НА КРИЛИМА ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ: На данашњи дан пре 74 године ослобођен Београд

На данашњи дан пре 74 године ослобођен је Београд. После вишедневних крвавих и тешких борби, припадници Народноослободилачке војске Југославије, уз помоћ совјетских савезника, ослободили су 20. октобра 1944. главни град Србије и Југославије.

Битка за ослобођење Београда, у којој је погинуло 20.000 људи, једна је од највећих и најзначајнијих битака на Балкану у Другом светском рату.

За 11 дана, колико су борбе трајале, погинуло је 15.000 припадника немачких окупационих снага, док је близу 9.000 заробљено.

Прва армијска група НОВЈ имала је око 3.000 погинулих и 4.000 рањених, а четврти корпус Црвене армије изгубио је 960 војника и официра.

Договор о заједничкој офанзиви са Русима постигао је врховни командант НОВЈ-а Јосип Броз Тито, када је схватио да нема ништа од британског искрцавања на Јадрану и да у земљу треба да уђе Црвена армија, која је незаустављиво напредовала на свим фронтовима.

У тајности, без знања Британаца, Тито је у ноћи између 18. и 19. септембра одлетео у Румунију, а затим и у Москву, где је 21. септембра склопио договор са Стаљином о заједничким операцијама у Југославији.

Око 80.000 припадника југословеснке и совјетске армије водило је тешке борбе са око 55.000 припадника немачке армијске групе „Шумадија“, којом је командовао генерал Ханс Фелбер.

У завршним борбама, које су почеле 14. октобра, погинуле су четири хиљаде бораца, а немачке снаге су изгубиле 20 хиљада људи.

Београдском операцијом окончана је 1.287 дана дуга немачка окупација, створена велика ослобођена територија и онемогућено повлачење групе „Е“ немачке армије из Грчке најкраћим правцем, што је било од великог значаја за даље борбе у Југославији, али и за јужно крило Црвене армије у даљим операцијама за слом Вермахта. Тако је окончана четворогодишња немачка окупација, током које је страдао велики број Београђана, а град претрпео огромна разарања.

На Гробљу ослободилаца Београда почива 961 борац Црвене армије и 2.994 припадника НОВЈ-а, од тога већина (2.092) у заједничкој гробници.

Руски генерали Жданов и Бирјузов, који су учествовали у ослобађању Београда, погинули су 20. октобра 1964. године, када је њихов авион ударио у Авалу, приликом доласка на прославу годишњице ослобођења.

Како је ослобођена Палата „Албанија”
Сведочење о узбудљивим догађајима током ослобађања Београда на крају Другог светског рата – приредио др Слободан Ристановић за Политику

У завршним борбама за ослобођење Београда, од 14. до 20. октобра 1944. године, Четврти батаљон 6. црногорске ударне бригаде продирао је Крунском улицом ка Старом двору и Скупштини, а потом Дечанском, до тврде зграде школе „Краља Александра”. Истим правцем, испред Четвртог батаљона наступао је и Први батаљон 8. црногорске. Оба батаљона су засталa у згради те школе, ради сређивања и припрема за напад на јако немачко утврђење у палати „Албанија”.

Немци су се били јако утврдили у тој највишој згради (високој 53 метра, са 13 спратова), изграђеној 1939. године. У њој је током окупације 1941–1944. било седиште немачке полувојне грађевинске Организације ТОТ, која је, поред осталог, управљала и фашистичким логором у Старом сајмишту, на Ушћу.

Са „Албаније”, од приземља до последњег, тринаестог спрата, са многих прозора зазиданих џаковима са песком, све до равног крова, Немци су жестоком ватром из митраљеза и снајпера контролисали све прилазе овој палати.

Све време борби на овом правцу јединицама НОВЈ пружали су подршку тенкови Црвене армије од Теразија и из Француске улице. У припреми општег напада на палату „Албанија”, један тешки тенк Црвене армије, крећући се од Теразија, испалио је у покрету неколико граната „Албанију” и зауставио се на самој раскрсници Сремске, Кнез Михаилове и Коларчеве улице. Немачки противтенковци са „Албаније” отворили су на њега ватру и једном реактивном гранатом га запалили. Посада тенка је безуспешно покушала да се, кроз густи дим и пламен, спасе искакањем. Изгорела је.

