Латинска Америка је још од када је амерички председник Џејмс Монро 1823. формулисао доктрину која ће понети његово име сматрана за унутрашње двориште Вашингтона.

Чињеница је да Монро није имао империјалистичке циљеве према другим земљама, већ је доктрину формулисао по начелу „Америка Американцима“, бунећи се против империјалистичке политике европских сила, али није предвидео да ће САД једног дана ову доктрину користити како би се мешале и интервенисале у послове других америчких земаља.

Историја интервенисања САД у Латинској Америци је дуга и може се слободно рећи крвава. Подсетимо се само државног удара у Чилеу 1973, у коме су САД и поједине компаније из ове земље играле пресудну улогу; затим подршке контрашима у Никарагви осамдесетих година прошлог века или подршке ескадронима смрти широм Латинске Америке.

Током 21. столећа, на тренутак се учинило да је Монроова доктрина у облику како је примењивана у претходном веку заборављена, да су латиноамеричке земље „продисале“, ослободиле се из челичног загрљаја Вашингтона и да се остварује начело по коме Америка треба да припада Американцима.

Режими су бирани на слободним изборима, а у многима су побеђивале оне снаге које су у претходном веку сматране опасним по америчке интересе и које би Вашингтон, уз помоћ крупног бизниса, војске и владајућих класа, убрзо оборио са власти.

Америка је почетком 21. века имала и доста посла широм света — као светски жандарм покушавала је да одржи стање униполарног света у коме игра пресудну улогу, а проблеми и конфронтације које је Америка изазвала са Русијом, Кином, на Блиском истоку, криза око нуклеарног наоружавања Северне Кореје, као и терористичка претња, привидно су одвукли око „великог брата“ од латинске Америке.

Као отрежњење дошла је 2009. и државни удар у Хондурасу, када су САД подржале обарање председника Мануела Зелаје. Затим су режими у Аргентини и Бразилу оборени на изборима, уз свесрдну америчку помоћ и мешање.

Венецуела је била трн у оку Вашингтона јако дуго, више од двадесет година. Водећи „отпадник“ међу латиноамеричким земљама од вашингтонске политике, Венецуела је, чини се, дошла на ред да се и у њој ситуација среди по америчком рецепту.

Све што се од 2009. до данас догађало на тлу Јужне Америке наводило је на помисао да САД лагано, као питон, стежу омчу око свог најопаснијег противника. После неуспелог покушаја државног удара у Венецуели 2002, САД су се, по свему судећи, одлучиле за другачију тактику, лаганог дављења противника, изазивања економске кризе и креирања политичког окружења, у коме би се незадовољни грађани сами окренули против власти.

С обзиром на то шта се све у Венецуели догађа последњих дана, изгледа да су вашингтонски планери оценили да је дошло време за деловање.

Зашто је Венецуела фокусирана као главни амерички непријатељ на америчком континенту? Разлози су бројни, а најмање су економски, иако Венецуела поседује највеће доказане нафтне резерве на свету. Први пут се Америка суочава са озбиљним идеолошким противником на латиноамеричком тлу.

„Сједињене Америчке Државе имају много институција које се теоретски баве њеним спољнополитичким приоритетима, па и Латинском Америком, што је често била претходница њених активности које смо могли да видимо претходних деценија. То је случај и са Венецуелом“, каже аналитичар београдског Института за европске студије Рајко Петровић.

Већ годинама се амерички тинк-тенкови баве питањем стратешке важности Венецуеле за америчке интересе. Тако један од водећих америчких стручњака за Латинску Америку млађе генерације Мозес Рендон, из америчког Центра за стратешке и међународне студије, још 2017. наводи разлоге због којих је Венецуела од стратешке важности за Сједињене Државе.

Ту је близина копну САД, безбедносне претње, јер Венецуела сарађује са државама попут Кине, Ирана и Русије, мигранти који се из Венецуеле крећу ка САД, трговинска сарадња, али Рендон као најзначајнији разлог због кога је Венецуела важна за интересе САД издваја њен утицај на регион.

У истом смислу за Спутњик говори и Петровић.

„Чињеница о географској блискости Венецуеле, која је од Флориде далеко свега 2.200 километара, може да представља велики безбедносни проблем за САД, уколико би Венецуела кренула путем озбиљнијег наоружавања у сарадњи са земљама попут Русије и Кине“, наводи он.

САД су имале велики проблем због великог броја миграната из Венецуеле, који су што легално, што илегално покушали да уђу у Америку, а треба истаћи и да је покојни венецуелански председник Уго Чавез 2010. године са Русијом потписао споразум о покретању развоја нуклеарног реактора, истиче Петровић.

„То је Венецуелу могло да учврсти у настојањима да се отргне од америчког загрљаја“, наводи Петровић, „Венецуела је и изузетно занимљиво подручје за Кину, која је често истицала да би Венецуела могла бити њен кључни спољнополитички партнер у Јужној Америци“.

Уго Чавез је својевремено прокламовао доктрину „боливарске републике“, која се, ослањајући се на социјалистичке идеје, базирала на идеји о политичкој и економској независности и солидарности латиноамеричких држава, оштро се противећи мешању Вашингтона у њихове послове. Штавише, САД су, у Чавезовом виђењу ствари, одговорне за то што Латинска Америка тавори на маргини светске историје.

Регионални утицај који је Венецуела уз помоћ оваквог погледа на свет остварила, према Петровићевим речима, представља највећи проблем за САД:

„Венецуела је показала да може да буде пример другим латиноамеричким земљама, да постоји начин и пут, мада мукотрпан, да се супротставе америчким империјалистичким захтевима“.

Венецуела је отишла корак даље, па је била иницијатор за формирање Боливарског савеза народа наше Америке (АЛБА), организације која је важила за алтернативу Организацији америчких држава (ОАС), чије је седиште у Вашингтону и која је под неприкосновеним утицајем САД.

„У АЛБА савезу Куба је дала значајан идеолошки супстрат, а Венецуела једну врсту показивања да су такве ствари у пракси могуће. То су ствари које Вашингтон није могао да толерише“, каже Петровић.

Оно што је, према Петровићевим речима, занимљиво, није само то ко је све признао самопроглашеног председника Венецуеле Хуана Гваида. Јесте чудно то што га је признао и Чиле, узимајући у обзир историју те латиноамеричке државе, али је много занимљивије што Мексико није признао Гваида за председника.

Јер Мексико се, каже Петровић, полако, али сигурно профилише као нови лидер Латинске Америке.