Милан Ружић

Махање дипломом, или – махање задњицом?

31.08.2018.

Први знаци сигурног моралног посустајања, а онда и сваког другог, у некој држави јесте вишак ријалити програма. У овом телевизијском формату не постоји ништа реално, нити опипљиво. Наиме, људи који улазе у ријалити програме су вештачки у сваком смислу, па већина чак и у физичком. Уколико дубље зађемо у проблематику учесника, видећемо да су ријалитији у ствари само мини фабрике за производњу привремених јавних личности. Они за циљ имају да у орбиту важних људи лансирају оне који никада ни због чега не би успели да постану познати, јер не поседују нити један једини квалитет.

Ако узмемо у обзир чињеницу да смо ми, по броју становника, мала држава, а да имамо толики број „јавних личности“, биће нам одмах јасно да нешто није у реду.

Како то да се „реалним“ програмом, хајде да кажемо животом, може називати оно што се кроз овакве програме пласира? У питању је огроман број журки, реке алкохола, брда отрцаних клишеа у разговорима који служе томе да неко од тих учесника испадне паметан, а онда се у ту спиралу виртуелне стварности, а нажалост реалног лудила и идиотизма, дода нешто новца и имамо једину индустрију која у Србији прави новац, али поред новца, што је најгоре, прави од деце особе жељне славе по сваку цену подређујући их фабрикованим идолима.

Оно што су ријалити програми донели Србији, као и свим осталим земљама, јесте вишак промискуитета, лоше музике, неуких људи, естетских операција и закључака да у овој земљи можете живети од тога што ћете бити вулгарни и глупи, али и довољно безобразни да своје многобројне недостатке прикријете дрскошћу овенчаном најразноврснијом палетом псовки.

У целом свету на делу је ријалитизација телевизијског садржаја, па и целокупног живота, тако да ми нисмо једини, али смо свакако земља која предњачи у приказивању ових гадости.

Ове године смо заборавили све важне људе и њихове годишњице попут Шантићеве, Десанкине, Матавуљеве, Ракићеве, Глишићеве, Нушићеве, Домановићеве, Исидорине и многих других, али нисмо заборавили сваког дана на насловне стране да ставимо ново свето тројство српске ријалити телевизије којем нећу спомињати имена, јер су већ довољно присутни у медијима.

Сви заборављају на чињеницу да је управо Трамп ријалити звезда која је постала председник једне од најмоћнијих држава на свету! Замислите шта ће бити са светом уколико се тај тренд настави.
Деца у нашим школама на пријемним испитима не знају да препознају Доситеја Обрадовића на слици, али сви до једног знају биографије учесника фарми, задруга, парова и осталих речи које су нам ријалити програми, овако именовани, огадили.

Ова земља има најмањи буџет за културу, вероватно, у целом свету, али зато сви програми који имају националну фреквенцију пуне џепове себи и идиотима који пристану на учешће гарантујући да ће за одређену своту новца показати своје задњице или псеудовештине којима су се до ријалити програма и пробили. Међутим, и поред бедног буџета за културу, ресорно министарство и даље даје добар културни садржај, па се не можемо правдати лошим садржајем. Просто није могуће да смо дошли до тога да живимо у земљи у којој Његош не вреди ништа, а слика задњице неке од учесника ријалити програма вреди онолико колики је буџет за културу.

И не може се за ово кривити ниједна власт, већ само и искључиво народ који, без власти над самим собом, практикује да се недељом окупља око полуголих алкохолисаних идиота и слуша њихова наводна спонтана дошаптавања, пре него што би послушао литургију у цркви, неког песника на телевизији или који просто сам себи ампутира онај један прст којим може утицати на промену програма, или на гашење телевизора, па да уместо „ријалитија“ почне мало да живи своју стварност и схвати да су му најбољи отишли у свет да траже земљу у којој се понос своди на махање дипломом факултета, а не на махање задњицом.