Предговор је написао господин Никола Шаиновић, саучесник аутора у догађајима на Косову и Метохији за време злочиначке агресије НАТО-а, који, поред осталог наводи речи генерала Павковића у последњој речи у своју одбрану пред коначну пресуду у Хагу: „Ја сам командовао Приштинским корпусом 1998… Ја сам командовао Трећом армијом 1999. Нико ми се није мешао у командовање, а и да је покушао да се меша ја му не бих дозволио“. Тако говори прави командант.

Ратни дневник нашег Павкета, овако га зову његови саборци, састоји се из три дела.

Први део обухвата период од пријема дужности команданта Треће армије до почетка агресије.

Други, најобимнији, део обухвата опис догађаја у току седамдесет осам дана агресије. Маниром врхунског хроничара, сведока догађаја и човека који је највише утицао на њихов развој, генерал-пуковник Небојша Павковић хронолошки, аргументовано и докумнтовано, из дана у дан, из сата у сат и из минута у минут, описује све оно што се десило током 1999. године у зони одбране Треће армије, с тежиштем на 78 дана агресије на СР Југославију и на Косову и Метохији где је провео све време агресије, командујући Армијом у целини, непрекидно са својим војницима, подофицирима, официрима и генералима на командним местима и борбеним положајима излажући се опасностима. Чинио је то свестан да командант мора личним примером и својом храброшћу утицати на борбени морал својих војника, а могао је то јер је био храбар и искусан генерал.

Трећи део обухвата период од потписивања Кумановског споразума до укидања ратног стања, с тежиштем на изумештање снага Приштинског корпуса са Косова и Метохије, наглашавајући да су припаодници Треће армије завршили све задатке и да Трећа армија није поражена, а тиме ни Војска Југославије у целини. Из текста се јасно може извучи закључак колико му је тешко пало напуштање Косова и Метохије. У овом делу је опис догађаја до краја 1999. године.

На крају су прилози у којима је дат командни кадар Треће армије и документи којима аргументује све своје наводе, рецензије и биогарфија аутора чији сам аутор.

У целом овом Ратном дневнику провејава његово поверење у људе, на које се ослања и који су део јединственог командовања снагама Армије, при томе никад себе не ставља у први план, већ каже „Лаза и ја, Ђаковић и ја…“, наводећи с пуно поштовања и високо оцењујући свог начелнака Штаба, команданте корпуса, помоћнике, команданте бригада, своје обезбеђење, војнике које упознаје на борбеним положајима, у рововима…

Овакав однос према својим саборцима треба да буде школски пример новим генерацијама, новим командантима Војске Србије, па предлажем да се обави промоција и у Војној академији. То треба да буде тема у изучавању руковођења и командовања или, како се данас каже, менаџмента у командовању, а ја се надам да ћемо се брзо вратити нашој терминологији и нашој ратној вештини коју су изградиле наше славне војсковође, међу којима је и генерал-пуковник Небојша Павковић са својим нераздвојним саборцем генералом Владимиром Лазаревићем. Молим новинаре да не покушају да их раздвоје истичући сад једног сад другог.

Командант херојске Треће армије бележи све храбре подвиге њених припадника, а за погинулим које по имену, јединици и месту погибије наводи сваки дан, жали и стално подсећа да их не смемо заборавити, ни њих ни њихове породице, које смо нажалост, у највећем броју, заборавили, а познавајући га сигуран сам да се то не би десило да није доживео оно што је доживео. Остајући веран том свом ставу навео је њихова имена подижући им тако својеврстан споменик, јер није умро онај ко није заборављен, а њихов командант их није заборавио.

Као изврстан војсковођа, склон и перу, потврдио је речи великог жупана Стефана Немање упућене сину Растку – Светом Сави „да добар војвода може освојити сваки град, а други га може преотети. Књигу нико не може покорити, а многе земље и градове сачувала је књига међу својим тврдим корицама.“ Поручио је велики жупан  да онај ко је вичан перу и хартији „да нас читко запише у књигу… да се заувек зна да смо, да јесмо и да ће нас бити“. И Небојша, српски војвода склон перу, записа у књиге оно што је доживео са својим саборцима за време оргијања „Милосрдног анђела“ по његовој и нашој земљи Србији. Записа он оно што су доживели у рату, а очекујемо да се  врати у Србију и запише и оно што је он са својим саборцима доживео после рата. Неко мора забележити судбине, често трагичне, јунака са Кошара, Паштрика, Дренице… јунака равним косовским витезовима кнеза Лазара.

„Сваки народ је славан који имаде велика дела. Али поред великих дела народ може бити без славе, ако му и дела остану незнана. Стога је увек нужно да се та славна дела и обележе, да се метну у историју као чуварку народног живота, па да их потомство зна, знајући уважава и поштује, уважавајући и поштујући одржава. Велики су утисци на потомство ти спомени, и народ се увек са достојанством понаша у свету, а карактером влада у животу, с  јунаштвом улази у посао. И кад не буде више народа на земљи, који је велика и славна дела чинио, опет остају описана његова  дела, и свет им се клања после толико векова – она користе осталом човечанству.“

Ово је капитално дело, без кога се неће моћи писати историја, на које ће се позивати многи историчари и научници других научних области са било кога аспекта буду посматрали одбрану од агресије НАТО 1999. године, посебно улогу Треће армије у њој.

Нека ова књига подсећа на славна дела јунака славне Треће армије Војске Југославије, a онима који буду изучавали искуства из одбране од агресије НАТО, поуздан и незаобилазан  извор података.

Молим да аплаузом поздравимо генерала Павковић