. Нарочито је била присутна у страним ишчитавањима Андрића гдје референце на Вука и Његоша не значе много. Тако се, рецимо, у некрологу из пера Албина Кребса објављеном у Њујорк Тајмсу дан након Андрићеве смрти нарочито потенцира блискост Андрића и Кјеркегора. Ипак, у андрићологији ова паралела је обично водила у слијепу улицу. Примијећивана је формална сличност између Ex Ponta и почетка Или-или те је наслућивана сродност или подударност у меланхоличној визији свијета код Кјеркегора и Андрића. И сам Андрић је присјећајући се у зрелим годинама својих младалачких читања Кјеркегора бивао амбивалентан. У разговорима са Љубом Јандрићем, он свјесно као да умањује величину утицаја овог данског филозофа, мада не може да пренебрегне чињеницу да се управо кроз читање његовог дјела почео да расуђује о стрепњи, страху и премоћи зла у свијету, што је једно од важних обиљежја његове поетике. Ипак, на крају разговора о Кјеркегору, он Јандрићу дословно каже: „Признаћу вам, народна свест и епика имали су далеко снажнији утицај на ме.“ Андрићу треба вјеровати, али и у овом признању је дупло дно. Нико не спори доминацију народне свијести и епике у Андрићевој поетици, али филозоф коме дугује расуђивање о стрепњи, страху и премоћи зла не може бити безначајан у њеном формирању.

На страну, међутим, филозофија. Кјеркегор је један од оних филозофа који зна да прича, да приповједа (не проповједа), а то је за Андрића морало бити важније. Треба тражити слике, не концепте.

Читуцкајући прије коју годину Кјеркегора (баш Или-или), наиђем на овај фрагмент: „Још од раног детињства, стрелица туге је заривена у моје срце. Све док буде заривена, бићу ироничан – ако је извуку, онда ћу умрети.“ Зазвучало ми је познато, однекуд већ знам за ту слику.

Прелистам Аникина времена и пронађем оно што сам тражио: „Једном је у Сарајеву, на пазару, видео како је неки Србин пробо Арнаутина. Нож је остао у рани. Рањеник се није обазро за убицом, кога су други гонили, него је полагано, као свечано и сабрано, пошао ка првим отвореним вратима. Ишао је као да броји кораке, није гледао ни у кога, само је обема рукама притискао рану, осећајући јасно да ће живети само дотле док му не извуку нож из ране.“

Незахвална је, генерално, тема књижевних утицаја. За баналност и примитивизам, утицај се изједначава с плагијатом. Помодарски постмодернисти пак површно се ките многобројним утицајима као значкама. Књижевни утицај, међутим, није ни плагијат ни значка; нити се скрива нити носи на реверу. Стоји заривен као нож у рани. Као жалац у месу, рекао би Кјеркегор цитирајући светог Павла.

Чланак БИЉЕШКЕ О АНДРИЋУ (6): Слике из затворске лектире се појављује прво на ИСКРА.

Чланак БИЉЕШКЕ О АНДРИЋУ (5): Рајка Радаковић: Одбијање политичког избора се појављује прво на ИСКРА.

Иако је обишао практично читав свијет, Андрић никад није ступио ногом у Америку. У том контексту вриједи под посебним свјетлом читати посљедња поглавља На Дрини ћуприје. Никола Гласинчанин, унук газде Милана који је на мосту с Ђаволом играо карата, „блед и крут младић који је због сиромаштва, танког здравља и слабог успеха морао да напусти гимназију“, у Вишеграду ради за њемачку фирму која извози дрво. Заљубљен је у учитељицу Зорку, родом из (вишеградске) касабе. У аугусту 1913. године, на распусту у Вишеграду је Јанко Стиковић, некадашњи Николин гимназијски колега, сада бечки студент природних наука, пјесник и новинар. Зорка, која се дотад гледала (кужирала) са Николом, заљубљује се у Јанка. У једно аугустовско послијеподне они су „остварили оно што је у касаби најтеже: да се младић и девојка састану на скровитом месту, а да то нико не види и не сазна. Нашли су се у њеној школи која је сада, преко распуста, потпуно пуста (…) у једној полумрачној, прашној просторији у којој су све до плафона биле наслагане ђачке клупе. (…) Нису могли ни да седну ни да легну. Били су обоје збуњени и неспретни. И сувише жељни и плаховити, они су се грлили и савијали на једној од оних истрошених клупа које је она тако добро познавала, не гледајући и не примећујући ништа око себе.“ То је био њихов једини љубавни сусрет. Уочи јесени, Стиковић је враћа у Беч. Зорки шаље писма и разгледнице, но они су такви да Зорки јасније (и болније) од шутње говоре „нит сам те волео, нити те волим, нити ћу те икад моћи волети“. Повријеђена и тужна, дјевојака поново почиње да се виђа с Николом. С прољећа 1914. године, он јој казује: „Ти знаш да је Богдан Ђуровић, мој друг са Околишта, већ трећу годину у Америци. (…) Он ме зове себи и обећава ми сигуран посао и добру зараду. (…) Ако би ти пристала, треба да се вјенчамо што прије (…) А тамо, у Америци, тамо бисмо радили и ти и ја. Тамо има наших школа на којима треба учитељица. И ја бих нашао рада, јер тамо су сви послови свима отворени и приступачни. Били бисмо слободни и срећни. Све бих то ја извео, само ако ти хоћеш…ако пристајеш.“ Зорка је и дирнута и захвална, али у том тренутку не би могла да каже да „па да је секу на комаде“. Убрзо ће распуст, доћи ће студенти са универзитета, а она хоће још једном да види Јанка Стиковића. Прије него студенти дођу, доћи ће Видовдан, доћи ће атентат у Сарајеву, доћи ће рат. Никола бјежи за Србију, а прије тога долази да се опрости са Зорком. Она му каже: „Ништа од наше… ништа од Америке?“, а Никола одговара: „Да си ти пристала кад сам ти, прије мјесец дана, предлагао да одмах свршимо ствар, можда бисмо сада били далеко одавде. Али можда је боље да је тако било. (…) А ако изиђем жив из овога и ако се ослободимо, неће требати можда ни ићи у оно Америку преко мора, јер ћемо имати овдје своју Америку, земљу у којој се много и поштено ради а добро и слободно живи.“

Никола Гласинчанин је у Америку хтио побјећи од историје, од њених самозваних портпарола (попут Јанка Стиковића). Кад је историја, међутим, заиста стигла, он замишља да долази вријеме изградње Југославије као балканске Америке, око Сарајевског атентата као око Бостонске чајанке.

Многи су се наставили на Андрићеву визију Америке. Кад је о музици ријеч, довољно је погледати три пјесме: Пит, и то је Америка, Goodbye, Америка, Проклета је Америка. Колико год све биле различите, све опет као да се настављају на Андрићеву реченицу: „И ја бих нашао рада, јер тамо су сви послови свима отворени и приступачни.“ Ипак, мада рада (па евентуално и новца) у Америци у овим пјесмама има, ничег другог заправо нема, ни живота, ни среће, ни слободе, ни љубави. Срце кући тјера, тамо гдје драга чека.

Као и велика поезија, Америка је оно што у њу око и душа учитају. Као у стиху Никанора Паре (чије чилеанско презиме нама призива и дим и новац), тамо је слобода кип.

Чланак БИЉЕШКЕ О АНДРИЋУ (4): НЕВИЂЕНА АМЕРИКА се појављује прво на ИСКРА.

