СМЕО И ВЕЛИКИ ЦИЉ: Сан о Великој Евроазији у којој ће Русија имати кључну улогу

Москва је себи за догледну будућност поставила смео и велики циљ — стварање Велике Евроазије, тврди аналитичар листа „Азија тајмс“ Пепе Ескобар. У тој потпуно новој парадигми Русија има посебну улогу моста који повезује економске, политичке и културне системе разних земаља, наводи он.

У академским круговима Русије и на највишем нивоу већ неколико година се разговара о концепту такозване Велике Евроазије. Веома је вероватно да ће та идеја ући у основу руске спољне политике у догледној будућности, наводи Ескобар.

Он подсећа да није било случајно то што је још 2016. године на Петербуршком економском форуму председник Русије Владимир Путин изнео иницијативу да се формира „велико евроазијско партнерство“.

Концепција Велике Евроазије изграђена је на идеји ширења Русије ка истоку, односно Азији, „средишту економског и технолошког тржишта будућности“, наводи Ескобар.

Према његовим речима, велику улогу у остваривању те идеје треба да одигра прихватање кинеске иницијативе „Један појас – један пут“. Ипак, указује Ескобар, чврсто стратешко партнерство с Пекингом не значи да је Москва спремна да одустане од историјских веза с Европом.

Аутор текста наглашава да руски експерти, посебно на Далеком истоку, одлично разумеју да је евроцентризам прилично јак у великом делу руске елите. Три века је готово цео економски, демографски и идеолошки систем Русије био испреплетан с Европом. Русија је од западних суседа позајмила многе аспекте културе и систем војне организације.

Тек сада, међутим, напомиње аутор, присталице идеје о Великој Евроазији сматрају да је дошло време да Русија заузме своју јединствену позицију на раскрсници многих цивилизација и да постане не само место које омогућава трговину и узајамне везе, него и истински мост за различите културе.

Током боравка у Русији, Ескобар је разговарао с бројним аналитичарима, од којих је сазнао „нешто потпуно изненађујуће, што Запад практично апсолутно игнорише“: Москва тежи да створи потпуно нову парадигму која обухвата не само геополитику и геоекономију, него и културу и идеологију.

Данас за то постоје веома повољни услови, сматра аутор. Што се САД више усредсређују на обуздавање Кине, то се јаче у Североисточној Азији осећа „вакуум власти“ и полагано али сигурно Јапан и Јужна Кореја иду ка зближавању с Русијом.

За западне посматраче који нису баш добро упознати с историјом Русије вероватно ће бити чудно да сазнају нека размишљања присталица Велике Евроазије.

У серији извештаја „Напред ка Великом океану“, декан Факултета за светску економију и политику из Москве Сергеј Караганов говори о утицају Византије на развој Русије и о томе како је ова империја успела да сачува класичну културу и да узме најбоље од источне културе, док је Европа преживљавала „мрачни средњи век“.

С друге стране, поједине аспекте политичког система Русија је, као и Кина, преузела од Монгола. Док Париз и Берлин понављају да је руски политички систем ауторитаран и нелибералан, водећи руски научници тврде да тржишна економија коју штити војна моћ може бити ефикаснија од западне либералне демократије, преосетљиве на кризе.

На путу између Европе и Азије Русија постаје најлогичнија и практично неопходна маршрута која повезује та два дела света. И ту се треба замислити о важности Транссибирске магистрале — главне евроазијске железничке артерије, наводи Ескобар.

Према његовим речима, модернизација те маршруте, заједно с грандиозним кинеским пројектом мреже брзих железница, обезбедиће ефикаснију комуникацију.

У процес евроазијске интеграције, у виду читавог низа заједничких економских иницијатива, постепено се укључују Иран, Турска и Индија. Казахстан истовремено учествује и у Евроазијском економском савезу, и у пројекту „Један појас — један пут“. И, наравно, руске власти активно привлаче партнере да учествују у развоју далекоисточних региона који треба да одиграју важну улогу у пројекту Велике Евроазије.

Још почетком 20. века географ Петар Савицки, геополитичар Георгиј Вернадски и филозоф Владимир Иљин говорили су о евроазијском феномену, посматрајући Русију као сложену комбинацију Истока и Запада, а Русе као народ који припада „апсолутно својеврсној евроазијској заједници“.

Према Ескобаровим речима, такав приступ је актуелан и данас, али та концепција није усмерена против Европе или против Запада — напротив, она подразумева сарадњу.

Русија и Кина су данас, напомиње аутор, постале „неизбежни савезници“, због тога што су њихови циљеви за стварање вишеполарног света веома блиски.

„Процес је неповратан. Пси демонизације, обуздавања, санкција, па чак и рата, могу да лају колико хоће, али караван евроазијске интеграције наставља да иде напред“, закључује новинар.