ПРОФЕСОР ДАРКО ТАНАСКОВИЋ О РАЗГОВОРУ СА ДИКРЕКТОРОМ ЦИА: Карте су одавно подeљене, а ваше карте су без адута!

Један од најугледнијих српских дипломата проф. др Дарко Танасковић испричао је како је текла борба Србије да Косово не уђе у УНЕСКО, шта му је открио директор ЦИА, шта Албанци планирају са српским манастирима на КиМ, о Насеру Орићу, злочинима над Србима…

О БОРБИ ЗА УНЕСКО

То је била 2015. тешка и неизвесна година. Тада је то било прилично непозната тема у УНЕСКО. Свака држава има један глас. Велики број држава није ни знао о чему се ради већ је следио инструкције које је добијао од светских центара моћи.

Неки су били потплаћени неки су били дезинформисани. То је била битка пре свега против незнања и необавештености великог дела незнања, онда против једног бруталног лобирања неких међу најзначајнијим државама света.

Ја иначе бежим од тога да кажем – међународна заједница. Када је министар дачић сада у септембру однео на заседање Генералне скупштине УН ону мапу света где се види које државе признају косово а које не, види се да је гледано и нумерички и географски већина света не признаје Косово. А ми смо навикли да међунардоном заједницом сматрамо само ове земље пре свега

на западу које нас притискају.

Те 2015. уз те земље које знамо које су, и Саудијска Арабија је лобирала нарочито у арапском и исламском свету,

Турска је жестоко лобирала. Председник Ердоган је, онога дана када је требало гласати, телефоном звао председника Азербејџана Алијева и тражио да Азербејџан гласа за улазак Косова у УНЕСКО.

Алијев му је отприлике рекао да они то не могу да ураде с обзиро на постојање проблема Нагорно Карабаха. Онда му је Ердоган рекао – Барем изађите из сале. И ови су изашли из сале.

Било је неизвесно, било је тешко. Неки аргументи су имали одјека иако ми нисмо склони да поверујемо да је било шта могуће учинити у међународној арени.

ЗАШТО ВАТИКАН НИЈЕ ПРИЗНАО КОСОВО

Ја сам шест година провео при Светој столици и стално је владао страх да ће Света столица признати Косово по систему закључивања да Ватикан мрзи Србе и да ће наравно урадити нешто што је против српских националних интереса.

Међутим, будући да Ватикан, који не воли нешто нарочито Србе, не заснива своју политику на основу љубави и мржње према Србима већ има озбиљније разлоге, било ми је јасно од почетка да нема много изгледа да Света столица призна Косово.

Један од разлога је тај, што за разлику од већине других субјеката међународних односа, Света столица овај сукоб на КиМ поред осталог види и као фронт конфигурације суочавања ислама и неислама односно хришћанства.

Сећам се својевремено да ми је моја колегиница амбасадорка Албаније, која је водила кампању за пријем Косова у УНЕСКО, замерила као и тзв амбасадор Косова у Француској што сам указао на то да се на зиду испред манастира Дечани појавио један натпис у коме се велича Исламска држава.

– Није фер што сте то искористили јер знате да то није тако на Косову и Метохији, рекла ми је она.

– А јел сте ви фер у свему ономе што радите? И уосталом јел то написано или није?, упитао сам је.

– Па јесте, али…

Ето то им је најтеже пало. Дакле тај аргуменат је био јак али је занимљиво у којој мери он уопште није интересовао дипломатије и власти хришћанских и постхришћанских земаља.

Они једноставно за то нису имали слуха. Али пошто је ђаво заиграо код њих, чини ми се да тај аргумент почиње да игра неку улогу.

О СРПСКИМ МАНАСТИРИМА НА КОСОВУ

Траје један стални притисак на те материјалне живе трагове нашег присуства и српског карактера Косова и Метохије. Ту се примењује физичко насиље, за које знамо како је изгледало, додуше сада у мањој мери јер није тренутак за то. Примењуије се и административно, правно и интерпретацијско насиље. Постоје та накарадна тумачења да је нека династија Нимани градила наше манастрире.

То на неком научном плану су потпуне глупости и бесмислице.

Ви знате колики је утицај озбиљне науке на политичке одлуке које се доносе у свету. Ту не морамо бринути. У неким енциклопедијама увек стајати. Много више треба бринути што у неким енциклопедијама већ стоји да су Срби починили геноцид у Сребреници, први после Другог светског рата.

Ово са манастирима није опасно у овом смислу. Они желе да те манастире, кад већ не могу да их униште, да их прикажу као део културног наслеђа државе Косова, дакле културног наслеђа које не постоји.