Рад на Проклетој авлији Андрић је започео још 1928. године, у вријеме док је службовао у Шпанији, у Мадриду. Дуга генеза зрења за Андрића није нимало необична, но ово је ипак дјело на којем је Андрић најдуже радио и такође посљедње његово велико довршено дјело.
У дипломском раду о Андрићевом дјелу који је на Харварду одбранио Тома Тасовац истиче се сигнификантност чињенице да је Проклету авлију Андрић почео писати управо у Шпанији. У Знаковима поред пута Андрић пише о фрагментарној природи шпанске културе. Јер Проклета авлија је уствари фрагмент једног много већег рукописа, рукописа који је – чини се – имао близу три стотине страница. У разговорима са Љубом Јандрићем Андрић је сам говорио о овом драстичном скраћењу. И макар је у Андрићевој оставштини сачувано много тога, првобитног рукописа Проклете авлије нема. Како је оно казао Фокнер: „Желим да као човјек будем избрисан, избачен из историје, не остављајући о себи никаква трага, ништа осим штампаних књига.“ Како андрићевска реченица! А све је заправо у дјелу. Травничка хроника је роман о родном граду, На Дрини Ћуприја о мјесту у којем је провео дјетињство, Госпођица о граду у којем је провео највећи дио живота, недовршени Омер-паша Латас о граду у којем је провео године младости. А Проклета авлија? Она се од хисторијског романа-фреске о фасцинантној личности Џем-султана претворила у фугу о идентитету и тамничку елегију, у – како каже Караулац – својеврсно сећање на искуство мариборске тамнице. Огромна сага о Џему, о његовим повијесним и особним авантурама, сабијена је у неколико страница Ћамиловог монолога.

У формалном је смислу Проклета авлија заправо савршена. У кратком прологу је и оквир и својеврстан поетички мото. („Његова прича могла је да се прекида, наставља, понавља, да казује ствари унапред, да се враћа уназад, да се после свршетка допуњава, објашњава и шири, без обзира на место, време и стварни, стварно и заувек утврђени ток догађаја. Наравно да је при таквом начину причања остало доста празнина и необјашњених места, а младићу је било незгодно да прекида причање, да се враћа на њих и поставља питања. Најбоље је ипак пустити човека да прича слободно.“) Прво поглавље је некакав пролог-послије-пролога, у њему упознајемо Проклету авлију (Депосито) и њезиног „управника“ Карађоза. У другом поглављу се појављује Ћамил. Треће је прича о Ћамилу из Хаимових уста. Четврто се враћа на Ћамила, а у петом Ћамил прича о Џему. Шесто се поново враћа на Ћамила, у седмом опет Хаим прича о Ћамиловој судбини, а у осмом се опраштамо од Проклете авлије. („Био је рамазан и на мунарама свих џамија горели су кандиљи трепћући као правилна савежђа изнад безбројних градских светлости (…) Изгледало му је да ту нема нигде места за Проклету авлију, а ипак она је тамо негде, на једној од оних малих тамних површина, међу густо разасутим светиљкама.“) На крају је епилог који нас враћа ћелији покојног фра-Петра, кратки епилог у три пасуса и једва двадесетак редова. Послушајмо први пасус: „И ту је крај. Нема више ничег. Само гроб међу невидљивим фратарским гробовима, изгубљен попут пахуљице у високом снегу што се шири као океан и све претвара у хладну пустињу без имена и знака. Нема више ни приче ни причања. Као да нема ни света због којег вреди гледати, ходати и дисати. Нема Стамбола ни Проклете авлије. Нема ни младића из Смирне који је једном умро још пре смрти, онда кад је помислио да је, да би могао бити, несрећни султанов брат Џем. Ни јадног Хаима. Ни црне Акре. Ни људских зала, ни наде и отпора који их увек прате. Ничег нема. Само снег и проста чињеница да се умире и одлази под земљу.“

Тасовац у поменутом раду помно анализира овај фрагмент. У дванаест реченица пасуса је деветнаест негација. Он вели: „Ово је нарација о крају нарације или постнаративна нарација. Она оцртава границу између нарације и тишине и учвршћује оквир, не само новеле, него и језика уопште.“

Оваквим једноставним језиком и синтаксом стварати метафизику знају још само Ками и рани Џојс. (Крај Мртвих подсјећа заправо на крај Проклете авлије.) На самом свршетку Андрић се ипак враћа живима што збрајају оно што је остало иза покојника. И није ваљда случајно што је и тестера преостала иза фра-Петра баш њемачка. Живот тече даље, каже банална народна узречица, живот се попут шопенхауеровске слијепе воље свеједнако наставља.

Чланак БИЉЕШКЕ О АНДРИЋУ (3): ИЗ МАДРИДА У АРСЕНАЛ: О „ПРОКЛЕТОЈ АВЛИЈИ“ се појављује прво на ИСКРА.

Био је то пророчански увид. Иначе, Реклам се одлучио за такву едицију и избор класичних наслова јер су управо у то вријеме дјела Гетеа и Шилера постајала „јавно добро“, односно за њих се насљедницима више није плаћао ауторски хонорар. Њихове препознатљиве жуте корице за све говорнике њемачког језика су шифра донекле слична оној коју сама представљају црвене корице едиције Реч и мисао (вјероватно и конципиране по узору на ову едицију). Историја ове едиције је нераскидиво повезана с њемачком историјом. Кад су 1917, усред Првог свјетског рата, славили педесетогодишњицу, штампали су специјални комплет од стотину књига за војнике на фронту. У доба Трећег рајха, забрањене су биле књиге јеврејских аутора. За вријеме Хладног рата, у Лајпцигу који је био у ДДР-у постојао је један Реклам, под власништвом државе, док је други у приватном власништву имао сједиште у Штутгарту. Кад се уједине двије Њемачке и Реклам ће поново да се уједини, па је од 1992. једино сједиште овог издавача поново у Лајпцигу.

У стотину и педесет година продато је шест стотина милиона књига из Рекламове Универзалне библиотеке, што ће рећи четири милиона књига годишње, што ће рећи – једанест хиљада књига дневно, једанаест хиљада књига сваког Божијег дана. И то не било којих књига, него редом њемачких и свјетских класика. Објављено је у око три и по хиљаде наслове, а најпродаванији појединачки наслов је Шилеров Вилхелм Тел продат у око пет и по милиона примјерака.

Све је то лијепо, али откуд ова едиција у причи о Андрићу? Ево зашто је ту: У деветнаестом поглављу „На Дрини ћуприје”, у краткој партитури о Томи Галусу, у једној од ваљда најличнијих својих прозних дионица, пишући о младићу који као и „сваки млад човек мора не само да испуни вечне, природне захтеве младости и сазревања него поред тога и да плати харач савременим струјањима духа, па и моди и навикама свога времена, које тренутно владају омладином” те је (што вриједи и за Галуса као књижевни лик и Андрића као стварну личност) „писао стихове и био активан члан револуционарних и националистичких ђачких организација”, Андрић мало потом (пишући и даље о Галусу) дословце каже: „Био је страствен и неуморан у читању. Главна лектира тадашњих младих људи у сарајевској гимназији састојала се од дела из познате и огромне немачке издавачке куће Рецлам’с Универсал-Библиотхек. Те мале, јевтине свешчице са жутим корицама и необично ситном штампом биле су главна духовна храна приступачна ђацима тога времена; из њих су могли да упознају не само немачку књижевност него сва крупнија дела светске књижевности у немачким преводима”.

Ако постоји Андрићев алтер его у његовом опусу, то је управо Тома Галус. И за самог Андрића, дакле, „те мале, јевтине свешчице са жутим корицама и необично ситном штампом биле су главна духовна храна“ и из њих је упознавао „не само немачку књижевност него сва крупнија дела светске књижевности у немачким преводима”. Кад из тешке сиротиње, са дна босанског караказана, овај младић крене да се успиње дипломатским и књижевним степеницама ка самом врху, оно што је научио из ових књига остаће као најдубља суштина и талог испод свих каснијих искустава и сазнања.

Није злато све што сија, али некад се жућкасти папир испостави као злато. Из ове духовне хране, Андрић је створио нову духовну храну за будуће генерације. О томе, ето, размишљам док читам како у Њемачкој прослављају стотину и педесет година континуираног постојања своје најдуговјечније књижевне едиције.

Чланак Биљешке о Андрићу (2): Духовна храна се појављује прво на ИСКРА.

Цитиране реченице написане су 1926. године. Улица се данас опет зове Опркањ, Данило Илић је избрисан. На фирми једне кројачке радње, међутим, високо на зиду, остало је још увијек име Данила Илића, име које данас, још и много више него кад је Андрић писао текст У Улици Данила Илића, ријетком љубопитљивом туристу не казује ништа.

