НЕМАЧКЕ ЕКСПЕРТ ЗАБРИНУТ ЗА ЛИБЕРАЛНЕ ВРЕДНОСТИ: Ако Србија уђе у ЕУ, Москва ће добити најбољег савезника у европској заједници

Европска унија се постепено урушава, а њене институције, уместо да штите демократију, постале су њен проблем, сматра немачки историчар Хенрих Винклер. Европска унија је престала да буде заједница либералних вредности, а постизање једногласних одлука у Европи све је теже, објашњава Винклер на страницама „Шпигла“.

Према мишљењу Хенриха Винклера, проевропској већини у парламенту у Стразбуру ускоро више неће бити лако: антиевропске партије добијају на тежини и неизвесно је да ли ће главни кандидат присталица Европске уније добити довољно гласова да би убедљиво претендовао на место председника Европске комисије.

Током мандата Жан-Клода Јункера Европска комисија је престала да буде чувар европских споразума, сматра немачки историчар. Почели су да је схватају као политичку комисију која веома често својевољно тумачи услове споразума.

Прилично чудне формације су, сматра Винклер, европска партијска удружења која постоје искључиво у форми странки у парламенту у Стразбуру. У њиховом саставу су често националне партије крајње спорне из угла демократије, попут „Фидеса“ мађарског премијера Виктора Орбана. И не само то, велике коалиције у Европској унији испољавају солидарност која може да дискредитује сам њен појам и да угрози поверење људи у савез, сматра историчар.

Тешко је веровати да је Европска унија увек способна да доноси одлуке у интересу целе Европе, сматра Винклер. Савез који се састоји од 28, или ускоро 27 земаља, тешко може да постигне једногласну одлуку. То је повезано, поред осталог, с процесом рушења норми којем доприносе државе попут Мађарске, Пољске или Румуније, наглашава аутор текста.

У крајњем случају, свака земља због недостатка демократије може да буде лишена права гласа у ЕУ, али такву одлуку све остале чланице морају да усвоје једногласно. Мађарска и Пољска у таквој ситуацији већ могу да се ослоне једна на другу, упозорава Винклер.

Он додаје да постоје и други знаци урушавања европског јединства. Кина се труди да многе европске земље постану зависне од ње у финансијском и економском смислу. „Путинова Русија користи сваку могућност да посеје неслогу међу државама Европске уније“. Ако се у Савету Европе расправља о санкцијама Русији или о поштовању људских права у Кини, све је теже усвојити једногласну одлуку, констатује аутор.

Из угла Европске комисије, у наредних десет година ЕУ треба да се прошири на запад Балкана, али није свако проширење успех. Ако Србија буде ушла у састав ЕУ, Москва ће добити најбољег савезника у саставу европске заједнице, упозорава немачки политичар.

Према Винклеровом мишљењу, Немачка је такође умешана у то што је ЕУ доспела у актуелну кризу. Самостална дејства Немачке у вези с избегличком кризом у септембру 2015. године нису могла да прођу без последица за њене европске суседе. У Пољској је одлука Берлина о неконтролисаном прихватању великог броја миграната допринело успону конзервативне партије „Право и правда“, а у Великој Британији успеху присталица Брегзита, наводи аутор.

Миграциона политика није једини проблем према ком би Немачка требало да се односи критички, сматра Винклер. Своју прву националну државу Немци су, према његовом мишљењу, практично уништили. У већини европских земаља, међутим, нема разумевања за закључак да је национална држава елемент прошлости који треба да буде замењен европском федерацијом или федеративном формацијом сличном Немачкој.

Аутор додаје да ће свако стремљење ка максимално блиском савезу у основи политике ЕУ на овај или онај начин пропасти и закључује да би реалистичнија била тежња ка ближој сарадњи европских земаља. Без обзира на одређене несугласице, многе земље ЕУ су јединствене у вези с питањима правне државе и демократије и активно подржавају Немачку у питањима буџета и монетарној политици.

Нормативном језгру Европе могу да се прикључе и друге земље, али блиска сарадња је потребна само ако ерозија ЕУ буде заустављена. У противном, Европска унија ће морати да се опрости од представе о самој себи као заједници вредности, закључује немачки историчар у тексту за „Шпигл“.