Пјесма „Крај Дрине вез од камена“ Момчила Бакрача из Врбаса, освојила је прво мјесто на другом конкурсу Пјесме Андрићграду на који је стигло 230 радова из 11 земаља.
Друго мјесто припало је Здравки Бабић из Билеће за пјесму „Шапни ми Дрино, тајну младости“ и Аћиму Тодоровићу из Власенице за пјесму „Умотворје Андрићграду“.
Трећа награда припала је Данијели Ђуковић из Бијелог Поља за пјесму „Нико не зна“ и Марији Вуловић из Чајетине за пјесму „Андрићград: дан пре и дан после“.
Организатор Радомир Рашо Јагодић рекао је да је конкурс, у организацији Поетског клуба „Знакови“ из Вишеграда и Андрићграда, окупља квалитетне ствараоце и да је одзив пјесника велики.
– Очекујемо да овај конкурс постане један од најчувенијих и да ћемо већ сљедеће године имати учеснике из 20 земаља – истакао је Јагодић.
Организатор Божидар Шкобић из Вишеграда рекао је да је прошле године зборник бројао 64 стране, а ове године 112.
– Нове, срцем писане пјесме, потекле доживљавањем идеје, градње и порука Андрићграда и његовог окружења, чине да се утире златна стаза и оставља златни траг свима који ће тако постати ближи овој средини и сами је обогатити на свој начин, остављајући своје знакове – истакао је Шкобић.
На овом пјесничком сусрету своје пјесме рецитовали су бројни учесници конкурса, а организатори су најуспјешнијим додијелили награде и признања.
Тагови: Пјесме
Поетски клуб „ЗНАКОВИ“ Вишеград – „ПЈЕСМЕ АНДРИЋГРАДУ 2016“
-ПРВА НАГРАДА-
КРАЈ ДРИНЕ ВЕЗ ОД КАМЕНА
МОМЧИЛО БАКРАЧ,Врбас
Дани трошни цветно бујају и плану,
гладна остаје свака година, и шаку слова
у споменар кад саспеш – зјапе ризнице времена,
траје глад, а поглед ти се већ свега наситио,
већ света грубог, већ љубави, лепоте, хира,
већ и худе младости.
Један једини дан међу данима сишао сам на Дрину
којом Андрићеве речи теку,
да и у збиљи запловим кроз књиге, и још:
да телесан закотрљам се кроз град
зидан од Андрићевог имена, опипам оком
камену слику што је склесаше неимари.
Стопом сам крочио у загонетку.
Осетио да ће за један залогај мања бити глад.
Светини требају свечаности, охолима вишкови,
тихима треба замишљеност, мудрима склад,
води и камену не треба ништа, они кроз свемир
теку бескрајно, али камену, кад се у град сложи,
требају људи, ватра и дах, и бучан ту сам добродошао,
са својим речницима што кључају.
Тог дана једна реч ми се, од Дрине и неба, заплавила.
Камером и глађу олизао сам зидове.
Али не реших загонетку.
Да ли је тајна нека реч од камена и воде јача?
Песник за песником на тргу, у месту носећи своје
главе тучане, коме су богу поклоници,
Хроносу, Хермесу, или Христу?
А шта то ја у свој стихир ловим, док моћан, јурећи километре, проносим главу језичаву, од крви светлосну,
од пролазности и језе нечисту?