Прошао сам љетос улицом заставши накратко пред кућом на броју 3. Прозор је био отворен, а завјеса полуразмакнута. Виде се старински кауч и комода на којој је упаљен телевизор. Насред екрана, с горње стране, виси трокутић миљеа. Личи на онај шпиц косе посред чела неких жена који Енглези зову widow’s peak. Не знам ко данас живи ту. У вријеме кад је Андрић писао свој текст тамо је још живјела Стоја Илић, мајка Данилова.

Не знам зашто, али пришао сам прозору и завирио унутра. Нека стара жена је рибала под. Протрнуо сам. Стоја Илић радила је као праља. Као да је осјетила поглед на себи, жена је подигла главу и загледала се у мене, а ја сам устукнуо. Чуо сам звона и сјетио се Андрића.

“Док сам то мислио, зазвонише звона са друге стране Миљацке; прво једно мало, па за њима друго, већа, тамна и распевана гласа. У исто време се јави мујезин са џамије, с једне, с друге, с треће. Па још нека звона из даљине. Било је подне. Затитра љетни ваздух и све се испуни као неким струјањем од земље пут небеса. За том струјом подигох и ја очи пут неба, и са молитвеним звуком пође и моја мисао, тешка од земаљског једа. Отрже се сама, дотле непозната и речима неизрецива молитва пут неба:
– Господе, који си над световима и владаш и знаш, погледај, молимо те, и на ову брдовиту земљу Босну, и на нас који смо из њена тла никли и њен хлеб једемо. Дај нам оно за што те дан и ноћ, свак на свој начин, молимо: усади нам мир у срце и слогу у градове. Не дај да нас туђин више злим задужује. Доста нам је крви и ратничке ватре. Мирног хлеба смо жељни.
Погледај нас, Господе, и услишај не ради нас злих и несложних, него ради овог великог праведника и мученика, сарајевског учитеља, Данила Илића.“

Данило Илић био је Андрићев старији школски друг. Цитирани In memoriam Андрић је објавио у часопису Југословенска њива једанаест година након Илићевог погубљења. У то доба Андрић је иза себе имао тек двије лирске књижице, Пут Алије Ђерзелеза и једну књигу прича. Тридесетак година касније, након што је већ објављен највећи дио његовог опуса, излази Писмо из 1920. године, а у њему много познатији фрагмент о гласовима сарајевске ноћи.

“Ко у Сарајеву проводи ноћ будан у кревету, тај може да чује гласове сарајевске ноћи. Тешко и сигурно избија сат на католичкој катедрали: два после поноћи. Прође више од једног минута (тачно седамдесет и пет секунди, бројао сам) и тек тада се јави нешто слабијим али продорним звуком сат са православне цркве, и он искуцава своја два сата после поноћи. Мало за њим искуца промуклим, далеким гласом сахат-кула код Бегове џамије, и то искуца једанаест сати, аветињских турских сати, по чудном рачунању далеких, туђих крајева света! Јевреји немају свога сата који искуцава, али бог једини зна колико је сада сати код њих, колико по сефардском а колико по ешкенаском рачунању. Тако и ноћу, док све спава, у бројању пустих сати глувог доба бди разлика која дели ове поспале људе који се будни радују и жалосте, госте и посте према четири разна, међу собом завађена календара, и све своје жеље и молитве шаљу једном небу на четири разна црквена језика.“

Занимљиво је упоредно читати о гласовима сарајевског поднева и гласовима сарајевске ноћи. Ако занемаримо да је у првом случају ријеч о исповједном тексту у којем је ауторско ја недвосмислено Андрићево, док се у другом ради о писму приписаном протагонисту приповијетке Максу Левенфелду те ако пренебрегнемо годину у коју је фиктивно писмо датирано, а став из писма припишемо самом Андрићу у времену писања или објављивања приче, односно за вријеме или непосредно након Другог свјетског рата, шта можемо закључити? Најприје то да молитва није услишена! Чак је и Господ (с великим почетним словом), због тога постао бог (с малим). Није било мира у срцима ни слоге у градовима; није утихла ратничка ватра нити се престала лити крв; остали смо жељни мирног хлеба. Туђин нас је опет, зле и несложне, злом задужио. Зато је оно исто што је у подне призивало струјање од земље пут небеса, у два сати послије поноћи постало симбол специфичне босанске мржње. Складно титрање љетног ваздуха прерасло је у гласове завађених календара.

Откуд да Андрић 1926. године пише о Данилу Илићу? Није те године падала јубиларна годишњица Сарајевског атентата, ни Илићеве смрти, нити Илићеве накнадне сахране у Сарајеву, у гробницу Видовданских хероја. Тајна је, мислим, у оном дијелу гдје Андрић каже: “Док пролазим том улицом и гледам угао куће у којој му и данас живи мајка, ја настојим да у сећању оживим тог старијег школског друга“. Недуго прије, уз сами крај 1925. године, петнаестог децембра, Андрићу је умрла мајка. Као и Стоја Илић, Катарина Андрић је прала и надничила по туђим кућама да би отхранила сина. Гледајући угао куће у улици Опркањ на броју 3, Андрић се, мислим, морао сјећати угла куће у улици Басамаци на броју 21 гдје је живио с мајком у вријеме док су и он и Илић похађали Прву гимназију. У вријеме кад је објављен запис У Улици Данила Илића, Андрић је у писму Зденки Марковић писао: “Ових дана сам много мислио о пок. мами, јер јој управо сада подижемо споменик.“ На надгробној плочи уклесан је једноставан натпис: “Катарина Андрић, рођена Пејић, 19. ВИИ 1872–15. XИИ 1925. Својој доброј мајци њезин Иван“.

Катарина Андрић сахрањена је на старом кошевском гробљу, недалеко од гробнице Видовданских хероја у којој, уз остале, почивају Гаврило Принцип и Данило Илић. Прије неколико година споменик Андрићевој мајци је обновљен, након што је био готово потпуно пропао. Трајао је осамдесетак година, као људско биће. Реконструисан је према фотографији из књиге Мирослава Караулца Рани Андрић. Сада је нов, бијел и сјајан, а обликом старински, налик реплици мостарског Старог моста подигнутој некако у исто вријеме, моста који је трајао много дуже од људског бића, много дуже од осамдесетак година, а којег је напокон срушила неслога у градовима.

Чланак Биљешке о Андрићу (1): Мирног хлеба смо жељни се појављује прво на ИСКРА.

Времена се, међутим, мењају. Данашња деца једу лубенице и пре него што поштено забораве учитељице из претходне школске године. Педесетпетогодишњи Владан Маринковић продавао је тако лубенице на Видиковачкој пијаци у Београду већ крајем јуна. Као што је познато, двадесет деветог јуна у раним поподневним сатима припадници Комуналне полиције легитимисали су продавца лубеница јер му је део робе, наводно, вирио са стране тезге за коју је уредно плаћао закуп. Комуналци су били груби и бахати, успркос продавчевим упозорењима о томе да је срчани болесник. Усред расправе са униформисаним лицима, Владан Маринковић се срушио и умро.

Вест је, очекивано, привукла заслужено велику пажњу. Ова смрт је у већини реакција стављена у контекст бахатости актуелне власти. Колико год таква интерпретација била адекватна, она је истовремено и непотпуна. Сличну врсту бахатости у оваквим случајевима гајила је и претходна владајућа гарнитура, а гајиће је, рационално је претпоставити, и она идућа, која год она да буде.

Медијски видљив сегмент овдашње политичке борбе ионако је практично потпуно лишен класне димензије. О смрти Владана Маринковића много више говоре Крлежине речи написане пре непуних стотину година неголи позерски „статуси”, „твитови” и „селфији” лажно ганутих дигиталних бунџија. Овако је писао Крлежа након што је Јуре Керошевић осуђен на смрт поводом учешћа у устанку Хусинских рудара: „Једни се пате и крваре и опијају румом и сифилисом и ракијом, а други профитирају. Једни хоће електрификацију глобуса, прогрес, земљу, болнице, школе, а други стоје на принципу да је човјек марва и да треба да остане марва. Једни крепавају по талионицама и на лађама и у рудницима и на фронтама и вјечно раде и хоће и даље да раде, само уз нешто сношљивије и хигијенскије прилике, да би било мање беспослице и анархије и кризе и конкуренције и конјунктуре, а други баш зато сједе код зелених столова, телефонирају и краду по бурзама, да би била што већа анархија, што више криза, јер је онда конјунктура боља, конкуренција мања, а профит већи, перцент већи и дивиденде веће.”

