СЛОБОДАН АНТОНИЋ: Српски колонијални аутошовинисти су опседнути демонском мржњом према Српској

ДАН Републике Српске и ове године дочекан је правом олујом мржње – из чега је јасно колико Српска смета као препрека за Die Endlösung „српског питања“ западно од Дрине.

Тако су, као и сваке године од 2013, на адресе кључних установа у Републици Српској, а поводом 9. јануара, стигле „честитке“ са сликамма гомиле људских костију и лешева уз натпис: „Ако обиљежавате Дан Републике Српске, не заборавите – ово су њени темељи“.

У потпису је 25 жртвословних НВО из БиХ као што су „Мајке Сребренице“, „Жртве и свједоци геноцида“, „Породице шехида“ итд. – које „реализирају пројект `Подсјећање`“ . Финансијери „појекта“ нису наведени.

Ако Српска почива на „костима“, на чему тек онда почива ФБиХ? На чему почива данашња Неовисна Република Хрватска? На чему чак и Slovenija, moja dežela? Забога!

На твитер објаву „Срећан ти рођендан Републико“, Свјетлане Топалић, новинарке РТВ БиХ, уследиле су, са бошњачке стране, најстрашније увреде и претње: „Мртву ти матер влашку јебем, треба ти очи чакијом повадити!“, „Пуј јеб`о те ко те окоти!“, „Отказ за циганлук!“, „Сад курву треба послати нека јој РС нађе посао!“, „Влах остаје Влах и ништа друго!“.

Ето зашто Република Српска! Да штити Србе од таквих нељуди и од њихове демонске мржње.

Нису се могли уздржати ни аутошовинистички пропагандисти из Србије.

У листу Данас читали смо уобичајене коментаре препуне лажи, извртања и најгрубљих дисквалификација како о Отаџбинском рату 1992-1995, тако и о Републици Српској.

Било је ту свега: и „ношења белих трака оног ко није Србин“, и „четворогодишњег разбуцавања Сарајева“ и „геноцида у Сребреници“, били су ту, затим, и „концентрациони логори по БиХ и Србији за хрватско и бошњачко становништво“, опет смо читали о „балканском касапину – Слободану Милошевићу“, о „ратнозлочиначкој прошлости“, о данашњој елити као „продуженој руци (ратних) злочина“, о „владавини ратно злочиначке елите“, итд.

Ипак, мој фаворит у последњем таласу антисрпске мржње свакако је Миливој Бешлин и његов урадак с БиХ портала Avangarda – одмах пренет на портал Пере Луковића XXZ Magazin, на Грухоњићеву Autonomiju info, на монтенегринску Antenu M, итд.

Бешлина медији, иначе – поготово они аутоколонијални – воле да представљају као историчара (што по струци и јесте). Али, ако би уз ту информацију додали и то да је њихов саговорник члан председништва Чанкове ЛСВ, био би онда много јаснији прави карактер „објективности“ и „независности“ овог историчара.

Код Бешлина читамо да су се у Бањој Луци, током рата 1992‒1995, „примењивале најзверскије методе убистава, мучења и протеривања“ (без да је наведен иједан пример, иједан извор?!), да је данас ту средиште „неофашистичког картела Милорада Додика“, сам Додик се више пута назива „лакташким тиранином“, за његов „режим“ се каже да га најбоље симболизује слика „фашистичке чизме која гази људско лице“, полицијско растурање једног непријављеног скупа у БЛ, по Бешлину, „може се по ужасу упоредити само са сликама фашистичког терора у нацистичкој Немачкој“, оптужује се целокупно становништво Републике Српске што је, на последњим изборима, „велики број босанских Срба дао глас наставку рата другим средствима, беспримерној пљачки, терору и мржњи“, за Српску се каже да је „ентитет настао на терору и геноциду“, да је „парадржава (или „Додикова лажна држава“ – С. А) настала на десетинама хиљада невиних жртава“ и која, „док постоји, тражиће нове (жртве – С. А)“ – јер „звер (Република Српска – С. А) је увек гладна крви“!

Пошто се, дакле, Српска храни крвљу, по Бешлину „остаје упитаност ‒ чије дете је следеће?“. А лек је, сматра Бешлин, једноставан: „Да би деца живела, ентитет(и) мора(ју) умрети“ (исто).

Тако се још једном показало да је циљ непрестане пропагандне дехуманизације, не само Републике Српске већ и целокупног њеног становништва, да се сви они ставе изван категорије нормалних индивидуалних, колективних и правних бића којима припадају извесна неотуђива права – почев од права на егзистенцију. Сатанизација Српске као „геноцидне творевине” заправо је позив на њену ликвидацију упркос легитимитету који произлази како из међунардног права (Дејтонског споразума) тако и из демократске воље њеног становништва.

То је, заправо, позив на насиље, позив на насилну промену једног међународног уговора против воље већине становништва једног од два ентитета. А таква промена могућа је само – ратом.

Овакво острашћено и неодговорно писање једног историчара – без иједног податка, без иједног извора, без икаквог поткрепљивања, препуно дерогативних лексема и фраза, а које врхуни позивањем на насилно укидање Републике Српске, тиме заправо постаје ноторно ратно хушкање.

А сваки рат у БиХ, па и током последњих стотинак година, увек је био праћен међуетничким злочинима. Стога се са сигурношћу може предвидети да ће свакако тако бити и у рату у коме Република Српска, по замисли Бешлина и осталих, треба да буде „укинута“. Зато су овакви ратношхучкачки текстови призивање нових злочина усмерених пре свега протв Срба и цивилног становништва Републике Српске.

Све је, заправо, сасвим супротно од ове накарадне идеологије аутошовинизма изражене у једном, у основи, примитивном пропагандистичком памфлету.

Док се, на једној страни, глуми антиратна настројеност, хуманизам и људскоправаштво, заправо се, на другој страни, вехементно хушка на рушење уставно-правног поретка, на нови етнички рат и на нове ратне злочине.

Док се, на једној страни, глуми „објективност“ и „неутралност“, на другој страни у целости се стаје на страну једног етничког шовинизма (бошњачког), својски се подупире ауторитарни пројекат који хоће да насилно уништи конфедерални карактер БиХ, да изврши унитаризацију и мајоризацију БиХ друштва, те да тако од Срба и Хрвата направи грађане другог реда.

Док се, с једне стране, изопачено подмеће да се Република Српска, као „звер“ храни децом, истина је заправо тачно супротна. Тамо где у Отаџбинском рату није било Републике Српске и њене ефективне власти, прва жртва муџахединских банди била су управо српска деца. Попут деветогодишње Мирјане Драгичевић из Доње Биоче, општина Илијаш (данас у ФБиХ), коју су тројица припадника 2. батаљона Седме муслиманске бригаде Армије БиХ, по заузећу села, 28. децембра 1992, вишеструко силовали испред мајке Радмиле, а затим обе стрељали – мајка је преживела и сведок је овог страшног и још увек некажњеног злочина.

А што је најгоре, историчару Бешлину мало је укидање Републике Српске. Зато он на злогласном (ауто)шовинистичком порталу Autonomiji info прориче да „након решавања косовског, следи отварање војвођанског питања“, предвиђајући да ће „плима (војвођанске идеје – С. А) однети на сметлиште историје оне који је газе и унижавају“.

Свако ко је хришћанин зна за демонске страсти које толико овладају човеком да он изгуби не само појам оисправном, већ и појам о реалном.

Једна од заквих страсти, очигледно, јесте и демонска опседнутост мржњом према Републици Српској.

Тагови: Слободан Антонић