Један филм који говори о оном догађају када је један Албанац ломио крст на православној цркви на Косову не може више да се наше на јутјубу.

Али тај човек који се бори са металним крстом и на крају успева да га обори нам је учинио више од целе наше пропагандне активности јер заиста ко оно види, а ко је нормалан човек, мора да схвати о ком је дивљаштву реч.

О НАСЕРУ ОРИЋУ И ДИРЕКТОРУ ЦИА

Тужна епизода Насер Орић и даље траје. Тако је Насер Орић који је тим пиштољем који је добио од Слободана Милошевића почео после да убија Србе.

Била је 1992. када су се ти злочини догађали у Скеланима, Залужју, Кравици, Милићима… О томе је већ тада значајну документацију са именама починилаца и жртава злочина сачинио социолог Миливоје Бата Иванишевић.

Већ 1993. године је тај материјал видела позната новинарка Нора Белоф, један од најугледнијих новинара и публициста, жена која је стала на српску страну. Мени је рекла да не стаје на српску страну што посебно воли Србе већ зато што су Срби жртве светске идеолошке лажи а да она не подноси идеолошке лажи. Она је сматрала да се тај материјал мора предочити Западу.

Тај материјал је преведен на енглески. У то време сам био нека врста неформалног саветника Добрице Ћосића. Мени је пало да тај материјал однесем у Америку. Успео сам да одем захваљујући Норе Белоф и још неких пријатеља. Примљен сам у Вашингтону са тим материјалом у коме фигурира име Насера Орића и свих других злочинаца, са именима жртава.

Био сам примљен у Стејт департменту. Одбили су да ме приме у Белој кући. Саветница председника Клинтона није желела да ме прими наводно зато што сам ја професор универзитета и као такав сам државни службеник Србије и они не могу услед санкције да ме приме.

Нора Белоф се пожалила тадашњем директору ЦИА Џејсму Вулзију.

– Ето ви Американци нећете да примите једног поштеног човека који је дошао да вам донесе аутентичне документе.

– Ко неће да га прими?, упитао је директор ЦИА

– Па неће да га приме у Белој кући.

– А, па томе се не треба чудити. Тамо седе будале. Мислите ли ви да ја боље пролазим тамо код њих него ваш професор?, упитао је он.

Вузли је рекао њој да ако сам спреман да дођем код њих да ће ме они примити. Отишао сам, то је био мај 1993. и однео сам материјал који су њихова два стручњака оценила као најбоље документован, најкомплетнији и најпрофесионалнијие урађен о жртвама цивилног становништва на простору бивше Југославије.

Узели су тај материјал и рекли ми:

– Ми ћемо га ако то желите у складу са нашим процедурама класификовати и обрадити, али немојте имаати илузију да он данас може одиграти било какву политичку улогу. Карте су већ подељене а ваше карте су без адута. Имате слабе карте. Али боље нек остану документи код нас, можда ће се једног дана извући кад буде било потребно.

О РАЗГОВОРИМА СА АМЕРИЧКИМ АМБАСАДОРИМА

Питер Галбрајт, тада већ именовани амбасадор САД у Хрватској, рекао ми је у Сенату, пошто је сасушао госпођу Белоф и мене:

– Господине професоре, запамтите, ви сте повели један рат против воље САД. Ви тај рат у овом тренутку добијате. Ми за сада немамо довољно политичких разтлога да преокрећемо ситуацију на ратишту. Али запамтите, с обзиром на то да сте тај рат водили без воље САД, и ви и ваша деца и деца ваше деце ће горко испаштати.

То је био мај 1993.

Значи било је познато, знало је ко треба да зна… Нама ништа није вредело да тада објашњавамо.

Мене је тадашњи амбасадор САД Ворен Зимерман питао да ли је Алија Изетбеговић исламски фундаменталиста.

– Господине Зимерман, јесте ли читали Исламску декларацију, јесте ли гледали видео касету са другог конгреса СДА где Изетбеговић говори о свом програму? Да ли пратите „Љиљан“ – гласило СДА?, питао сам га.

– Ма немојте ви то мени, све јато знам. Све ја то пратим, одговорио ми је.

– Нисам сигуран да то пратите, али ако ви то тврдите, у реду. Морам да вам верујем. Па на основу тога би свако у свету био проглашен исламским фундаменталистом. Што није нешто лоше, то је његов идеолошки став. Питање је каквим ће он средтсвима покушати да реализује своје намере, рекао сам му.

– А молим вас,м то сам могао да очекујем. И ви сте оловни војник Слободана Милошевића… рекао ми је Зимерман.

Једноставно нисте тада никоме могли да објасните. Карте су биле већ подељене. А изгледа да иста партија траје и данас.