Маринковић и њему слични пролетери не добацују до „култних” пијаца какве су Каленић или Бајлонијева, не добацују они нити до Савамале или Цетињске, њихов свет су Видиковац или Карабурма (на којој се, уосталом, и данас налази улица Хусинских рудара), њихов свет су рад, борба за опстанак и једноставна животна задовољства. Нема код њих простора за кемп.

Као што презир према Вуку Караџићу и антивуковска парадигма унутар српске културе надилази баналну дневнополитичку поделу на левицу и десницу, те илуструје много дубљу поделу на елиту и на народ, тако и „лубеничарски” контекст ове трагедије скоро па нужно призива познату фразу из Вуковог „Српског рјечника” што гласи „обрати зелен бостан”, а која је још одавно, у свакодневном говору, заживела у својој скраћеној варијанти – „обрати бостан”. Онај ко обере бостан ће заправо лоше проћи, настрадаће, пропашће, неће се добро провести.

Јер колико год да је, начелно говорећи, наставак политике другим средствима, толико се овдашња политика нажалост претворила у наставак рата другим средствима. Као и у рату унапред се зна ко ће да профитира, а ко ће да буде жртва. Униформисана сиротиња бахати се пред сиротињом у цивилу, уживајући у њиховом страху и привиду сопствене моћи.

Мухамед Буазизи, човек који је својим самоспаљивањем покренуо ланац догађаја који ће постати познат као „арапско пролеће” радио је на пијаци као продавац воћа и поврћа. Вероватно је и на његовој тезги понекад било лубеница. Његовом самоубиству претходила је расправа са комуналном службеницом која му је опалила шамар након што је одбио да јој плати рекет.

И тако, све је јасно и све је заправо познато, јаше мало Курта, па јаше мало више Мурта, власт се мења, а као у Јејтсовој песми, они који туцају камен су исти они који су га увек и туцали. Исти су и продавци лубеница, исти су и они што су обрали бостан. Све до једном

Чланак Ко је обрао бостан се појављује прво на ИСКРА.

Да је жив, Милован Ђилас би сутра прославио стотину и пети рођендан.

Дело му је, међутим, живо, да живље не може бити. У Београду је управо објављена књига „Писма из затвора”, а у последњем броју једног од глобално највибрантнијих интелектуалних часописа „Лондон ривју оф букс” публикован је есеј историчара Томаса Минија о рецентном новом издању Ђиласових „Разговора са Стаљином” на енглеском језику.

Кад из данашње перспективе посматрамо Ђиласа чини нам се заправо да живимо у епохи патуљака. Кроз Ђиласов живот ломило се двадесето столеће, а он је у светској историји актер и субјекат, не пуки посматрач и марионета.

Отиснути се у живот из Подбишћа код Мојковца, а онда с једва навршених тридесет и пет година разговарати на равној нози с најмоћнијим човеком на планети, то делује као митска фантазија.

Данас кад се педесетогодишњаци понашају као тинејџери и још се поносе тиме, Ђилас је одсјај из неке легендарне епохе за коју нам је тешко поверовати да је у стварности икада постојала.

У интензитету тог искуства има нечег античког. У величини те душе има нечег хипнотичког. Југославија је била земља каква је била јер је имала такве људе. И није случајно ни што је Андрић „Проклету авлију” почео да објављује у Ђиласовој „Новој мисли”. И пре него је подигнут Берлински зид, Ђилас је на њему видио пукотине, а због тих ће пукотина зид и пасти.

У последњим годинама живота Ђилас је гледао како земља за коју се борио нестаје у крвавом братоубилачком рату. Знао је, морао је знати, да ће се државице настале на развалинама Југославије пасивно препуштати историји, да ће остати политички малолетне, под туторством великих сила, увек спремне да буду жетони у њиховим надгорњавањима.

Ђилас је био песник, бунтовник, револуционар, комунистички теоретичар и политичар, а неко време и државник.

Ако је контекст већ неповратно промењен да би његове државничке лекције икако могле бити корисне данашњим лидерима, оно што се није променило и што се заправо никад не мења су основна питања и дилеме људске судбине.

А ту се од Ђиласа може много тога научити. Речима Станка Церовића: „Да је важнија душевна снага од сваке спољње силе, и да је боље бити човјек пред својом савјешћу него бити богат и сјајан у очима гомиле. Можда главно: ако издржиш, побиједићеш; не дај рђи на себе. Али то су, ако се не варам, старе мудрости, данас исмијане или заборављене.”

Ако су старе мудрости и исмејане, не значи да су мање истините. И рђа није мање рђа ни кад је многи златом зову. Спољња сила и гомила не могу ти ништа ако имаш савест и душевну снагу. Ако се пође од тога, присећање на Ђиласа о стотину и петој годишњици његовог рођења има смисла. Ако и не бирамо време у ком се рађамо, можемо бирати узоре.

Чланак Ђилас се појављује прво на ИСКРА.

И ми, међутим, које та тема не занима превише нисмо прексиноћ могли да се не сетимо како ово није први пут да на „Евровизији” побеђује песма с годином у наслову.

Ове године је, знамо, победила Украјина, односно њена представница Џамала, с песмом „1944”, док је 1990. победила Италија, односно њен представник Тото Котуњо, с песмом „Инсиеме: 1992”.

Такмичење је ове године одржано у Стокхолму, у Шведској, а пре двадесет и шест година у Загребу, у Југославији. Све се у тих четврт века у Европи променило више од „Песме Евровизије”. Видљиво је то и из симболике победничких песама.

Котуњова је гледала у будућност, макар и блиску, макар и само две године унапред. Та несрећна 1992. за њега је означавала годину у којој дотадашња Европска заједница прераста у Европску унију, што је нешто чвршће и компактније, нешто ближе јединственој држави.

Испоставило се ипак да ће та 1992. година донети коначни распад земљи у којој је Котуњо доживео свој највећи међународни успех.

Године 2016. је очито незамисливо да неко на „Песми Евровизије” наступи с нумером која би се звала „2018”. Гледање у будућност постало је субверзивно и песимистично. Као да нема никога ко би веровао да ће за две године бити боље.

Преостаје повратак у прошлост, па тако Џамала у својој песми евоцира 1944. годину, када је Стаљин започео депортацију кримских Татара у Сибир. Није спорна трагична судбина кримских Татара, али практично да нема европског народа коме 1944. година није једна од трагичнијих у историји.

Али, није ту толико важна 1944. Уосталом, и сама Џамала је након победе изјавила да је то заправо песма о 2014. године и анексији Крима од стране Русије.

Испаде тако да 1944. није заправо 1944. него је 2014, што ће рећи да негативац није заправо Стаљин, него је Путин. Неко би можда рекао: као што је Меша Селимовић роман о савременој догми сместио у прошлост да би избегао директнију политичку контроверзу, тако је и Џамала своју савремену политичку песму морала да измести у историју.

Испало би онда да је на „Песми Евровизије” кетман заменио кемп. И није да је та теза посве бесмислена. Организатори „Песме Евровизије” очито се труде да избегну најдиректнију могућу политизацију што онда оставља простор за овакве „интервенције”.

И мада не треба приписивати претерану политичку тежину једном фестивалу лаких нота, симболичке тенденције су очигледне. Пре двадесет шест година доминантна емоција у Европи била је нада, а данас је то страх. Спаривањем страха и наде, лако ћемо се присетити Надежде Мандељштам.

Данашњем Европљанину, међутим, о стаљинизму више говори песмуљак украјинске певачице неголи мемоари удовице Осипа Мандељштама. Овај има озбиљну фалинку. Био је ипак руски песник.

Чланак Из 1992. у 1944. се појављује прво на ИСКРА.

