Три песме Матије Бећковића из рукописа за нову књигу поезије у којој ће најзаступљенији бити поетски портрети пријатеља великог песника.
Песме које ћемо објављивати представљају само један мањи део рукописа и биће објављиване на Искри сваког другог дана.
Препечен и упреден
Усукан и изувијан
Као удљиков прут
Који се не може сломити
Већ једино претући
Или пресећи
Митар Пешикан
Законописац српског језика
И голооточки мученик
Од неке погане речи
Пукао је као јаје
Расукао се и расновао
И широм расклопио
И сви су се уплашили
Да из њега не истрчи неки мрак
Али ко год је завирио
У његов најтамнији закутак
И прслотине сваке кошчице
Отуд га је дочекивало
Сијање сувог жеженог злата
И мирис љуцковине
Био је Бранко велика свиња
Жали се Мића Данојлић
На Бранка Миљковића
Једном смо се нешто поџевељали
Идући из Француске 7
Кад ме код Народног позоришта
Замолио да му придржим књиге
Које је носио под пазухом
На испружене руке
Једну по једну ми је наслагао
До под браду
А онда ми ударио два шамара
Знао је свиња да сам сељак
И да ћу пре трпети да ме шамара
Колико хоће
Али књиге нећу
Ни по коју цену
Испустити из руку
И бацити на земљу
Монашење је лако издржао
Једино му је сестре било жао
Одричем се света – када је рекао
Бризнула је у плач и писнула јао
Али је пред очи света изишао
Као да је са фреске сишао
И чега год се на свету лаћао
Као да се на фреску враћао