„…У том тренутку један пролетер, није се сазнало његово име, искочио је из зграде данашње кафане „Душанов град” и покушао да с наквашеним ћебетом угаси тенк који је горео. Дотрчао је до тенка, бацио преко њега мокро ћебе, али је пламен захватио и њега, па је и он, запаљен пао крај тенка. Као жива буктиња покушао је да се ваљањем по земљи угаси и спасе. Није успео. Немачки фашисти су га дотукли митраљеским рафалом са „Албаније”, записао је, по сећању ослободилаца и грађана из суседних зграда, Петар Вишњић, у својој књизи „Београдски октобар 1944”.

Борбе за освајање утврђења у палати „Албанија” почеле су пред вече, 19. октобра, када је неколико тенкова Црвене армије, уз подршку делова 1 . пролетерске бригаде и јединица 73. гардијске дивизије Црвене армије са правца Теразија, отворило јаку ватру на прозоре палате „Албанија”, неколико борачких ударних група, једна за другом, упадале су у палату „Албанија” кроз улазе из Кнез Михаилове и Коларчеве улице и од Кнежевог споменика.

Међу првим групама, пред почетак сумрака, 19. октобра 1944. године, на зграду „Албанија” јурнуле су групе бораца 2. чете, 4. батаљона, 8. црногорске ударне бригаде Прве пролетерске дивизије. Прву групу кроз улаз из Кнез Михаилове улице повео је командир 2. чете Момо Јакић, са десетарима Миланом Божовићем и Младеном Цимбаљевићем, на челу, а другу групу од шест бораца кроз улаз из Коларчеве водио је пушкомитраљезац Миладин С. Петровић, рођен 1922. године, у селу Непричава, недалеко од Лајковца, столарски радник, члан СКОЈ-а, који је у 6. црногорску ступио добровољно почетком септембра 1944. године, непосредно пре ослобођења Ваљева.

Још у време уличних борби у рејону Славије 14. октобра, из једне капије истрчала је млада девојка, хитро пришла пушкомитраљесцу Миладину и из недара извадила свилену тробојку, са петокраком звездом на средини, рекавши му:

„Ова застава је мој рад, а од сада она је поклон групе девојака Београда вама, ослободиоцима нашег града, са жељом да је истакнете на некој од његових највиших…”

Пољубила га и отрчала кроз још отворену капију у своје двориште. А Миладин, мало збуњен овим изненадним сусретом, савио је заставу и ставио у своју торбу.

У наредна два-три дана Миладин је искористио прилику да се похвали мајору Сави Машковићу, команданту 8. црногорске бригаде да у торби носи заставу и објаснио где ју је и од кога добио.

Мајор Машковић, и сам обрадован, рекао је Миладину:

Чувај заставу у торби као главу на раменима, све до палате „Албанија” највише зграде у Београду. Наша Бригада управо наступа преко Теразија ка тој највишој згради. Ако твоја чета добије задатак да осваја „Албанију”, пријави се као добровољац у једну од првих ударних група које ће у њу упасти. И успеш ли да се пробијеш до самог врха, на њему истакни ту заставу…

И ево, сада је дошао и тај тренутак.

На самом прилазу згради „Албанија” тројица бораца из Миладинове групе буду погођени ватром Немаца и избачени из строја. У самој згради је настала огорчена борба бомбама и блиским рафалима на степеништима и кроз собе, од спрата до спрата. Борбене групе су степеништима, преко немачких лешева, грабиле ка врху зграде.

„…Миладин и два друга, крчећи себи пут рафалима из аутомата и ручним бомбама, успели су се све до седмог спрата. Одатле, па до тринаестог спрата, пушкомитраљезац Миладин се непоколебљиво пробијао сам -– његови другови су заостали, рањени. Пуцао је и борио се, напредујући корак по корак. Најзад, избио је на сам кров „Албаније” и бомбама ућуткао немачке митраљесце. Тада је и он рањен, али је смогао онолико снаге колико је било потребно да на самом врху „Албаније”, на највишем телефонском стубу, истакне победоносну заставу, која се вијорила на ветру, почев од 21 часа.

Када је коначно освојена „Албанија” борци 2. чете Четвртог батаљона ушли су у ову зграду да покупе своје мртве и рањене другове и на самом врху, испод заставе, нашли су рањеног Миладина.

Миладин се после брзог опоравка од задобијене ране вратио у своју јединицу и наставио борбу против Немаца на Сремском фронту, до своје погибије код Кајишевца, села између Солтина и Граброва, јуришајући храбро на немачке бункере, 18. децембра 1944. године.

На Сремском фронту, исте године кад и Миладин, погинуо је и његов три године старији брат Јордан. А Миладинов најмлађи брат, Милан, рођен 1925. године, као борац Прве пролетерске бригаде, учествовао је у ослобађању Београда, октобра 1944. године.