Добра му је ова фраза „политичка физика”. Она разоткрива једну дијалектику која није увек очигледна. Није, наиме, да само гласачи траже своју политичку опцију него и политичка опција тражи своје гласаче. То је као да, рецимо, улазите на неко ново тржиште као трговац алкохолним пићима. Узмимо да сте лично много већи љубитељ пива него вина, али ако на том тржишту већ постоје десетине пивских брендова, а једва пет-шест врста вина, рационалније вам је да уђете у бизнис с винима. Кад је реч о сазиву Народне скупштине након избора из 2014. године, његова кључна карактеристика (била) је чињеница да у њему номинално уопште није било евроскептичних посланика. А опет, све анкете показују да је барем петина (ако не и четвртина) српског гласачког тела страствено евроскептична. У таквој ситуацији, центристички СНС морао је, по законима политичке физике, што би рекао Бондаренко, понекад заузимати и антиевропски вакуум, колико год да су у теорији проевропска опција.

Дистрибуција посланика у Народној скупштини након ових избора много реалистичније одсликава стварно стање унутар српског електората. Вакуума на маргинама више нема. У политичкој физици, то је ситуација у којој расте снага инерције, а по закону инерције, ако се присетимо Њутна и лекције из основне школе, свако тело остаје у стању мировања или равномерног праволинијског кретања све док га неко друго тело не примора да промени то стање.

Србија је већ неко време у стању равномерног праволинијског кретања према чланству у Европској унији. То је кретање споро, али постојано. Оно ће такво и да остане, ако се не деси нешто што заправо не зависи од српске унутрашње политике. Нова стара власт остаје на истом курсу, са мање колебања него раније. Поједина персонална решења у будућој влади биће јасан показатељ такве оријентације.

Ипак, оно што је у контексту „политичке физике” такође важно тиче се чињенице да њени закони не вреде само за политичке партије него и за политичку јавност у целини. Некритички анимозитет према опцији која објективно предводи проевропски курс по законима политичке физике у пракси води ка подршци антиевропском курсу. Кад неки фини људскоправашки свет усредсређен на права мањина, етничких, сексуалних или било којих других из тобоже принципијелних разлога крене да веже заставе са најзадртијим десничарима и конзервативцима, зар они заиста не виде ко је ту чији „корисни идиот”?

Све ово, наравно, не оспорава чињеницу да је једна од кључних карактеристика данашње „политичке физике” у Србији то да је огромна надмоћ коју СНС има, како се то каже, овој странци ударила у главу. И руководећој структури СНС-а и Србији у целини би јако користило кад би се врх најјаче странке излечио од специфичне форме астигматизма, то јест од склоности да реално маргиналним и занемаривим групама и појединцима придаје важност коју они објективно немају. За све би било корисно кад би се атмосфера расхладила, кад би се спустила лопта, кад би свако кренуо да се бави својим послом, кад би јењала јавна хистерија. А екипа локалних новинара, аналитичара, друштвеномрежастих експерата опште праксе и осталих Нестора политикологије, истраживања руда и губљења времена нека се у међувремену бави америчким председничким изборима. Свима ће бити забавније.

Писац и новинар

Чланак Политичка физика се појављује прво на ИСКРА.

Онда је у априлу ове године Грас умро, па је један од његових последњих интервјуа на симболички начин добио на важности. А и иначе, Грас није човек чију би мисао о светским ратовима ваљало олако одбацивати. Уосталом, он се родио у Гдањску, граду који је био повод за Други светски рат, а у том рату се, не заборавимо, и он сам борио. Пошто је Други светски рат ионако био наставак Првог светског рата, што је убедљиво показао и Фриц Фишер, Грасова мисао прави ефектну елипсу од Првог до трећег светског рата.

У протеклих годину дана било је много оних који су свесно или несвесно парафразирали Граса: од мање или више опскурних новинара и публициста до поглавара Католичке цркве. Напослетку је и фамозни Си-Ен-Ен, коментаришући чињеницу да је Турска, чланица НАТО-а, срушила руски авион, објавио како је почео трећи светски рат. Година дана је требало да прође да би спознаја великог писца Гинтера Граса доспела до програма велике Си-Ен-Ен телевизије. Циник би рекао: дугачак је пут што иде из гузице у главу.

Романтичарски настројени љубитељи књижевности одувек су мистификовали способност великих писаца да виде даље и дубље од обичних људи. Цитирани фрагмент из Грасовог интервјуа иде у прилог том типу мистификација. Не само да је Грас пророчки потегао синтагму „трећи светски рат” него је и повезао конфликте у Украјини и Сирији у време кад их готово нико други није доводио у везу. Ипак, већина људи и данас има утисак да свака прича о трећем светском рату који је већ почео представља претеривање и хиперболу. Поставља се питање зашто је то тако.

Има у 13. књизи „Анала” онај моменат кад Цу Лу пита Конфучија шта би направио када би га владар позвао да управља његовом земљом, а на шта је Конфучије одговорио како би најпре „реформисао језик”. На том је трагу Октавио Паз забележио како пречесто сметнемо с ума да су „царства, државе и друге људске творевине створене од речи”. Концепт „светског рата” који ми данас имамо настао је, наравно, деценијама након што се оно што ми данас називамо „светским ратовима” већ било завршило. Савременици почетака претходних светских ратова нису били баш претерано свесни да сведоче о почетку глобалних сукоба које ће историја у будућности прогласити Првим и Другим светским ратом.

Они који данас имају проблем са свешћу да је „трећи светски рат” већ почео имају проблем и с реформисањем језика. Уосталом, Први светски рат и Други светски рат нису такође нужно тангирали све људе. Ако неко нема утисак да је рат тренутно у току, то нипошто не значи да Трећи светски рат одавно не хара, нарочито у контексту оне већ класичне фразе коју потписује Клаузевиц, а према којој је рат „наставак политике другим средствима”. У том смислу је супротстављеност спољних политика великих сила одавно водила ка рату. После целог низа локалних ратова које је проузроковала та напетост, логично је било да се кристалише и глобални сукоб илити „светски рат”.

Напокон, ако већ говоримо о ратовима модерног времена, постоји један који се нипошто не сме прескочити: Хладни рат. То је рат који је практично почео одмах по завршетку Другог светског рата, а завршио се, по широко распрострањеном консензусу, 1989. године падом Берлинског зида. НАТО и Запад су тријумфовали, па се чинило да нема више опасности од светских ратова јер је постојао само један такмац способан за ратовање на глобалном нивоу. Прва последица распада биполарног хладноратовског света била је ратна деструкција Југославије. У време Хладног рата, Југославија је била као „кантина на фронту”, згодна биртија у којој припадници обе војске пију кафу и пиво, препродају цигарете, ваљају девизе и ћаскају о свему и свачему, са загуљеним конобаром који је прво мало склонији једнима, па онда неко време другима, али је темељно поштен па свима одговара да постоји и један такав, налик на Рика из „Казабланке”, пијанца који гледа своја посла, али му је срце на месту, јер у сваком правом рату, рату који има тенденцију да једном, кад-тад, заврши, мора да постоји кантина на фронту да се непријатељ не изгуби из вида, не заборави и не дехуманизује до краја.

Кад се као у холивудским хорор филмовима испоставило да „негативац” из Хладног рата, мада је лежао на тлу избушен мецима, ипак није мртав, опет су се створиле околности у којима је глобални конфликт могућ. Поново се, наиме, испоставило да Америка није једина земља која име неке шире геополитичке интересе односно да се ти интереси у неким ситуацијама супротстављају нечијим другим интересима. Такве ситуације креирају рат, био он или не био формално објављен. А нема више кантине на фронту.

Чланак Трећи светски рат се појављује прво на ИСКРА.

У једном од кључних дијалога целокупног Андрићевог опуса, два школска друга: Тома Галус и Фехим Бахтијаревић, једне летње вечери 1913. године, у Вишеграду, крај ћуприје, расправљају о властитој будућности и будућности своје земље и свог народа. Дивећи се величанственом мосту Галус се диви и његовом градитељу Мехмед-паши Соколовићу и вели како он није ни први ни последњи човек наше крви који се истакао служећи туђе царство и како је на стотине наших државника, војсковођа и уметника служило Цариград, Беч, Рим и Москву, те закључује: „Смисао нашег народног уједињења у једну велику и моћну, модерну националну државу и јесте у томе што ће тада наше снаге остајати у земљи и развијати се ту и давати свој допринос општој култури под нашим именом, а не из туђинских центара.” Бахтијаревић је помало скептичан према Галусовом заносу па га пита мисли ли он да су ти „центри“ настали случајно и да се могу стварати нови, по жељи, кад ко хоће и где ко хоће?

