НАУЧНИ СКУП У АНДРИЋГРАДУ: Као талац Англосаксонаца Европа ћути и пљачка Русе – Србија у историјској улози чувара слободе

Научни скуп одржан у Андрићграду окупио је интелектуалце који су покушали да понуде одговор на питање какви су будући односи између Европе и Русије, имајући у виду све оно што се дешавало од 24. фебруара до данас али и хибридни рат који колективни Запад води против Русије.
Окосница овогодишњих Видовданских свечаности које се годинама традиционално организују у Андрићграду, с обзиром на мењање геополитичке и културне слике и поретка Европе али и целог света, био је научни скуп на тему Европа и Русија.

Вечни дискурс слободе

Данас и не постоји актуелнија и друга тема од ове формулисане у наслову округлог стола, када Србија постаје плодно тле за остваривање заборављеног појма кога је Матија Бећковић често спомињао – појма слободе – рекао је отварајући скуп редитељ Емир Кустурица. Док се у земљама Западне Европе не говори о слободи нити постоји идеја да се покрене неки пацифистички покрет, Срби не први пут, проговарају својим вечним дискурсом – слободе.
„Данас Европа ћути и како би многи од наших медијских интелектуалаца рекли – врши самоубиство. Мислим да је обрнуто и да је Европа дављена од оног момента када је по Маршаловом плану 1945. уложено 50 милијарди. Реч слобода се преводила у Европи на све језике, а она је долазила из само једног центра, а то је онај који је уложио тих 50 милијарди. Најспорније је што је у руско украјинском конфликту Европа довела у питање своја највећа достигнућа, а то су људска права и приватна својина“.

Европа пљачка Русе

Европа, рекао је Кустурица, пљачка Русе, њихову културу, њихова имања, њиховим мачкама не да да се такмиче, сече стабла која су руски писци проевропске орјентације засадили, забрањује највећем пијанисти на свету да свира у Паризу, а најбољем диригенту на свету даје отказ.
„То је површина онога што лежи у суштини тог сукоба, а то је један образац који влада од 18., пренео се на 19. па и 21. век. То је дотрајавање идеја Аустроугарске царевине…“

Загледана у Рубљовјевог Христа

Разматрајући Европу и Русију као два појма која имају не само различиту политичку већ и вредносну употребљивост и вредносни садржај, богослов Дарко Ђого је указао на чињеницу да можемо кроз читав један миленијум да видимо да су ови односи бивали различити, захваљући погрешним и на страху заснованим перцепцијама Русије у Европи.
„Присуствујемо војном, политичком и финансијском окршају али док год вектори културних вазалстава не престану да делују међу Русима и Србима не можемо се претплатити на позитиван исход. Зато је најзначајнији догађај, од очигледне антируске хистерије на Западу прављење једног колективног осећаја међу Русима да заправо Русија не треба да буде вазал који гледа у европско огледало да би видела лепше црте свога карактера, него Русија треба да буде величанствена цивилизација пре загледана у Рубљовјевог Христа него у европско венецијанско огледало“.
Правни историчар Зоран Чворовић поставио је питање да ли су у околностима када је последично неминовно приближавање Русије Азији, посебно Кини и с обзиром на реакцију Запада према Русији, могући онакви односи какви су постојали у прошлости између Европе и Русије.

Центар света се сели

По његовом дубоком уверењу односи какви су постојали у прошлости између Европе и Русије, у будућности нису могући. Русија ће, сматра, све даља бити од Старе Европе, од старог континента, не својом вољом.
„Русија је пружила руку Европи, али Европа као таоц англосаксонске политике у овом тренутку жели гвоздену завесу према Русији. Европа се самим тим претвара и у цивилизацијску и у економску провинцију и таоца англосаксонског света“.
Неминовно је, оценио је, да ће се културно и политичко и економско општење Русије окренути према азијском региону, индијско пацифичком региону који данас полако али сигурно постаје центар света. Атланстки басен који је у последња четри века био економски и политички центар света престаје да то буде и центар света се сели у азијско пацифички регион што ће, каже, неминовно упутити Русију на сарадњу са тим земљама.

Опасност за опстанак човечанства

Посматрано из историјске перспективе и данашње стварности директор Архива Србије Мирослав Перишић рекао је да смо данас савременици једног драматичног, а можда и најдраматичнијег времена у историји јер је свет дошао до тачке коју можемо да назовемо опасност за опстанак човечанства.
„Много је фактора који чине данашње време једним временом које ми историчари најчешће називамо нова историјска основа. Ломи се стара епоха и у том лому догађају се неке појаве за које немамо историјско искуство – не само рат у Украјини и уздрмани темељи светског поретка који је био на сцени већ у тој некој позадини имамо корону и драматичне вести ио постојању биолабораторија“.

Нова дефиница односа

У контексту рата у Украјини поново је актуелизовао питање Русије и Европе што захтева, по мишљењу политичког аналитичара Александра Павића, нову дефиницију.
“Сада имамо цивилизацијски расцеп кога је Русија овог пута свеснија него што је то била у 19. веку јер се сада суочава са дехристијанизованом Европом. Пре је могло да се каже да делимо исту култури и ако је реч о различитим црквеним традицијама, исту религију. Сада је јасно да то није тако.“
Сасвим извесно и потпуно јасно је да, нагласио је у свом исцрпном излагању професор Мило Ломпар, без руског присуства и утицаја унутар српког културног простора тешко да српско постојање на Западу има било какву будућност.
„Оно што је рекао Стојан Новаковић да без Русије не би било Србије је историјска константа. Постоје ствари у историји и култури једнога народа које се не могу напустити, постоје границе које су неодступне, а једна од таквих граница је и са становишта интереса и са становишта културе неувођење било каквих санкција Руској Федерацији“.

Меша је поред Андрића

У оквиру Видовданских свечаности на главном тргу Андрићграда, Емир Кустурица, Милорад Додик, члан Председништва БиХ, књижевник Матија Бећковић и професор Мило Ломпар открили су споменик Меши Селимовићу, још једном од великана српске књижевности.
„Пре неких 40 година, опраштајући се од Меше Селимовића на Новом гробљу у Београду рекао сам – када бисмо се сахрањивали усправно, ти би био један од првих који је то заслужио. Сахранити значи сачувати. И ево, на 40-ти Видовдан од одласка Меше, видимо га како се заувек усправио и стао поред Иве Андрића, на оно место које је заувек заузео и у српској књижевности“, рекао је Матија Бећковић данас у Андрићграду.
Такође, свечаности су обележене и отварањем изложбе „Меша Селимовић: избор докумената“ чији су аутори Јелица Рељић, Александар Марковић и Никола Аџић,а посљедње у низу видовданских дешавања било је отварање изложбе слика Миће Поповића и Вере Божичковић Поповић у Галерији „Петар Лубарда“ у Андрићевом институту. Изложбу су отворили Снежана Нешковић Симић, Марина Цветановић и Емир Кустурица.

rs.sputniknews.com, Наташа Јовановић