Мухарем Баздуљ
Биљешке о Андрићу (15) – У Андрићевом кругу: Зуко Џумхур
Ових касних септембарских дана, навршила се деведесет осма годишњица (брзо ће, значи, и стота) рођења Зуке Џумхура. Он је један од оних умјетника који нам својим животом и дјелом показује да већина оног вриједног у овој култури настаје „у Андрићевом кругу“.
Андрић је био старији од Зуке двадесет и осам година и добро је заправо познавао и Зукиног оца Абдуселама. Јер мада се Џумхур родио у Коњицу, већ као двомјесечна беба постао је Београђанин. Са оцем Абдуселамом и мајком Васвијом живио је у Васиној улици. Зукин отац је, наиме, био вјерски службеник, хоџа, који је у прве двије своје београдске године најприје био имам Бајракли џамије, да би га 1923. краљ Александар поставио за главног имама у Војсци Краљевине Југославије.
Зукина умјетничка прича започиње ипак након Другог свјетског рата, а он је као млад човјек, не навршивши још ни тридесету, оставио најбољи визуелни амблем југословенског раскида са СССР-ом. Мислим, наравно, на ону антологијску карикатуру из „Политике“ на којој Карл Маркс сједи за столом, а иза његових леђа на зиду стоји Стаљинов портрет. У Оцу на службеном путу, Емир Кустурица генијално варира мотив из Кундерине Шале. Њен протагонист страдава због властите шале, док отац из Кустуричиног филма страдава због коментара Зукине карикатуре, због тврдње да је претјерана.
Често се истичу и Зукине заслуга за оживљавање Скадарлије. Момо Капор је знао да потенцира Зукину неуобичајену лежерност и оригиналну уметност живљења, а на једном је мјесту о Џумхуру записао и ово: „Чега год се дотакао, постајало је уметност. Нацртана на салвети, на платну, на папиру или оно што је написао или доживео, пропагирајући свој приватни стил живота, на који су се сви лепили као мушице.“
У једном интервјуу, Зуко је рекао, аутопоетички: „“Ја бих прво одвојио двије ствари: рад и тежак рад. Ја сам велики противник тешког рада. Нико не би требао да ради тешко. Праведно друштво људима треба олакшати рад, па ће им аутоматски олакшати и живот. Ко год каже да нас тежак рад обогаћује и оплемењује, лаже. Тежак рад само исцрпљује. Можда нам пуни бисаге, због тога и радимо, али нам празни вијуге, и цијело тијело, испија и крв и ведрину и живост и све оно добро чега има у нама. Тежак рад заправо је казна, а не награда. Рад би требао да је лаган, лијеп, пун задовољства и без брига.”
Бјежећи од тешког рада, Џумхур је цијелог живота – радио. Још и прије него је објавио своју прву књигу (Некролог једној чаршији, Свјетлост, Сарајево 1958) Зуко већ се прославио као сликар, карикатуриста и новинар. Писац предговора за Некролог једној чаршији био је Иво Андрић. Овај текст је и у Андрићевој библиографији значајан, јер Андрић у правилу није уопште писао предговоре. Овако каже Андрић: „Прва помисао која се јавља пред овом прозом јесте: да ће ауторов стил морати да има нешто од његове цртачке вештине. И та помисао не вара. И овде линија, гола и тврда, полази са неочекиване тачке, иде право и круто, чини вам се да ће тако и у том правцу ићи до унедоглед, али се одједном негде ломи и неочекивано закреће куд никад помисао не би. (…) Ова проза је заиста епиграматична и блесковита као карикатура или скица из сликаревог путничког блока. (…) Узмите је и ви у руке и читајте је! Она то заслужује. Читајући је, путоваћете по ћудљивом реду вожње, али занимљивим путевима, а за вођу и ненаметљивог тумача имаћете једног уметника живог духа и богатог срца.“
Зуко јест био чаробњак ријечи, но дио посебности Некролога једног чаршији крије се и у његовим цртежима. Андрић је у свом предговору записао да Џумхурова поређења задивљују и љепотом и тачношћу те је навео примјер кад Џумхур успоређује старог калуђера са огромним црним словом испалим из Библије. Сликовитост Џумхуровог пера и вјештина његовог киста напајају се са истог извора. Сам је уосталом казао: „Само се слике дуго памте, а ријечи већ сутрадан промијене свој ред.“