Добра књижевност је она коју вреди поново читати. Просечан Андрићев читалац од пре пола века, рецимо, био је склон да мисли како је Галус био у праву, док се просечном читаоцу данас скоро нужно чини да је у праву био Бахтијаревић. Фиктивни Галус и његови стварни саборци од Београда су били створили нови „центар“ важан током највећег дела двадесетог века у глобалним оквирима, „центар“ који је самим тим важном чинио и сопствену периферију.

То што је током 2014. цео свет обележавао стоту годишњицу Сарајевског атентата утицало је на бројне медије да се баве сличностима између данашњег света и оног из 1914, односно из времена уочи Првог светског рата. Има ту простора за занимљиве аналогије, но као што деца често више личе на баке и деке него на маме и тате, тако није без врага ни покушај да се данашњи свет упореди са оним од пре равно две стотине година.

Година 1815. била је година коначног Наполеоновог пада, година завршетка Бечког конгреса, година Другог париског мира, година успостављања стратешке равнотеже европских (хришћанских) великих сила коју ће да уруши тек Велики рат. Други париски мир подразумевао је и стварање алијансе између Велике Британије, Аустрије, Пруске и Русије, а у сврху очувања мира у Европи. Јужнословенски Балкан подељен између Аустрије и Турске у то време је само „монета за поткусуривање“.

Данас кад су Срби масовно окренути ка Москви и уздају се у Путина, Бошњаци насред Башчаршије прослављају Ердоганове изборне тријумфе, а хрватски политички лидери уочи избора хрле ка Ангели Меркел као кључној особи од које траже подршку, регионална политичка ситуација не подсећа толико на време с почетка двадесетог века кад су озбиљнији и далековиднији појединци генерално усвојили југословенску антиколонијалну парадигму него баш на почетак деветнаестог века кад је овдашњи народ савршен материјал за злоупотребу из варијанте „завади па владај“.

Други париски мир потписан је 20. новембра 1815, што ће рећи пре тачно два века. У новембру 2015. Париз је поново у центру светске пажње, а контекст из којег често долазе терористи и њихови инспиратори јесте простор бившег Османског царства. Као и пре две стотине година, Балкан је само маргина процеса који одређују светску политику. Ипак, управо та позиција маргине била је оквир из којег ће Матија Бан први пут у историји да употреби реч „Југославија“. Биће потребно отприлике стотину година да та реч из фантазије пређе у стварност.

Историја јужнословенских народа у последњих две стотине година развијала се, дакле, у складу са стихом „корак напред, натраг два“. У деветнаестом веку се направио један корак напред, али се зато двадесети век завршио с два корака унатраг. Тако смо се на почетку двадесет и првог века нашли на истом месту на ком смо били и на почетку деветнаестог.

Краткорочно и средњорочно мало тога суштинског овде зависи од локалне политике и политичара. Није баш као на почетку најславнијег Бекетовог комада, није баш да се „ништа не може учинити“, али није ни пуно друкчије. То, међутим, није разлог за очај и резигнацију. Боља будућност је могућа. Наша будућност данас зависи заправо највише од тога постоје ли још увек на Балкану мали градови у којима постоје школски другови који се зову Тома и Фехим (или слично) и који са довољно младалачке снаге и ината, а без комплекса, летаргије, цинизма и провинцијалне скепсе, расправљају о властитој будућности и будућности своје земље и свог народа.

Чланак Корак напред, натраг два се појављује прво на ИСКРА.

Чланак Политика сентименталности се појављује прво на ИСКРА.

„Могло би се с разлогом рећи да је руски народ један од најлакоумнијих, али и најнедокучивијих на свету. Шта је до сада учинио за напредак људског духа? Није имао филозофе, моралисте, законодавце или научнике чије је име оставило трага у историји; ипак, њему никада нису недостајали врсни дипломати и вешти државници”, написао је у чувеној књизи „Русија 1839” Маркиз де Кистин (цитирано према преводу Милана Комненића; Службени гласник, Београд, 2009, уредник Бранко Кукић). У својој надалеко хваљеној књизи, Маркиз де Кистин је Русе, дакле, прогласио „социјалним и моралним талогом” Евроазије, признајући ипак појединцима из реда овог народа политичку вештину. Добрица Ћосић је, присетимо се, у својој књизи Време змија о Албанцима писао: „Тај социјални политички и морални талог трибалног варварског Балкана узима за савезника Америку и Европску унију против најдемократскијег, најцивилизованијег, најпросвећенијег балканског народа – српског народа.”

Због цитиране реченице против Ћосића су пре шест година две невладине организације (Комитет правника за људска права и Хелсиншки одбор за људска права) поднеле кривичну пријаву тврдећи да је њоме извршио „кривично дело изазивања националне, расне и верске мржње и нетрпељивости и кривично дело расне и друге дискриминације”. Ђорђе Балашевић, истини за вољу, због онога што је написао о Албанцима никад није тужен, али га танкоћутније и осетљивије душице и дан-данас, тридесетак година након што је објавио „Три послератна друга”, презиру и вербално черече због следећих реченица из поменутог романа: „Повод за све било је Косово. Зло је тамо. Накотили се дошљаци из суседног мрака, из земље без историје, без птица, без сликара, балерина, виолончелиста…”

Предупредимо очекивани приговор и нагласимо како се, наравно, не може занемарити податак да је Маркиз де Кистин своју књигу писао у првој половини деветнаестог века, док цитирани ставови Ћосића и Балашевића потичу с краја двадесетог. Наравно да ставови који се тичу етике и политичке коректности временом еволуирају, али исто тако не треба заборавити да силне похвале књизи Маркиза де Кистина потичу из наше епохе. Чини се да барем део подношљивости оваквих генерализација за западну и западноцентричну публику потиче од чињенице да се оне односе на Русе. О Русима и Русији је, рекло би се, прећутно дозвољено просипати стереотипе, генерализовати и уопште се разбацивати свим могућим предрасудама.

Дејан Илић тако и не крије како се грози саме идеје да се такмичење за Песму Евровизије одржи у Русији, па ових дана пише: „За длаку смо избегли да нас следеће године из ’слободарске’ Русије током наредног такмичења раздрагани домаћини не заспу порукама о миру, толеранцији и потреби да се људска права признају свима и примене на све без обзира на разлике.” Преслатко ми је стављање наводних знакова на придев „слободарска” да неко случајно не помисли да је озбиљно мислио. Ипак, његов став је савршено усклађен са сентиментом публике која је гласно звиждала кад се Русија нашла у водству односно кад би од неке земље (попут Немачке) добила дванаест поена.

Да се разумемо, Русија је светска сила коју у вањској политици руководе првенствено прагматични сопствени интереси. Али – и у томе је суштина – то није оно по чему је она различита од Сједињених Америчких Држава, Велике Британије, Немачке, Француске, Кине или Јапана, то је пре оно по чему им је слична.

Да, анексија Крима није баш у складу с међународним правом, али исто важи и за признавање независности Косова. Да, индиректно учешће у рату у Украјини није претерано етично, али то још више важи за бомбардовање Либије или инвазију на Ирак. Уобичајено је већ, међутим, да се за Русију и друге велике силе употребљавају различити аршини. Тако се, рецимо, Слободна Европа или Дојче веле рутински доживљавају као независни медији, а не као гласила Америке односно Немачке, док је за Спутник нужно нагласити да га финансира Руска Федерација. Слично је и са третманом појединачних инцидената. Недавна неугодност коју је доживео новинар Стеван Дојчиновић када га руска гранична служба најпре није пустила да уђе у земљу не објаснивши му разлог и који је касније враћен у Србију с вишегодишњом забраном уласка у Русију постала је преко ноћи главна медијска тема, нарочито за медије у западном власништву. Не спорећи ни најмање потребу да се цела ситуација разјасни, уз пуну колегијалну солидарност и сваку подршку протестним саопштењима медијских организација, неизбежно је ипак потенцирати да је карикатурално користити појединачни инцидент као доказ било чега, нарочито што се у појединим коментарима одговорност за Дојчиновићеву непријатност фактурише малтене Путину лично. У исто време, нико не осећа потребу да коментарише понижавајући третман кроз који свакодневно пролазе српски држављани који желе да путују у Велику Британију.

Након што су Британци укинули конзуларне одјеле у свим својим балканским амбасадама, српски држављани који траже британску визу морају најпре да допусте да им некаква приватна агенција узме биометријске податке и пасош, затим све то шаљу у Варшаву, да би, у најбољем случају, визиран пасош добили натраг путем брзе поште након три недеље. Знам неколико конкретних случајева угледних писаца, новинара и универзитетских професора који нису отишли на важне службене скупове у Велику Британију јер им пасош није враћен на време, а да овде и не помињем нелагодну и потенцијално проблематичну ситуацију остајања без путне исправе на скоро месец дана.

Борко Стефановић изјављује ових дана да односе с Русијом Србија треба да смешта што више у призму економског и енергетског сектора, а мање у политичку призму. Другим речима, у политици према Русији треба се више руководити прагматичним интересима, него идеалима и сентиментима. То је сасвим тачно, али не само у односима с Русијом. Исти принцип ваља успоставити у спољној политици генерално.

Чланак О Русији без љубави се појављује прво на ИСКРА.

Вест из Подгорице од пре десетак дана проширила се регионалним медијима брзо попут шумског пожара те је, како се то каже на бизарном новоговору дигиталне епохе, постала вирална. Вест је изворно гласила овако: „Црногорски ’Телеком’ се придружио хуманитарној акцији чланица ’Дојче Телеком’ групе, у пружању помоћи становништву Непала, које је недавно погођено катастрофалним земљотресом. ’Телеком’ неће наплатити позиве из фиксне мреже као и позиве и СМС из мобилне мреже из Црне Горе ка Непалу.“

Вест је дочекана са подсмехом те је убрзо на стотине пута пародирана, мање или више духовито. Локални медији с правом истичу како „Црна Гора и Непал скоро да немају ништа заједничко” па у овом потезу препознају врхунски корпоративни цинизам. Неки коментатори су целу ствар упоредили са чувеном историјском бизарношћу од пре сто десет година кад је у време рата између царске Русије и Јапана и малена Црна Гора објавила рат Јапану. И мада на први поглед неких сличности и има, ова је ситуација суштински различита. Књаз Никола је ономад суверено донео одлуку да формално објави рат једној земљи желећи симболички да пружи подршку великом савезнику и покровитељу. Код црногорског „Телекома”, међутим, нема никакве суверене одлуке. Реч је о компанији која је део „Дојче Телеком” групе. Просто речено, већински власник црногорског „Телекома” јесте мађарски „Телеком”, а већински власник мађарског „Телекома” је „Дојче Телеком”. Ствар је, дакле, јасна: у Берлину је донета одлука, а локалне компаније без поговора спроводе одлуку. У неким анализама ова акција је проглашена за антирекламу. Тачније би, међутим, било рећи да за овдашње телекоме нема лошег публицитета. Тешко да је могуће и замислити да ће се због ове ситуације неки корисник одлучити да пребаци број у другу (конкурентску) мрежу.

И макар „Црна Гора и Непал скоро да немају ништа заједничко”, свима који су одрасли на југословенској култури одмах ће пасти на памет једна југословенско-непалска асоцијативна веза. Мислим, наравно, на песму Бранимира Џонија Штулића „Пут за Катманду“ са албума „Филигрански плочници“. Овако је ономад певао Џони: „Усрана шминка дефилира/ Нашим путем за Катманду/ Развит ћемо тамна једра на вјетру/ Као некад/ Проклета могућност избора/ Мора да постоји/ Идемо за Катманду.”

Фраза „проклета могућност избора” давно је надрасла песму у којој се појављује па је користе и они који Штулића никада нису слушали. У контексту катастрофе у Непалу и помињане хуманитарне акције, руководство црногорског „Телекома” ту могућност избора заправо није имало. Избора имаш једино кад си слободан, кад си сам свој газда, кад си, како се то каже, суверен.

Имају зато смисла оне тезе према којима у Србији „проклета могућност избора” може да постоји једино док још постоје какви-такви остаци остатака суверености. Један од тих последњих остатака јесте и већинско државно власништво над „Телекомом Србије”. За оне који још имају дилема о томе да ли је Александар Вучић дефинитивно „преумио“ и српски државни курс неповратно пребацио на западни колосек, продаја „Телекома Србије” „Дојче Телекому” требало би да буде финална и непорецива потврда да јесте.

Сав привид политичког живота, сви медијски такозвани скандали, константна ерупција бесмисла по друштвеним мрежама, сва „усрана шминка што дефилира“, све то служи прикривању истине да „проклете могућности избора“ ускоро више неће бити. Интензитет хистерије каква се ствара око темељно небитних тема у том смислу подједнако одговара и Александру Вучићу и његовој разуђеној опозицији. Уосталом, овој власти оваква опозиција пристаје као руци рукавица. Скоро да је невероватно с коликом спремношћу, с каквом страшћу и с каквом слашћу широки антивучићевски фронт гута сваки мамац који му се баци помажући заправо властима да остваре своје главне циљеве. Тако то бива кад је привид сопствене важности важнији од општег добра.

У много чему Црна Гора служи као макета на којој се испробавају политички модели за остатак истока јужнословенског Балкана. Модел јаког лидера против кога стоји готово целокупна елита, но кога опозиција политички не може да обори, лидера који нам завршава битне ствари, а заузврат му пуштамо да на домаћем терену задовољава своје ауторитарне хирове, уз покоји хињени приговор, опробан је и доказан с Милом Ђукановићем у Црној Гори па је прилагођен и за суседна тржишта.

Мало је данас на Балкану ствари на које се вреди кладити, али једна од њих је засигурно и хипотеза да ће се број овдашњих чланица „Дојче Телеком” групе у догледно време повећати.

Идемо за Катманду.

*Новинар и писац

Чланак Пут за Катманду се појављује прво на ИСКРА.

Реч је о путопису кроз Босну и Херцеговину, фасцинантној репортажи једног Енглеза који недуго након Другог светског рата путује за њега егзотичним крајевима, од Љубушког, преко Мостара, Коњица, Фојнице, Јајца и Травника, па до Сарајева. Успут обилази пијаце, манастире, средњовековне некрополе, да би се на самом крају свог путовања, у Сарајеву, сусрео са реис-ул-улемом, верским поглаваром југословенских муслимана. Овај је студирао у Хајделбергу, а после студија је неко време провео у Енглеској, те добро говори енглески језик, макар и са немачким акцентом. У једном тренутку, пошто су се кроз разговор већ зближили, Енглез каже реису како је срећан што Југославија и Велика Британија гаје веома добре билатералне односе, те да се нада како ће Југославија ускоро ући у НАТО, односно, како је дословно рекао, „Атлантски пакт”.

Реису се, међутим, та идеја није допала. „Какве везе ми имамо с тим океаном?!”, ускликнуо је. Енглез није одустао, те му је објаснио како је НАТО само именом везан за Атлантски океан, а како је географски много шири, како све чланице НАТО-а имају исте пријатеље и исте непријатеље, те како је, уосталом, и Турска чланица НАТО-а. Помињање Турске није, међутим, одобровољило старог ефендију. Нису то више они Турци из моје младости – тако је рекао.

Књига стара скоро шездесет година добро је очувана и делује као да је штампана пре годину-две. Геополитички контекст такође није превише другачији. Земље чланице НАТО-а и даље имају исте пријатеље и исте непријатеље или се тако барем званично тврди. Република Србија, као правна наследница Југославије, још није ушла у НАТО, мада се многи надају да хоће. Питање НАТО-а је, политички гледано, заправо питање свих питања на западном Балкану.

У интервјуу који је пре неколико дана дао за „Политику”, одговарајући на питање о могућности уласка Босне и Херцеговине у НАТО, Младен Иванић, председавајући Председништва БиХ, казао је: „Могу само поновити да у НАТО можемо ући само ако и кад у тај савез уђе Србија. Јаснији став од тог не може. Свака друга опција подразумевала би поделу српског народа. Не требају нам референдуми. Ту тему заправо не треба ни отварати, јер за чланство БиХ у НАТО-у нема услова све док Србија није у том савезу.”

Такође, кључни сукоб око „идентитетских питања” у Црној Гори у пракси се испољава као сукоб око чланства у НАТО-у: блок окупљен око Ђукановића уз бошњачке и албанске партије залаже се за чланство, док се (углавном српска) опозиција противи. Разложно је претпоставити да би у случају да Србија одлучи да уђе у НАТО подршка за чланство Црне Горе била практично стопостотна.

У контексту дневнополитичке прагме и рационалне анализе, лако би, дакле, било бранити тезу да је за Србију боље да уђе у НАТО. Уосталом, и Емир Кустурица, ваљда последњи човек кога би могли да оптуже за наклоност НАТО-у, у прошлогодишњем интервјуу за НИН је изјавио: „Мислим да нећемо моћи дуго да глумимо независност. Неће се моћи преживјети без приклањања или једном или другом царству. Војно би ваљало остати неутралан, али Европа подразумева НАТО, иако увек тврди друкчије. То је један од услова који води ка Европској унији. Али ми смо научили да живимо под Титом, па ваљда ћемо и под НАТО-ом.”

С моралне и емотивне стране, наравно, ту тезу је много теже бранити. Отуд ваљда и не постоји ниједна релевантна политичка партија у Србији која се отворено залаже за чланство у НАТО-у. Лакше би, чини се, било наћи политичара који би рекао да треба признати Косово, него оног који би казао да треба ући у НАТО.

Ако знамо да барем у последњих двадесет година ниједна земља није ушла у ЕУ, а да претходно није ушла у НАТО, и ако знамо да се у официјелним политичким саопштењима ЕУ-перспектива сматра јединим озбиљним фактором стабилности за Балкан, јасно је и да се идеја о Србији као потенцијалној чланици НАТО-а озбиљно разматра и у Београду и у Бриселу и Вашингтону. Имајући, међутим, у виду став становништва, чини се како је генерално прихваћен став да то може да се оствари једино ако се представи као неминовност и „готова ствар”. У том смислу, и различите афере које се последњих месеци дешавају у Војсци Србије и око ње очито се користе као аргументи у покушају доказивања теорије да је Војска у потпуном распаду и да је једино што може да јој помогне да се уозбиљи чланство у НАТО-у.

Пре стотинак година, Ромен Ролан је сковао термин „океанско осећање”, покушавајући да да право име осећању повезаности с целим светом, осећању вечности и душевног мира за које је тврдио да је у корену свих религија. Вера у спасилачку улогу НАТО-а, односно Атлантског савеза, на Балкану је легитимна, али би њени верници могли, ако ништа друго, отворено и аргументовано да је проповедају. Узалудне су им наде да постоји нека врста „океанског осећања” која може да се преточи и у пронатовски сентимент. Већа им је шанса да покушају с „океанским знањем”, с рационалним размишљањем, „не може шут са рогатим” и у том стилу. Четрнаесте није прошло двадесет осмог јуна, четрдесет прве није прошло двадесет седмог марта, али трећи пут ће можда проћи. Трећи пут, кажу, и бог помаже.

Чланак Океанско осећање се појављује прво на ИСКРА.

Јосип Броз Тито једанпут је приметио да се не треба држати закона ко пијан плота. Ту његову реченицу у последње време углавном цитирају они који су склони да му се подсмевају и сматрају га полуписменим диктатором. Није та реченица, међутим, претерано оригинална. Суштински гледајући, она је готово идентична оној поруци коју у Јеванђељу по Марку изриче Исус Христ: „И говораше им: субота је начињена човјека рад, а није човјек суботе ради” (превод Вука Стефановића Караџића). Исус се, дакле, на том месту острвио на фарисејски формализам кад је реч о строгом поштовању закона о сабату устврдивши да је људско биће важније од закона.

Трагедија из ноћи између петка и суботе, тринаестог и четрнаестог марта, кад је у паду хеликоптера погинуло седам људских бића, архетипски је тужна и потресна. Шесторица људи, по свему узорних, доказаних хуманиста и хероја, гину спасавајући болесну бебу. Тешко да је могуће и замислити ситуацију која позива на већи ниво саосећања и солидарности за жртве и њихове породице.

Ипак, у добром делу јавности, саосећање и солидарност остали су у сени трагања за кривцима и утврђивања одговорности. Прошириле су се гласине да су на аеродрому у Сурчину хеликоптер чекали министри и пробрани новинари да на спасавању бебе зараде пропагандно-политичке поене. Такође, чуле су се и тезе да су временски услови били одвише лоши за лет хеликоптером те да је цела мисија резултат волунтаристичког кршења процедура. У напетој и неуралгичној атмосфери очекивали су се резултати истраге, а ова је опет лавовски део одговорности за несрећу усмерила на „људски фактор”, потенцирајући, између осталог, и наводне промиле алкохола у крви и урину пилота Омера Мехића. Тај моменат бруталног понижавања и вређања мртвог човека, моменат у коме су нарочито нечасну улогу одиграли медији и новинари, представља најмучнији део ове ионако мучне приче.

Држава се темељи на законима и процедурама и на држави је да утврди да ли су овде неке процедуре прекршене, то јест да ли је хеликоптер полетео, а да за то није било услова. Ипак, сви они који без имало пијетета већ данима злоупотребљавају седам мртвих за дневнополитичку борбу могли би барем да поразмисле како би се поставили у хипотетичкој ситуацији да је беба због застоја умрла у санитетском возилу. Волео бих да грешим, али сам уверен да би исти ови који се данас најгласније позивају на законе и процедуре лили крокодилске сузе и оптуживали државу која допушта да јој у двадесет и првом столећу бебе умиру због застоја у гудурама, државу која није у стању да због дечијег живота дигне обични хеликоптер. А када би неко од надлежних рекао да је разматрана идеја о хеликоптеру, али да метеоролошки услови нису били повољни, одјекнуо би праведнички гнев: какви метеоролошки услови, па не смета ваљда мало кише хеликоптеру, нису ћускије падале! На евентуални аргумент да постоје тачно одређене процедуре када и како може да лети војни хеликоптер, уследило би можда и позивање на тезу да се не треба држати закона ко пијан плота, да је људски живот највећа светиња. Праведници са истанчанијим литерарним сензибилитетом зазивали би Достојевског и ону фамозну фразу Ивана Карамазова према којој ни улазница за рај небески није достојна једне једине дечије сузе.

Легитимно је заиста сматрати да Србија има најгору власт у целој својој историји, најгору власт у познатом делу универзума и легитимно је што неки људи сву своју снагу, сву своју енергију, све своје знање, улажу у борбу против те власти. Ружно је и недостојно, међутим, служити се у тој борби смрћу једне бебе и шесторице људи што су живели частан и херојски живот, шесторице људи од речи, шесторице људи што су остали верни својим заклетвама. Инсинуирати без чврстих доказа или, у најмању руку, без изразито убедљивих индиција, да је неко послао седам особа у смрт, а зарад јефтиних дневнополитичких поена, граничи са најсуровијим цинизмом.

Кршење процедуре је увек кршење процедуре. Ако процедура јестe прекршена, онај који ју је прекршио, из перспективе беспоговорног поштoвања закона, морао би да сноси последице и да није било несреће, односно да се хеликоптер безбедно спустио и да је беба спасена. Закони и процедуре су апстрактна, скоро математичка категорија. Убице девојчице Александре Зец су, примера ради, ослобођене потпуно у складу са законом, јер су признале свој злочин без присуства адвоката, а коришћење таквог признања у судском процесу је, знамо, свуда у демократском свету, недопустиво кршење процедуре. Благо онима који увек следе законе и процедуре, онима који су, кад год им то одговара, спремни да аргументовано, театрално и елоквентно осуде свако кршење процедуре. Њихово је краљевство земаљско.

Новинар и писац

Чланак Човек и субота се појављује прво на ИСКРА.